“When you tear out a man's tongue, you are not proving him a liar, you're only telling the world that you fear what he might say.”
George R.R. Martin, A Clash of Kings
....
Funkcija savremenih cenzora koji sebe nazivaju proveravači činjenica nikad nije ni bila u tome da stvarno ispravljaju dezinformacije ili iznose činjenice iako među njima svakako ima onih koji su uvereni da to stvarno čine. Prava njihova svrha, razlog iz kojeg su pokrenuti, organizovani u timove je zapravo u zbunjivanju i zastrašivanju ljudi a druga svrha je prilično banalna, jer, ne primer, Gugl na određene ključne reči prilikom pretrage za koje biste, možda, hteli da vidite nezavisnije izvore i istraživanja, skoro uvek prvo izbacuje ono što o toj temi misle cenzori. Tako, na primer, ako pokušate da izguglate neke ozbiljnije analize o nedavnim, iznenadnim smrtima sportista na terenima, koje su prošle bez objašnjenja, i da je, možda to imalo neke veze sa primanjem vakcine ili ne, izbaciće vam na prvim stranicima skoro isključivo ono što pišu cenzori. Retko ko će se zadubiti u detaljniju analizu i pročitati druge stotine i stotine stranica kao i drugih izvora po tom pitanju. Oni čak i ne osporavaju da postoji mogućnost da je to bilo zbog vakcina već navode ono čuveno: "da za tako nešto nema dovoljno dokaza", bez da se trude da do dokaza svi dođemo, jer kao što sam rekao to i nije njihova svrha. Masa ljudi će čak i bez čitanja njihovih tekstova, vodeći se samo po naslovu reći: "Pa, eto, to ti je već osporeno, proveravači činjenica, su to već obavili“, i neće otići dublje od toga. Time je jedan cilj postignut, ali drugi je širi od toga, i radi se uterivanju straha u ljude, jer se insistira da nečije pisanje i govor stalno budu "činjenični" i da se vode tim naivno zamišljenim konceptom. U velikom broju slučajeva, cenzori ni sami nisu svesni da je to što rade cenzura ili uterivanje straha, jer često među njima uposle mlađe ljude, koji fanatično veruju u ispravnost određene konstelacije stavova ili neke agende. Ne mora sve što čovek piše biti proverena činjenica, naučno dokazana stvar i sve tome slično. Mnogi su počeli da proveraju, odmeravaju svaku reč kao da će ih neka nevidljiva policija zbog toga sankcionisati, kao da je užasan, pakleni greh da čovek nešto pogreši ili nešto loše napiše ili oko nečeg ne bude u pravu. Ljudi niti su bogovi, niti su super-inteligentni roboti iz 2658. godine već su to što jesu: ljudi sa svim svojim manama, vrlinama i različtim mentalnim sklopovima. Pored toga, nauka odnosno njena sistematizacija znanja, i metod koji se tu upotrebljava, nije jedini način kako se stvarnost, mi sami i sve oko nas može posmatrati. Mi se i u govoru i u delima (na primer: književnim i umetničkim delima), često služimo različitim perspektivama koje ne moraju biti "tačne", "istinite", "opšte-važeće" ili "opšte-obavezujuće". Kada neko ima volju da pročita dobar roman ili da satima gleda u neko slikarsko delo, to najčešće nije zato što u istom traži činjenice već zato što traži putovanje u nešto drugo, drugačije, što do sada nije iskusio a što je moguće iz neke perspektive a ne iz nekog činjeničnog stanja.
Slika iznad odlično predstavlja apsurd, koji nas je zadesio a koji uslovno možemo nazvati: apsurdom komunikacije. Više puta sam pisao o tome, u razgovorima sa mnogim osobama koje su insistirale da se za neku određenu temu diskusije mora čuti reč eksperta za tu datu, konkretnu temu. Čak i kada im se da reč konkretnog stručnjaka za to, onda, kao u slučaju kovid-mera, prelaze na druge oblike napada na sagovornike, koji su često tri, poznate logičke greške: 1) ad hominem, 2) ad verecundiam i 3) ad populum. Njih ima mnogo više, ali sam te tri izdvojio kao najviše upotrebljavane na društvenim mrežama i forumima. To je uzelo takve razmere, da se ljudima bukvalno cenzuriše govor ukoliko to o čemu govore nije predmet njihove struke što je potpuni apsurd, jer kada bismo to uveli kao pravilne načine vođenja bilo koje argumentacije-praktično više ni o čemu ne bismo mogli da govorimo. Istina, govor i govorenja se ne cenzurišu direktno, u smislu potpune zabrane istog, ali biva odmah diskreditovano i stavljeno u inferioran položaj tako što se etiketira ka brbljanje nestručne budale. Ako robijaš kaže da je 2 + 2 =4, istinitost ovog aritmetičkog iskaza ne može biti osporena time što je to rekao: "robijaš" (primer, ad hominem-a). Ukoliko jedan lekar (autoritet) kaže da je određeni biološki preparat ok, tom sudu se ne može verovati samo zbog činjenice da se radi o lekaru (primer, ad verecendima-a). Ukoliko je kvalitet nekog proizvoda ocenjen najvišim ocenama u recenzijama, ne znači da se stvarno radi o nečemu kvalitetnom (primer ad populum-a). Ovo zvuči jednostavno i lako za poimanje mnogima, kada ovako pročitaju, ali u svakodnevnoj komunikaciji, i pod jakim uticajem medija stvari se tako zamrse, da više ni 100 mudraca ne mogu da ih odmrse. Dok se ne "odmrsimo" možda nam do tada jedino ostaje da se šalimo i zezamo pa kada čujemo pozivače na struku da spomenu reč: "zvezda" (kažemo: stoj-nisi astronom po struci); pečurka (stoj-nisi mikolog po struci), film (stoj, nisi studirao filmsku režiju), i tome slično. Može se reći da je dobro dok još uvek možemo da se šalimo, ali biće opasno ako i humor stane.
Vladimir Tomić, Razneseni Svemir (Oblak Kaktusa)
