Oblak Kaktusa | Filozofski eseji, književnost i kulturna kritika

František Kupka, „Crni idol”. O antihristu, kralju Heliopolisa, đavolu kao erektivnosti materije i pacijentu svetske bolnice Piše:  Vladimir Tomić Posle dvadesetak dana pauze, avgust Oblaka Kaktusa otvaram Antihristom. U mesecu lava, poneki gnostički raspoložen čitalac mogao da pomisli na (ne)čuvenu figuru Jaldabaota, ali to bi bio velik promašaj hodnika kroz koji ovde prolazim. Ovo pisanje vodi u drugu sobu, bledo-žućkastu, močvarno zelenu, sterilnu i prepunu igala. Inspiracija za početnu sliku došla mi je nakon čitanja odličnog, lucidnog teksta  „Crna mumija” na blogu Bafomitras . Dorijan Nuaj je tamo zamislio Antihrista kao besvesnu političku ljušturu, crnu mumiju u staklenom sarkofagu, biće čiju ličnu nemoć čitav svetski aparat pretvara u vrhovnu moć. Baš takva slika mi je ostala u glavi: besvesno na iglicama svetske in...

Jošitaka Amano, glavni vizual za 4K restauraciju filma Anđelovo jaje . Piše: Vladimir Tomić Film koji me bukvalno ostavio bez teksta, ali ne odmah, nego tek nakon što je prošao jedan ceo dan. Isprva nisam razumeo mnoge stvari koje se dešavaju u filmu, a dijaloga tamo, osim celih 4 minuta sabrano, skoro da uopšte nema. Čak mi je bilo i dosadno, u prvih 30 minuta, jer mi je delovalo da film samo ređa dobro urađene mračne, melanholične i teskobne crteže i slike. Međutim, razotkrivanje i otkrovenje, kako se film približavao kraju, razuverilo me potpuno u to. Presudna stvar u filmu pojavljuje se već na početku: dolazak mladića. On ulazi u svet filma iz nečega što liči na futurističku vojnu mašinu, na krstoliki ratni brod, na mehaničku skalameriju koja istovremeno priziva vozilo, oružje, grobnicu i neku vrstu apokaliptičke crkve od metala. Nebo nad tim dolaskom ima crvenu, ranjenu boju: boju zalaska, požara, krvi, proročke opomene. ...

Video link: Quo Vadis, scena sa Neronom na YouTube-u Piše: Vladimir Tomić   Postoji jedan film o Neronu koji me je, možda baš zbog jedne scene, više nego mnoge velike knjige o vlasti, tiraniji i ljudskom strahu, inspirisao da razmišljam o ovoj temi. Naziv sam, naravno, opet bio zaboravio, kao što često zaboravimo naslov nečega, a zapamtimo samo prizor koji nas je jednom pogodio, ali film je Quo Vadis , onaj stari film sa Peterom Ustinovom kao Neronom. U njemu postoji scena u kojoj svi dvorski savetnici, senatori, ljudi oko cara, moraju da hvale Nerona, odnosno njegovu glupu, patetičnu, samoljubivu poeziju, kao da prisustvuju rađanju nečeg genijalnog. Nije tu reč o poeziji, jer ona je ovde povod. Prava tema je strah, jer ko ne pohvali, ko pogrešno zaćuti, ko ne pogodi izraz lica - lako može završiti pod rukom dželata. Jedan od njih, Petronije, ne general, kako mi je ostalo u sećanju, nego čovek ukusa, dvoranin, arbitar elegancije, ipak je dovoljno promućura...

Slika: Vinsent van Gog, Vetrenjače Blit-Fen (oko 1886), iz serije „Vetrenjača de la Galet i Monmartr”. Muzej umetnosti Bridžston, Tokio Piše: Vladimir Tomić  Ima filmova koji se pamte po zapletu, po likovima, po velikim obrtima, po rečenicama koje se posle citiraju kao mali kućni zakoni. Kurosavini Snovi pripadaju drugačijem rodu filmova; njih  pamtimo kao vremenske prilike u duši. Kiša pada dok sija sunce, a sneg se spušta kao bela hipnoza. Crvena boja se širi preko planine Fudži kao otrovni dah civilizacije. Voda okreće stare vodenice kao da još uvek postoji svet u kojem čovek ume da živi bez potrebe da sve pokvari kako bi dokazao da je živ. Akira Kurosava je u ovom filmu star, ali pun unutrašnje snage. U Snovima ima detinje prvobitnosti, kao da je režiser pred kraj života ponovo poverovao da je prva slika važnija od poslednjeg objašnjenja. Film je sastavljen od osam snova, ali ti snovi prevazilaze privatnu noćnu arhivu. To ...