MetaMorph: Putovanje kroz Savremene Filozofske Ideje (Deo Prvi)

Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.

Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?

Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.

Interlocutor: U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?

Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena".

Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?

Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.

Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.

Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.

Interlocutor: Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?

Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.

Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?

Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.

14.3.2024

RSVTOK

Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo Prvi

Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.

Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba." Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu", on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.

Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom razvoju pretežno su kumovali nemački autori tog doba, mada ne samo oni. U tom periodu, područije Nemačke bilo je podeljeno na više manjih država i teritorija, koje su često imale svoje jezike, kulturu i tradiciju. Ovu društvenu situaciju su razni tadašnji autori, videli kao prepreku da Nemci razviju jedinistveni nacionalni identitet. Među njim su Johan Gotfrid fon Herder, Johan Gotlib Fihte, Ernst Moric Arnt, Fridrih Ludvig Jan, Georg Vilhelm Fridrih Hegel i mnogi drugi.

Pomenuti Fridrih Ludvig Jan, rođen 1778. godine, bio je poznati nemački učitelj gimnastike i nacionalista čija pisanja se smatraju temeljem nemačkog gimnastičkog pokreta. Jan je verovao da je fizičko vaspitanje neophodna komponenta nacionalnog razvoja i video je gimnastiku kao način za stvaranje jakih, disciplinovanih i patriotskih pojedinaca koji mogu da služe svojoj zemlji.

Ilustracija konja sa hvataljakma, 1828.

Verovao je da kroz fizičku obuku Nemci mogu, ne samo da postanu zdraviji, već i da neguju moralne vrline kao što su hrabrost, disciplina i samopožrtvovanje. Jan je takođe video gimnastiku kao način za negovanje nacionalnog ponosa i jedinstva, i podsticao je upotrebu nacionalnih simbola kao što su zastave i patriotske pesme u gimnastičkim vežbama. U knjizi "Nemačka umetnost gimnastike" , on piše sledeće: „Nemačka mora biti jaka da bi bila slobodna. Jedinstvo nacije ne može se postići bez fizičkog treninga, a fizička obuka se ne može postići bez ujedinjene nacije."

Hitlerova omladina, izvor slike: https://www.planet-wissen.de/

Mnogo kasnije, Janove ideje preuzela je Nacional-socijalistička partija, koja je nastojala da iskoristi gimnastiku i fizičko vaspitanje kao sredstva za stvaranje fizički sposobne i moralno ispravne nemačke populacije. Nacistički režim je ugradio gimnastiku u svoje omladinske organizacije, kao što su Hitlerjugend i Liga nemačkih devojaka, i promovisao Jana kao model nemačkog nacionalizma iako nije poznato, da je Fridrih Ludvig Jan bio istomišljenik sa kasnijim nacistima po pitanju rasizma i odnosa ka drugim narodima.

Hegel sa svojim berlinskim studentima u skeču iz 1828. godine autora Franca Teodora Kuglera

Poznati nemački filozof, Hegel, govoreći o svojim pogledima na nemačku filozofiju i kulturu, piše sledeće:

- „Nemački duh je duh sveta“. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom duhu, duh je dostigao svoj najviši nivo, svoju najpotpuniju svest i najbogatiju manifestaciju. (Hegel, Predavanja o estetici, 1835-1838.)
- „Nemački duh je taj koji je predodređen da obrazuje svet. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „Nemački narod je narod budućnosti, a budućnost pripada slobodi. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom karakteru nalazimo pravi osećaj slobode, koja je najviše dobro čovečanstva. (Hegel, Predavanja o filozofiji istorije, 1837-1838.)

Insert iz filma Evropa, Zentropa, ( 1991), Lars von Trier

Kao što vidimo, ovi Hegelovi citati prevazilaze pojam rodoljublja ili patriotizma, u smislu ljubavi prema svom rodu, zavičaju, narodu. U ovim citatima, prisutno je nešto drugo, nešto ekstremno nacionalističko, etnocentrističko (ja bih rekao: ekstremno ludačko), što pokušava da germanski narod ne samo uzdigne iznad svih ostalih, već da implicira time i potrebu za njegovom dominacijom nad drugim narodima. Ali, ono što vidimo, u širem smislu, i što je važnije jeste to da nemački nacizam nije tek tako „pao s neba", i nije nešto što se pojavilo u dvadesetom veku, već se radi o fenomenu, koji ima duboke idejne korene, u delima raznih nemačkih autora i intelektualaca, bez obzira što oni sami nisu bili nekakavi nacisti, i, bez obzira, na to što mnogo njih, možda, ne bi ni podržalo ono što se dešavalo Hitlerovoj državi.

Daleko od toga da je samo u nemačkom narodu i među nemačkim autorima, postojalo ovakvo fanatično uverenje u izabranost i superiornost nad drugima. Naprotiv, etnocentrizam i verovanja u izuzetnost vlastite nacije u odnosu na sve ostale, javljalo se kod raznih autora i državnika raznih naroda: od Izraela, drevne rabinske literature, pa sve do Indije, Japana, Turske, Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, Rusije itd.

Ali, da se vratimo „našem" slučaju, slučaju: Srbije. Ovo što pišem u vezi ove teme, sada će postati mnogo više subjektivno, i sadržaće mnogo manje činjenica, ili egzaktnih citata, kao u slučaju prethodno izloženog, zato što ono želim da izrazim, tiče više jedne impresije života u Srbiji, iz ugla mene kao posmatrača i neke vrste istraživača, a mnogo manje nečeg: „činjeničnog" , „objektivnog" ili „naučnog". Za ovih 37. godina, koliko sam u Srbiji, od svog rođenja; upoznao sam veoma malo ljudi koji iskreno vole svoju zemlju, ali sam zato upoznao puno ljudi koji odustaju i dižu ruke od svoje zemlje, kao što sam upoznao i mnogo nacionalista, koji su lažne patriote, i kojima nacionalizam služi kao specifična vrsta plemenskog, sigurnog utočišta u kojem se kriju, dok njihove prave namere, nemaju nikakve veze sa ljubavlju ka svom rodu i domovini. Ni prvi, ni drugi ne znaju za jednu zemlju, zemlju, koja se nalazi „ispod", duboko ispod ove površinske zemlje, što je državom Srbijom nazivamo, isto kao što ne znaju ni za jedan tajni grad i tajno selo, ispod i u dubini svakog našeg grada i svakog sela. Da, dobro ste pročitali: postoji tajna Srbija (ne ona „druga Srbija" kako mediji to vole da zovu, ili neka „treća" Srbija, ili neka „seljačka", „građanska", „intelektualna" ili „neintelektualna". Vrata ove tajne zemlje, ne otvaraju se svakome, a ponajmanje onima, koji bi hteli da svojom fanatičnom mržnjom ili bilo kojim fanatičnim ubeđenjem, kao i drugim vrstama fanatizma, zaraze jedan specifični svet unutar sveta. Prisustvo ove tajne zemlje ponekad se čuje, oseća, uviđa, ali svaki put do iste, nevidljiv je slepima, odnosno onima koji još misle da mi: „gledamo očima". Ova tajna zemlja nije država, nije nacija, nije uređena po onim tipičnim ljudskim predstavama političke države, republike ili kakve monarhije, ili nekog religijskog uređenja. Ona je deo naše potisnute svesti (o svetu, svetskom, osvešćenom znanju), deo koji smo jednom znali i poznavali, ali ga zaboravili. Čitavo uređenje ove zemlje, počiva na najvišem civilizacijskom načelu i zakonu, zakonu prija-teljstva! Prijatelj je onaj s kojim ti je prijatno, ali koji se istovremeno o tebi stara, i ti o njemu u smislu da mu je stalo do toga da budeš dobro i da budeš veliki čovek, kao što je tebi do istog stalo. Ko nije imao sreću, da bude rođen u porodici gde su mu majka i otac prijetelji, on će prijatelje tražiti na drugom mestu, i u tome nema ničeg lošeg. Jedina prava domovina koju imamo, jeste tamo gde su naši prijatelji, a ono za čime žudimo oduvek je bilo prijateljsko sjedinjenje bez obzira na boju kože, rasu ili neku promašenu ideologiju.

napisano 3.6. 2023 i objavljeno 21. 1. 2024.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

My heart leaps up (Kad srce zaigra), Vilijam Vordsvort

Hampstead Heath with a Rainbow, John Constable (1776-1837)

Srce zaigra kada ugledam

Dugu na nebu tkanu;

Tako je bilo kada je moj život počinjao;

Tako je sada kada sam muškarac:

Neka bude tako i kada postanem star,

Ili nek mrem!

Dete je otac Deteta;

I moći ću da poželim da moji Dani

Vezani budu

svaki sa svakim, prirodnom pobožnošću.

Vilijam Vordsvort (1770 – 1850)

Prepevao i preveo Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 28. 5. 2023.

My heart leaps up when I behold

A rainbow in the sky:

So was it when my life began;

So is it now I am a man;

So be it when I shall grow old,

Or let me die!

The Child is father of the Man;

And I could wish my days to be

Bound each to each by natural piety.

William Wordsworth

Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo Prvi)

Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija bolja ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao, da je to: pretpostavka, jer mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu, već se dugo pretpostavljalo da je možda tako, da bi trebalo biti tako. Ipak, ispostavilo se iz istraživanja, najviše u protekle tri decenije, da to baš i nije tako kako smo mislili, a daljim čitanjem ovog teksta otkriće se zašto.

Kada sam dublje zašao u ovu temu, i pritom sam se trudio da budem nepristrasan, uvideo sam da se s jedne strane pojedine stvari u svakodnevnoj percepciji ljudi, nisu mnogo promenile od vremena Aristotela pa do sada; ali s druge strane neke su se promenile tako da gube veze sa izvornim značenjima mnogih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost, jer uzalud se nadaju, ako se to nadaju mesožderi; da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva, ali isto tako neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da ga jedemo.

Rembrant, Aristotel pred Homerovom Bistom, 1653

Aristotel, osim što se bavio filozofijom, bavio se, pored toga, i onim što danas nazivamo biologijom. U stvari, on je, kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici filozofije: jedan od prvih sistematičnih autora zapada, kada su u pitanju biologija i zoologija i, iako je posle renesansnog perioda bio prevaziđen kada je ova tema u pitanju; njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet kao tri, različite stvari nije ukinuta. Postojale su ove podele i u drugim kulturama, i pre Aristotela, i van zapadnog sveta, i ovde imam u vidu ono hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže, srednje; a koje se još u starim spisima odnosilo na sav živi svet kojem i sami pripadamo. U poznatoj knjizi: „ O Duši", Aristotel, govoreći o biljkama, životinjama i ljudima, zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu ima dušu. On razlikuje tri vrste duše: 1) vegetativnu dušu koja se tiče osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje, ishrana; 2) osećajnu ili čulnu dušu koja se tiče opažanja, kretanja, instinkta; 3) razumsku ili racionalnu dušu. Prvopemenutu dušu je opisao kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku, koji u sebi sadrži obe prve, dok životinje sadrže u sebi ovu drugu i prvu- biljnu.

Da bi se ovo bolje razumelo, bitno je shvatiti način kako su ti antički autori upotrebljavali ovu reč koju mi danas prevodimo kao: Duša, i za to su koristili starogrčku reč: Psūchê (ψυχή). Kada ovu reč doslovno prevedemo na srpski jezik njeno značenje je povezano sa vazduhom i udisanjem-izdisanjem kao dah ili u smislu nekog ko duva (vazduh). Mnogi starogrčki i drugi autori iz antičkog perioda, smatrali su dušu kao pojam kojim se izražava celokupna životnost odnosno da je materija oživljena dušom; i da se to odnosi na ceo živi svet, a ne samo na ljudski rod. Međutim, razlika između Aristotela i nekih drugih filozofa pre njega je u tome što Aristotel nije verovao u postajanje duše bez prirodnih tela pri čemu on smatra da je materija određena mogućnost, potencijal, a forma je određeno ispunjenje. Duša je u stvari, po njemu forma, oblik prirodnog tela koje ima mogućnost života, ali bez duše ovo telo nije živo. On navodi u svojoj knjizi čuveni primer oka. Ako bismo oko posmatrali kao organizam sam za sebe, onda bi duša bila u njegovom gledanju. Na taj način su duša i telo tek u zajedničkom spoju- živa bića. Ovaj filozof i naučnik nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol, jer kao što smo već videli, on dušu biljaka posmatra samo na vegatativnom nivou, iako je bio svestan kao i savremena nauka da biljke imaju telesnu senzitivnost u smislu da reaguju na spoljne nadražaje.

Slika Stidljive mimoze u septembru

Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „ Tako je Govorila Biljka", istraživač i profesorica, Monica Gagliano, navodi zanimljiv primer svog istraživanja u vezi biljke, koja je poznata pod nazivom: Stidljiva Mimoza ( (Mimosa pudica L.). Ljudi su joj dali ovakav stidljiv naziv zbog njene osobine da savija listove ka sebi, ka unutra u slučaju kada je dodirnemo. To je njena vrsta odbrambenog mehanizma od napadača, a osim što se listovi saviju i uviju, dobiju i izgled uvenulosti, a životinje uglavnom ne jedu uvelo lišće. Sve dovde ništa nije neobično, jer nije to jedina biljka koja ima svoje mehanizme odbrane i adaptacije skladno sa okolinom. Međutim, profesorica Monika u pomenutoj knjizi opisuje svoje istraživanje u vezi ove biljke sledećim rečima:

„Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja."

Ko želi da posluša šta ova profesorica želi da kaže, može pogledati u sledećem video linku:

Ponašanje stidljive mimoze, može se videti iz sledećeg snimka:

Drugi profesor, Anthony Trewavas, iz škole bioloških nauka univerziteta u Edinburgu, učestovao je u eksperimentu, koji je uključivao izlaganje biljaka različitim stimulansima, kao što su svetlost i zvuk, i merenje njihovih odgovora. U jednom eksperimentu, Entoni i njegov tim izložili su biljku, u narodu poznatu kao Skupljen (Arabidopsis, l) nizu spoljnih nadražaja i otkrili da su biljke reagovale oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ulogu u ćelijskoj signalizaciji.

Skupljen, Arabidopsis thaliana

Ovaj autor tvrdi kao i prethodna profesorica da biljke ne samo što nisu nešto niže od životinja nego da je celo to gledište u startu bilo pogrešno. On piše: „Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima." (Izvor citata je ovde)

Kanadski filozof Michael Marder u svojoj knjizi „Razmišjanje biljaka: Filozofija biljnog života", navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem je Sokrat razgovora sa Fedrom, i u kojem pominje da on ništa ne može učiti od drveća i predala, koji nisu urbanizovani. Tačno preveden taj citat iz dijaloga glasi ovako:

„FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak, jer zaista, kao što kažeš, ličiš na nekakva stranca koga vode, a ne na domaćeg čoveka. Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju. Jer, kao što ljudi pred gladnom stokom nose zelenu granu ili kakvu hranu, pa je tako mame i vode, tako ćeš zacelo i ti mene, ako mi tako pokazuješ besede u knjigama, voditi oko cele Atike i kuda god inače hoćeš. A sada, kad smo baš ovamo dospeli, ja sam naumio da legnem, a ti se namesti onako kako misliš da je najzgodnije za čitanje, pa čitaj." (prema izdanju Narodne knjige, Alfa, 1996.; preveo Miloš N. Đurić)

Michael Marder koristi primer ovog citata ne bi li objasnio poznatu antropocentričnu poziciju čoveka, koja uključuje dugogodišnju zapadnu filozofsku tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života, uključujući biljke. Sokrat odsečno i bez bilo kakve argumentacije, koja bi potrekpljivala njegov stav odbacuje mogućnost da je od drveća, biljnog i životinjskog sveta moguće učiti bilo šta, već smatra da je to moguće samo u polisu (gradu) tokom intelektualnog opštenja sa ljudima. Razume se, bio je potpuno u krivu što se ovog shvatanja tiče.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

6. 4. 2023.

Simulirana ne(stvarnost) i crna magija (Deo Prvi)

Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999.

Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada prođu i stoleća pre nego što se nešto što nama sada deluje kao sasvim normalno i prirodno, usvoji kao takvo.

Oni koji su gledali prvi deo filma „Matriks", koji je prepun simbola i aluzija na način života u postmodernom društvu, možda su primetili scenu na početku tog filma kada Neo koristi udubljenje u jednoj knjizi, kako bi u istoj sakrio novac i kompjuterske diskove i diskete. Radi se o knjizi Žana Bodrijara koja se zove „Simulakrumi i Simulacija". Ta scena se nalazi ovde. Iako su autori filma pokušali da se pozovu na ovo delo Bodrijara kao jednu od osnovnih inspiracija za film, ovaj francuski filozof i sociolog nije bio oduševljen filmom, i izneo je više argumenta protiv istog. Čak je otišao dotle da kaže: „Ovo je takva vrsta filma o Mariksu, koju bi upravo Matriks proizveo". Ipak, ovde neću ulaziti u tu njihovu, tadašnju raspravu, ali koga to zanima može o tome više čitati ovde.

Izvor slike:

https://en.wikipedia.org/wiki/Cartography#/media/File:Claudius_Ptolemy-_The_World.jpg

Bodrijar se u toj svojoj knjizi poziva na jednu priču koju je napisao Horhe Luis Borhes, a koje se zove „O egzaktnosti nauke". U toj priči Borhes, na sebi svojstven: fantastičan i satiričan način, govori o jednom mitskom kraljevstvu u kojem je kartografija bila toliko razvijena: da su kartografi mogli da naprave tako preciznu mapu/kartu kraljevstva koja je iste veličine kao i samo to kraljevstvo. Do najsitnijih detalja kao što su reke, brda, planine čak i izgled stabiljka trave; ti kartografi su uspeli napraviti takvu grandioznu kartu, koja pokriva svaku osobinu i svaki, najsitiniji detalj u kraljevstvu. Međutim, ova karta je vremenom počela da propada i bila je napuštena, jer je narod ovog kraljevstva otkrio njenu štetu i beskorisnost zato što je prevelika i nezgrapna, da bi se koristila kao bilo kakav praktičan alat. Cela ova Borhesova priča završava se spoznajom da je karta postala sama teritorija koju je trebala da predstavlja, i da se sada ne može više razlučiti šta je stvarna teritorija, a šta je karta. U knjizi „Simulakrumi i Simulacija", Žan Bodrijar se direktno poziva na ovu priču, i koristi istu da bi izrazio svoje ideje o odnosu stvarnosti i reprezentacije (predstavljanja) iste. Bodrijar tvrdi da je razlika između stvarnosti i reprezentacije postala veoma zamagljena u savremenom svetu i da sada živimo u svetu u kome dominiraju simulacije i znaci, a ne objektivna stvarnost. On piše: „Mapa je sada teritorija... to je hiperrealno koje je stvarnije od stvarnog: hiperrealno koje je, kako nas podseća Borhes, preuzelo teritoriju ". Drugim rečima: Bodrijar koristi Borhesovu priču da ilustruje ideju da su naše reprezentacije stvarnosti postale toliko moćne da su zamenile samu stvarnost. Mnogi se i danas sećaju čuvene scene iz filma: „ Borilački klub" , koji je urađen prema motivima knjige Čaka Palahnjuka, kada narator kaže: „Sve je kopija kopije kopije..."

Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena". Šta ovo znači? Da bi ovo objasnio, Bodrijar navodi primer Diznilenda.

Diznilend park, Los Anđeles, Kalifornija

On raspravlja o tome da Diznilend nije samo nekakav, puki tematski park kako se to, na prvi pogled, može učiniti, nego se radi o hiperrealnom prostoru, „simulaciji savršenog sveta", koji nema nikakvo utemeljenje u stvarnom svetu. Misli se na to što Diznilend posetiocima nudi sterilizovanu i idealizovanu verziju stvarnosti iz koje su uklonjenje sve one nesavršenosti i prljavštine. Neko bi na ovo mogao prigovoriti kako se, ipak- Diznilend nalazi u stvarnom svetu. Međutim, Bodrijarova poenta je u tome što se radi o hiperrealnom prostoru koji se bukvalno rastao i razveo od bilo koje „stvarne stvarnosti". Smatram da je bitno razumeti ovu Bodrijarovu tezu, pa ću probati da ovo pojasnim nekim što jednostavnijim primerima. Pretpostavimo da trenutno radite u nekom magacinu lako kvarljive robe u uslovima ekstremno niske temperature opasne po zdravlje. To što vi radite tu je stvarno u smislu da vremenom počnete da se osećate loše zbog toga što radite. Iako su posledice po vas stvarne, iako je ceo taj posao i rad stvaran, Vi, katkad, dođete u stanje da se ne osećete baš „najstvarnije" što može biti i posledica otuđenja, premora ili osećaja da ne pripadate u tom i takvom okruženju. Ukoliko bi Vam neko ponudio da odete u Diznilend i tamo provedete dve nedelje tako da Vam sve bude plaćeno; i da nema nikakve skrivene cake, verovatno biste to pristali. Pritom, tokom posete Diznilendu- imate privilegije korišćenja najbolje i najzdravije hrane, najboljih pića, lepih vrsta provoda i tome slično. Vi ste svesni da je Diznilend samo konstrukcija u obliku tematskog parka; da su to tamo neki ljudi napravili kao zabavni park; ali, gle čuda- najednom, tokom svog boravka u Diznilendu, počnete da se osećate nekako stvarnije, prirodnije, bolje, lepše u odnosu na bilo šta što ste radili pre, i sva ta vaša osećanja jednako su stvarna kao i ona negativna s posla. Kako je to moguće? Po Bodrijaru, ovaj Diznilend park nudi svoju sopstvenu realnost koja je ubedljivija i primamljivija od one „stvarne realnosti", koja je izvan njegovih kapija. Dakle, Diznilend je hiperrealan svet diskonektovan iz prave stvarnosti, koji postoji po svojim sopstvenim zakonitostima; a Bodrijar definiše hiperrealnost kao stanje u kome je razlika između stvarnosti i simulacije postala zamagljena do tačke u kojoj više nije moguće razlikovati to dvoje. U ovom stanju, simulacije i modeli zamenjuju stvarnu stvarnost koju treba da predstavljaju, stvarajući svet koji je sve više posredovan slikama, znacima i simbolima.

U futurističkom filmu: „Westworld (Zapadni svet)" iz 1973. godine, tehnologija omogućava stvaranja posebnog sveta u svetu gde više nije moguće razlikovati stvarni svet od nestvarnog. Distinkcija postaje potpuno nemoguća, i upravo je ovaj film Bodrijar naveo kao primer svoje teze o hiperrealnosti, koji mu se, uzgred budi rečeno, mnogo više dopao nego „Matriks". Ovaj film je poslužio kao inspiracija za istoimenu seriju čija se prva sezona pojavila 2016. godine:

U ovoj seriji, Entoni Hopkins igra ulogu doktora Roberta Forda, koji je uspeo da izgradi zabavni park u kojem obitavaju samosvesni ljudi-roboti, koji su blaženo nesvesni činjenice da su roboti već za sebe misle da su stvarna ljudska bića. Njihova prvozadata uloga sastoji se u tome da zadovoljavaju i zabavljaju goste iz onog spoljnog sveta za koji bismo rekli da je realan. Moraju zadovoljavati čak i one njihove sadističke i sve druge vrste najužasnijih, mogućih poriva. Ipak, u jednom trenutku dolazi do velike robotske pobune isplanirane od strane samog tvorca, a kasnije se, tokom serije, distinkcija između stvarnog i simuliranog sveta gotovo potpuno gubi. U jednoj epizodi, doktor Robert Ford, govori svom pomoćniku, takođe robotu-kako je sve ono što rade u zabavnom parku: „Zapadni svet", u stvari jedan (moderni) oblik crne magije.

Zašto sam ovaj blog-tekst započeo pričom o slobodnom pojedincu i iznenadnoj promeni, i kakve sve ovo veze ima sa crnom magijom, otkriće se u njegovom drugom delu.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

26.3. 2023.

Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo Drugi)

simbol filozofskog kamena

Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela, čak i u originalu obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Elem, ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno"; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije", Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira". Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje", Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. "

Sejač, Vinsent van Gog

Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično", jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta.

izvor slike: https://www.booksandcranniesva.com/book/9781082213564

Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja" , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.

Korice knjige: "Sofijin svet", prvog norveškog izdanja.

U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet", koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti". On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije" potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.

Vilijam Merit Čejs, "Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja"; 1875.

Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool" , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis", koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra", ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno" ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

20.3.2023.

Poltronstvo kao način života (Srbija pred katarzom)

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne samo onako kako je pre bilo, već u pojedinim slučajevima, čak i gore nego što je pre bilo, a zadnjih 10 godina su nas uverile da je dno beskrajno. Kada sada čitam ove citate, ne mogu da se otmem utisku da Đinđić nije razumeo dubinu i razmere bede zemlje u kojoj živi, ili je, možda, to namerno ignorisao, praveći se da ne razume? On, iz ovih citata, zvuči poput nekog ko je odrastao u zapadnom delu Berlina ili Pariza, a ne u Srbiji; kao neko ko uopšte ne poznaje narod u kojem živi, što je pomalo neobično obzirom da ima poreklo koje ga vezuje sa južnom Srbijom, Toplicom po očevoj strani, o čemu govori njegova zvanična biografija. Uz to, rodio se u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac službovao, pa se tek kasnije porodica preselila u prestonicu. Kada on govori o radu, on kao da zaboravlja, da u tom trenutku živi u zemlji, gde su sve tadašnje državne firme toliko bile propale, da su, na primer, unutar autobusa tadašnjeg gradskog i opštinskog, javnog prevoza širom zemlje kuljali smrdljivi dimovi, koje smo mi, deca, tada udisali na putu od kuće do škole, zajedno sa ostalim putnicima. Svuda oko nas gledali smo smrknuta, umorna, izgužvana lica starijih radnika, žena i muškaraca, koji su se svakog jutra vozili istim tim busevima s nama do škole. Ni kondukteri, ni vozači nisu izgledali išta bolje. Zamislite da vozaču takvog autobusa dođete i citirate da treba da radi 12, 13 sati dnevno u onoj dimčini, ili da isto to kažete bilo kom rudaru ili građevinskom radniku u Srbiji, u tom periodu s kraja devedesetih i početka novog milenijuma. U najboljem slučaju bi vas iskulirao, a u najgorem bi dobili po njušsci. Razumem da, možda, novinarima Danas-a sve to zvuče kao dosadni, glupi poslovi, ili kako to već njima deluje, ali su to poslovi koji međusobno povezuju sve nas: od transporta do izgradnje mesta za život, pa do resursa iz rudnika koji se pretvaraju i u energiju. Ovo je, razume se, trivijalna, jasna stvar, ali te obične, svakodnevne stvari su one koje najviše iscrpljuju, ubedače čoveka; uvode ga u krug rutine i ponavljanja. Svakome je ovo dosadno, posebno dok je mlad, ali to postoji; i ne možeš se pretvarati da tako nešto ne postoji, i da ljudima, koji su izgledali kao hodajući mrtvaci, umorni i od smrti i od života tek tako dođeš i kažeš: „ Pa nije ti ništa, zdrav si, idi da radiš još 4 sata pored ovih tvojih 8." Ili da mu kažeš kako treba da ustaje s osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, i da treba da se oseća kao da se nešto veliko i izvanredno dešava. Ajde što mi, koji smo bili klinci u tom trenutku, možda nismo najbolje shvatali da nam je celo društvo veoma bolesno, ali Đinđić je bio odrasla osoba, na mestu premijera, i morao je biti svestan ove bolesti. Jasno je da on u ovim citatima, a tako je često i nastupao po raznim televizijama, pokušava da bude optimističan, da deluje vitalistički; da animira ljude; ali, suštinski, nije postojala neka ideja vodilja, nekakav zajednički cilj, koji sve nas kao narod ujedinjuje, nego smo i tada bili duboko podeljeno društvo. Ona jeste postojala u užem krugu okupljenih pojedinaca, ali ne kao nešto što se odnosi na ceo narod. Da bi se neko budio sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka u svojoj zemlji, morala bi da postoji mnogo veća društvena sloga među ljudima, u celom narodu: nešto što nas sve ujedinjuje, i iza čega bismo kao velika većina stali. Takva ideja nije postojala. Nikad nisam osetio za sve ove decenije da postoji nešto što nas univerzalno ujedinjuje, a da se tiče takvih polititičkih i društvenih stvari. Osim opšte narodne radosti, kada su reprezentacije i individualni sportisti pobeđivali druge po svetu, nisam video ni u čemu drugom neki zajednički poduhvat koji se tiče celog naroda, a da smo se saglasili oko istog- većinski. Da nije to možda bio najvažniji razlog zašto se nismo budili s osećanjem nečeg velikog i izvanrednog u smislu istorijskog trenutka, u ovoj podeljenosti?

Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.

Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.

slika iz filma: Tinker Tailor Soldier Spy

Karakteristično je za poltrone da budu osobe koje se ne usuđuju da javno kažu svoje mišljenje, ili da izraze svoje neslaganje čak i kada se ne slažu s drugima. Uvek izbegavaju odgovornost za svoje postpuke ili odluke prebacivajući, pritom, odgovornost na druge ljude ili okolnosti za svoje greške. Povlače se iz svega što im deluje konfliktno i pridružuju se organizaciji, ili nekoj grupi samo iz želje da u istoj budu prihvaćeni, čak i kada se ne slažu sa stavovima i mišljenjima te grupe, jer za njih je najteže da budu odbačeni. Kod političara i vođa se prepoznaju tako što se uvek radi o liderima, koji se okreću onako kako dune vetar, odnosno prilagođavaju se popularnom mišljenju i javnom mnjenju, umesto da slede svoja uverenja. Smatram da nema potrebe da objašnjavam koji aktuelni vođa ima ovu poslednju osobinu. Međutim, nije on taj koji je stvorio populističku i poltronsku društvenu klimu; on je samo makijavelistički iskoristio, politički artikulisao uz vrlo dobro poznavanje slabih tačaka svojih protivnika, kao, i dobrog poznavanja slabosti u mentalitetu ovog naroda.
Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :

Pametnom nema razloga objašnjavati zašto se kasnije dogodilo ovo, i zašto je nazad postalo napred:

Oba priložena video snimka sada već imaju kultni karakter, jer su simptomatična, ilustrativna; ne samo što oni realistički prikazuju društvo u kojem živimo, već su skoro proročki nagoveštavala njegov dubok pad. Tako je, možda, moralo biti. Svakom uspinjanju prethodi pad; svakom, novom stvaranju- pročišćenje. Ovo, srećom, nijedan političar, a ni bilo koji drugi čovek, ne može da promeni!

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
13. 3. 2023

U čast sirijskih i arapskih pesnika

Brdo

Ne šamaraj me, sudbo,

Tragovi hiljade šamara već prekrivaju moje lice.

Evo mene, dok vetar duva ulicama,

jurišajući sa knjigama i rečnicima iz kafana

na isti način kao što vojnici jurišaju iz svojih rovova,

O vekovi, podli poput kukca,

Vi koji ste me zaveli zabavom umesto olujom,

Šibicom umesto vulkanima.

Nikada vam oprostiti neću.

Na selo svoje, vratiću se, pešice, jednom nogom ako treba.

Odmah po mom dolasku, širiću glasine o vama.

Leći ću na travu i pokraj jaraka

kao iscrpljeni vitez nakon bitke.

Kao dresirani pas što preskače krugove vatre,

Prelazit ću ove kapije i prozore,

Ove rukave i ovratnike,

Leteću kao soko

Iznad stidljivih devica,

I radnika koji pate.

U sumrak, šireći svoja krila kao lastavica

U potrazi za zemljom nevinosti,

Koja na najmanji znak prisustva koliba, palata, emira i prosjaka, poskače u vazduhu poput divljih konja što beže od sedla,

Ona zemlja koja nikada nije postojala,

Niti će ikada postojati osim u mojom sveskama.

U redu, zlo vreme, pobedilo si me,

Ali neću naći ni na celom Istoku,

Vrh na koji mogu podići

Zastavu svoje predaje.

al-Nisr

Muhamed Al-Magot ( 1934–April 3, 2006), sirijski pisac i pesnik

محمد الماغوط

U čast sirijskih i arapskih pesnika, preveli i prepevali Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa i Aleksandar Borić Borhes.

26. 2. 2023.

------------------------------------------------------------------------

„Policajci, ljudi iz Interpola svuda; tražite savršen zločin... postoji samo jedan savršen zločin; biti rođen kao Arapin. "

„Ja sam taj koji još nije poginuo u ratu, zemljotresom ili uličnom nesrećom."

Muhamed Al-Magot