 |
| Naslovna slika albuma Povratak Fantaziji, benda Uriah Heep; izvor slike: wikimedia commons |
U dolini bez imena, gde tišina guta korak,
probijam se kroz maglu, tražeći trag.
Fazan stoji pored bagrema starijeg od pčela,
s krilima od prirodnog šarelnila i pogledom što seče stene.
Njegovo prisustvo razdire vazduh,
a glas, dubok i bez početka, odzvanja u meni:
Zar tražiš istinu u pepelu jučerašnjih snova?
Reči spaljuju prošlost –
mirisi se dižu s tla, pepeo ulazi u pluća.
Trava šapuće pod mojim nogama,
sledi ga – ka beskraju što pulsira ritmom zemlje.
Ali iza mene, senke puze,
bez lica, bez imena,
dah im hladan, pun čežnje i mraka.
Ne okreći se! fazan mi kaže,
Jer iza tebe nije put, već provalija.
Greške te prate, gladne i tvrde.
Njihova tišina je briga.
Koraci mi se sapliću o šapat zemlje.
Letim ka vrhu gde se vetar bori s tišinom,
gde hrastovi ćute, gde me samo srce drži budnim.
Srce, što udara kao bubanj iz davnina,
svaki otkucaj otkida komad mene
i baca ga natrag u dolinu.
Na vrhu, fazan nestaje prema reci.
Njegova senka ostaje, poput mirisa dima
koji se uvlači u kožu, nikad ne odlazi.
Ostajem sam na ivici sveta –
ništa mi ne pruža odgovore.
Ali znam: nema povratka.
Fazantija nije dolina, niti mesto u oblacima.
To je trzaj u mišićima, plamen u grudima,
san što nikad ne izgori do kraja.
Horizont puca, otkriva izlazak,
a u njemu nema oblika, nema lica.
Samo ritam.
Ritam ptice. Ritam zemlje.
Ritam mog koraka,
dok nestajem u povratku.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment