Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999.
Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada prođu i stoleća pre nego što se nešto što nama sada deluje kao sasvim normalno i prirodno, usvoji kao takvo.
Oni koji su gledali prvi deo filma „Matriks", koji je prepun simbola i aluzija na način života u postmodernom društvu, možda su primetili scenu na početku tog filma kada Neo koristi udubljenje u jednoj knjizi, kako bi u istoj sakrio novac i kompjuterske diskove i diskete. Radi se o knjizi Žana Bodrijara koja se zove „Simulakrumi i Simulacija". Ta scena se nalazi ovde. Iako su autori filma pokušali da se pozovu na ovo delo Bodrijara kao jednu od osnovnih inspiracija za film, ovaj francuski filozof i sociolog nije bio oduševljen filmom, i izneo je više argumenta protiv istog. Čak je otišao dotle da kaže: „Ovo je takva vrsta filma o Mariksu, koju bi upravo Matriks proizveo". Ipak, ovde neću ulaziti u tu njihovu, tadašnju raspravu, ali koga to zanima može o tome više čitati ovde.
Izvor slike:
https://en.wikipedia.org/wiki/Cartography#/media/File:Claudius_Ptolemy-_The_World.jpg
Bodrijar se u toj svojoj knjizi poziva na jednu priču koju je napisao Horhe Luis Borhes, a koje se zove „O egzaktnosti nauke". U toj priči Borhes, na sebi svojstven: fantastičan i satiričan način, govori o jednom mitskom kraljevstvu u kojem je kartografija bila toliko razvijena: da su kartografi mogli da naprave tako preciznu mapu/kartu kraljevstva koja je iste veličine kao i samo to kraljevstvo. Do najsitnijih detalja kao što su reke, brda, planine čak i izgled stabiljka trave; ti kartografi su uspeli napraviti takvu grandioznu kartu, koja pokriva svaku osobinu i svaki, najsitiniji detalj u kraljevstvu. Međutim, ova karta je vremenom počela da propada i bila je napuštena, jer je narod ovog kraljevstva otkrio njenu štetu i beskorisnost zato što je prevelika i nezgrapna, da bi se koristila kao bilo kakav praktičan alat. Cela ova Borhesova priča završava se spoznajom da je karta postala sama teritorija koju je trebala da predstavlja, i da se sada ne može više razlučiti šta je stvarna teritorija, a šta je karta. U knjizi „Simulakrumi i Simulacija", Žan Bodrijar se direktno poziva na ovu priču, i koristi istu da bi izrazio svoje ideje o odnosu stvarnosti i reprezentacije (predstavljanja) iste. Bodrijar tvrdi da je razlika između stvarnosti i reprezentacije postala veoma zamagljena u savremenom svetu i da sada živimo u svetu u kome dominiraju simulacije i znaci, a ne objektivna stvarnost. On piše: „Mapa je sada teritorija... to je hiperrealno koje je stvarnije od stvarnog: hiperrealno koje je, kako nas podseća Borhes, preuzelo teritoriju ". Drugim rečima: Bodrijar koristi Borhesovu priču da ilustruje ideju da su naše reprezentacije stvarnosti postale toliko moćne da su zamenile samu stvarnost. Mnogi se i danas sećaju čuvene scene iz filma: „ Borilački klub" , koji je urađen prema motivima knjige Čaka Palahnjuka, kada narator kaže: „Sve je kopija kopije kopije..."
Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena". Šta ovo znači? Da bi ovo objasnio, Bodrijar navodi primer Diznilenda.
_(3).jpg) |
| Diznilend park, Los Anđeles, Kalifornija |
On raspravlja o tome da Diznilend nije samo nekakav, puki tematski park kako se to, na prvi pogled, može učiniti, nego se radi o hiperrealnom prostoru, „simulaciji savršenog sveta", koji nema nikakvo utemeljenje u stvarnom svetu. Misli se na to što Diznilend posetiocima nudi sterilizovanu i idealizovanu verziju stvarnosti iz koje su uklonjenje sve one nesavršenosti i prljavštine. Neko bi na ovo mogao prigovoriti kako se, ipak- Diznilend nalazi u stvarnom svetu. Međutim, Bodrijarova poenta je u tome što se radi o hiperrealnom prostoru koji se bukvalno rastao i razveo od bilo koje „stvarne stvarnosti". Smatram da je bitno razumeti ovu Bodrijarovu tezu, pa ću probati da ovo pojasnim nekim što jednostavnijim primerima. Pretpostavimo da trenutno radite u nekom magacinu lako kvarljive robe u uslovima ekstremno niske temperature opasne po zdravlje. To što vi radite tu je stvarno u smislu da vremenom počnete da se osećate loše zbog toga što radite. Iako su posledice po vas stvarne, iako je ceo taj posao i rad stvaran, Vi, katkad, dođete u stanje da se ne osećete baš „najstvarnije" što može biti i posledica otuđenja, premora ili osećaja da ne pripadate u tom i takvom okruženju. Ukoliko bi Vam neko ponudio da odete u Diznilend i tamo provedete dve nedelje tako da Vam sve bude plaćeno; i da nema nikakve skrivene cake, verovatno biste to pristali. Pritom, tokom posete Diznilendu- imate privilegije korišćenja najbolje i najzdravije hrane, najboljih pića, lepih vrsta provoda i tome slično. Vi ste svesni da je Diznilend samo konstrukcija u obliku tematskog parka; da su to tamo neki ljudi napravili kao zabavni park; ali, gle čuda- najednom, tokom svog boravka u Diznilendu, počnete da se osećate nekako stvarnije, prirodnije, bolje, lepše u odnosu na bilo šta što ste radili pre, i sva ta vaša osećanja jednako su stvarna kao i ona negativna s posla. Kako je to moguće? Po Bodrijaru, ovaj Diznilend park nudi svoju sopstvenu realnost koja je ubedljivija i primamljivija od one „stvarne realnosti", koja je izvan njegovih kapija. Dakle, Diznilend je hiperrealan svet diskonektovan iz prave stvarnosti, koji postoji po svojim sopstvenim zakonitostima; a Bodrijar definiše hiperrealnost kao stanje u kome je razlika između stvarnosti i simulacije postala zamagljena do tačke u kojoj više nije moguće razlikovati to dvoje. U ovom stanju, simulacije i modeli zamenjuju stvarnu stvarnost koju treba da predstavljaju, stvarajući svet koji je sve više posredovan slikama, znacima i simbolima.
U futurističkom filmu: „Westworld (Zapadni svet)" iz 1973. godine, tehnologija omogućava stvaranja posebnog sveta u svetu gde više nije moguće razlikovati stvarni svet od nestvarnog. Distinkcija postaje potpuno nemoguća, i upravo je ovaj film Bodrijar naveo kao primer svoje teze o hiperrealnosti, koji mu se, uzgred budi rečeno, mnogo više dopao nego „Matriks". Ovaj film je poslužio kao inspiracija za istoimenu seriju čija se prva sezona pojavila 2016. godine:
Zašto sam ovaj blog-tekst započeo pričom o slobodnom pojedincu i iznenadnoj promeni, i kakve sve ovo veze ima sa crnom magijom, otkriće se u njegovom drugom delu.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
26.3. 2023.
Comments
Post a Comment