Oblak Kaktusa | Filozofski eseji, književnost i kulturna kritika

Heklana dekoracija za sto, Kolkata, Zapadni Bengal, Indija Piše: Vladimir Tomić Mi smo, po svemu sudeći, odabrani da poslužimo kao ogledno eksperimentalno igralište, jedan skučeni balkanski vivarijum osmišljen nasumično kao dnevna tačka nekog sastanka, vođen isključivo surovim geopolitičkim pragmatizmom i estetikom dostojnom serije „Kuća od karata”, gde globalni akteri iz čiste dosade, deleći flašu skupocenog vina na poluzatvorenom sastanku, sasvim usputno prelaze preko tačke dnevnog reda zvane Srbija. Takav banalan, potpuno uzgredan i krajnje ciničan rasplet predstavlja jedino logično objašnjenje za frapantnu količinu ludila, strmoglavi civilizacijski pad i svečano ustoličenu neobrazovanost koja se na ovim prostorima godinama unazad taloži poput najtvrdokornijeg kamenca u bojleru. Politika pritom predstavlja isključivo onaj ogoljeni, javni simptom jedne neuporedivo dublje, sistemske bolesti, suštinskog i opšteg raspada svi...

Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.   Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba." Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu" , on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.   Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom ...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...