Oblak Kaktusa

Jedan od mojih predloga studentima, jer me apsolutno ni jedna politička partija u Srbiji ne zanima niti je dostojna mog glasa i misaonog opterećivanja, jeste sledeći: da postave ultimatume svima i izvršnoj i zakonodavnoj, i sudskoj vlasti. Ako žele stvarne promene, a ne puko rotiranje istrošenih političkih figura, studenti bi morali da zahtevaju ono što je ključno  sistemsku promenu načina na koji država funkcioniše. Svaka vlast se menja, ali sistem ostaje isti. Moćnici (nemoćnici) dolaze i odlaze, ali njihove privilegije i koruptivne strukture ostaju netaknute. Da bi se tome stalo na put, nije dovoljno tražiti poboljšanja u okviru postojećeg sistema; potrebno je zacementirati principe odgovornosti, učiniti ih neizbežnim, i postaviti temelje za društvo u kojem je politika služenje, a ne profitabilna karijera. Zato bi ultimatumi morali biti nepolitički, radikalni u svojoj preciznosti i bez mogućnosti pregovora. Ovo nisu zahtevi za „bolju verziju istog“ , već principi koji garantuju ...

Danas, ako se želi promena vlasti, mogli bi da u ponedeljak i utorak stanu svi sektori, ne samo škole i fakulteti. Ključ bi bio u energetskom sektoru – proizvodnji električne energije i uglja – baš kao što je to bio slučaj sa Kolubarom 29. septembra 2000. godine. Međutim, situacija je sada drugačija. Firme u zemlji su u velikoj meri privatizovane i često u vlasništvu stranih kompanija. Na primer, dok je Rudarski basen Kolubara još u državnom vlasništvu preko EPS-a, eksploatacija zlata u Srbiji, uključujući Bor, je pod kontrolom kineske kompanije 'Ziđin' . Ta kompanija ne samo da iskopava naše zlato, već ga i prodaje nazad Srbiji, što dodatno komplikuje položaj resursa i strateških sektora u zemlji. Ovaj momenat osvetljava suštinsku razliku između političkih i ekonomskih okolnosti pre petooktobarskih promena 2000. godine i današnjeg stanja. Strateški sektori, kao što su energetika, rudarstvo i infrastruktura, danas su pod velikim uticajem stranih kompanija, što ima duboke posled...

Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.   Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba." Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu" , on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.   Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom ...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...