„Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi."
Fridrih Niče (1844-1900)
Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije.
U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao simbol promene, transformacije, preobražaja. Zmiju ovde shvatamo kao simbol promene koja je neophodna da bi se ostvario proces rasta i razvoja. Ipak, ogroman je broj onih kojima je draže da su "čvrsti"; "da znaju", da su samopouzdani (najviše u očima drugih), iako u velikom broju slučajeva to možemo posmatrati kao lažno samopouzdanje, jer se često temelji na veoma sumnjivim uverenjima, ili, neretko, potpunim nebulozama. Osim u slučajevima kada neko "menja" svoja mišljenja isključivo radi lične koristi kao što se dešava u politici, ili raznim drugim državnim i poslovnim, interesnim grupacijama; teško da bismo u bilo čemu drugom mogli imati nešto protiv promene mišljenja, ili čak protiv potpunog odsustva stavova i uverenja, ukoliko je takvo nešto moguće.
Rene Dekart u meditaciji, https://hotpot.ai/ generisano
Drugi filozof, drugačijeg kova nego Niče, Rene Dekart, napisao je tokom prve polovine 17. veka knjigu pod latinskim nazivom: „Meditationes de Prima Philosophia, in qua Dei existentia et animæ immortalitas demonstratur” odnosno na srpskom: Meditacije o Prvoj Filozofiji, u kojima se demonstriraju egzistencija Boga i besmrtnost duše. U ovoj knjizi Dekart, između ostalog, sebe samog stavlja u ulogu meditatora, koji ne samo što preispituje sve što misli da zna, već u jednom trenutku odlučuje da zbriše sve što je ikada mislio da zna skoro o bilo čemu, i da to uradi sve da samih temelja, kako bi, još jednom, ponovo izgradio svoja znanja tako da ista budu na izvesnijim osnovama. U trenutku kada Dekart ovo piše i, kasnije, objavljuje on već ima oko 45 godina što je podatak od značaja za one koji shvataju da čoveku koji je ceo život posvetio nauci, matematici i filozofiji nipošto nije bio problem da za sebe pomisli i javno drugima prenese da je moguće da je sve što je ikada mislio da zna pogrešno, tj. da dovede u pitanju gotovo sva svoja znanja! Zapitaj se, čitaoče, koliko ljudi u ovom trenutku poznaješ koji imaju iznad ili manje od 40 godina i među obrazovanijima u formalnom smislu, a i onima koji to nisu, koji bi tebi , ili u kakvom većem društvu rekli da je moguće da nemaju pojma ni o čemu, i da to misle ozbiljno? Verujem da broj nije velik, ako ih uopšte ima takvih u tvom svetu! Iako su brojne razlike i mimoilaženja u učenjima drugih filozofa posle Dekarta, možemo pronaći i sličnosti u Ničeovom citatu o zmiji koja umire ukoliko ne presvuče svoju kožu. Dekart je prepoznao da su njegova prethodna verovanja i mišljenja možda bila pogrešna ili zasnovana na lažnim pretpostavkama, i da bi našao čvršću osnovu za svoje znanje, morao je biti spreman da preispita i odbaci svoje prethodne ideje. Slično, Niče tvrdi da naši umovi moraju biti otvoreni za promene i rast da bismo preživeli i napredovali. U svom citatu, on koristi metaforu zmije koja skida kožu da bi naglasio važnost odbacivanja starih verovanja i usvajanja novih kako bi ista rasla i evoluirala.
U svojim „Meditacijama o Prvoj Filozofiji”, Dekart u cilju misaonog eksperimenta, uvodi pojam takozvanog zlog demona, ili poznatog, još kasnije iz radova drugih filozofa, kao zlog genija. Naime, Dekart zamišlja da je zli demon, „najveće moći i lukavstva, upotrebio svu svoju energiju da bi ga prevario”. Ovaj zli demon je zamišljen da predstavlja potpunu iluziju spoljašnjeg sveta, tako da Dekart može da kaže: „Mislim da su nebo, vazduh, zemlja, boje, oblici, zvuci i sve spoljašnje stvari samo obmane snova. koju je smislio da zarobi moj sud. Smatraću sebe kao da nemam ruke ni oči, ni meso, ni krv ni čula, već da lažno verujem da imam sve te stvari.”
Dekartov demon, https://hotpot.ai/ generisano
Postoji modernija, drugačija reinterpetacija ovog Dekartovog demona, koja se zove mozak u bačvi (Brain in a wat), a što se takođe koristi kao misaoni eksperiment. Godine 1973, u uvodu svoje knjige „Misao”, američki filozof Gilbert Harman je zapisao: „moglo bi se reći da nemate ni najmanjeg razloga da verujete da se nalazite u okruženju u kojem pretpostavljate da se nalazite... razne hipoteze bi mogle da objasne kako stvari izgledaju i kako se Vi osećate. Možda čvrsto spavate i sanjate, ili Vam razigrani neurohirurg daje ova iskustva stimulišući vaš korteks na poseban način. Možda ste zaista (u ovom trenutku), ispruženi na stolu u njegovoj laboratoriji sa žicama koje vam idu u glavu iz veliki kompjuter.Možda ste oduvek bili za tim stolom. Možda ste sasvim drugačija osoba od onoga što izgledate... "
Mozak u bačvi koji veruje da hoda, izvor slike: https://en.wikipedia.org/wiki/Brain_in_a_vat#/media/File:Braininvat.jpg
Drugi američki autor Karlos Kastaneda u svojoj poslednjoj, objavljenoj knjizi „Aktivna strana beskonačnosti”, pominje, između ostalog, neobične vrste sila koje kontrolišu svet i manipulišu ljudskom svešću, a on ih naziva predatori odnosno grabljivci. Prema Kastanedinoj teoriji, ovi predatori su vanzemaljski entiteti koji se hrane ljudskom energijom i mogu da kontrolišu ljudsku svest. Po njemu predatori su već učinili da ljudska svest ne bude u stanju da prepozna svoju pravu prirodu i da se oslobodi njihove kontrole. Sledi odlomak iz te knjige gde se ovo direktno pominje:
- Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici.
Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da to ne činimo.
…Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici.
Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.
Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.„Ne, ne, ne” (Karlos odgovara) „To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monstrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga.”
„Zašto?” mirno upita don Huan. „Zašto? Zato što te to ljuti? ” …Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru I zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci. ”
„Ali kako oni to mogu da rade, don Huane? (Karlos pita) Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”
„Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven. ”
Zašto ovo citiram? Kakva je veza između Ničea, Dekarta, Harmana, Kastanede? Uostalom, kakve sve ovo veze uopšte ima sa naslovom teksta koji glasi: „Užas mišljenja i uverenja”? Pre svega, nije mi ovde cilj da neko pomisli da doslovno ništa ne zna; da je doslovno svet lažan; da je bukvalno svaki njegov stav pogrešan, ili da on čak ne postoji, nego ga neki vanzemaljski neurohirurg lažno uverava u vlastitu egzistenciju. Čak i da to jeste doslovno tako, mogućnosti za dokazivanje takvih stvari u naučnom smislu su vrlo ograničene, a i veoma kompleksne. Moja namera se sastoji iz toga da se putem filozofskih uvida u određenu tematiku uvidi koliko puno toga ne samo što ne znamo, nego da čak postoji mogućnost da je sam način kako saznajemo stvari korumpiran, i da je takav, možda, oduvek. Ova 4 pomenuta autora, svi imaju drugačije filozofske nazore i poglede na ulogu čoveka u kosmosu; ali ono što ih u ovoj priči povezuje bilo bi slaganje oko toga da su ljudi zarobljeni u svojim šemama percepcije, koje su sami napravili i koje ne dopuštaju različite načine opažanja. Ova percepcija ne samo što je ograničena, već je po Kastanedi i deformisana, jer se ona fokusira samo na onaj deo stvarnosti koji nam je potreban za opstanak, dok ostatak sveta ostaje nezapažen, neotkriven.
Jedan od glavnih razloga iz kojeg smatram da dolazi do formiranja krajnje rigidnih stavova i uverenja kod ljudi o kojima sam govorio u uvodu jeste zbog ljudske neskromnosti. Čovek se i prema znanju, a posebno je to izražena u savremeno doba odnosi kao prema nekom plenu koji treba uloviti, i kojeg kada „ulovi” digestira, preživa u svom večito gladnom stomaku. Tajanstvenost sveta u kojem živimo, misterija našeg postojanja i naše svesti, jeste nešto što bi svakog mudrog čoveka barem jednom moralo oboriti s nogu, i naterati da preispita sve što je ikada mislio da zna. Skromnost je, ipak, vrlina!
 |
| Pol Gogen: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? |
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
27. 2. 2023
Нема коментара:
Постави коментар