Priručnik za budućeg upravitelja Srbije (Deo prvi)

Dragi Miloše,

Tražio si savete kako da postaneš premijer ili predsednik. S obzirom na to da sada imaš 26 godina i odlučio si se odreći dečačkih snova, pripremio sam priručnik koji će ti pomoći da ostvariš svoje ciljeve.

1. Nužnost specifične, kontroverzne biografije:


Već si završio Pravni fakultet, što je odličan start. Navijačke grupe gde si dokazao lojalnost i odsustvo "psihičkog pičkizma" bile su prava prilika da pokažeš muževnost. Srbi obožavaju tradicionalne vrednosti povezane s crkvom i snagom. Sveštenici će rado odlikovati snažne momke na manifestacijama poput plivanja za časni krst. Čak i ako nosiš kupaće gaće s natpisom "Halloween," odlikovaće te, jer je važnija "plemenska pripadnost" od bilo kakve krivovere ili pravovere.

2. Balansiranje između ideologija:


Budi deo nacionalističkih krugova, iako nisi pravi patriota. Pokaži se kao kršteni član SPC, jer Srbima treba da čuju velike reči. Održi veze s liberalnim krugovima, nevladinim organizacijama, i krugom dvojke. Predstavi se kao svetski čovek koji govori strane jezike i zna diplomatske veštine. Šarmiraj citiranjem Šekspira, pričama o Fridi Kahlo, i slikaj se s gay osobama (uz suptilno distanciranje), da bi osvajao srca one druge antinacionalističke Srbije i beogradskog kruga dvojke.

3. Marketing i politički šarm:


Srbi vole snažne vođe. Kao premijer ili predsednik, moraš izgledati kao glavni autoritet, dok zapravo Srbijom upravljaju moćnije države. Iako puteve, škole, bolnice i fabrike grade radnici i inženjeri, narod mora misliti da ti sve to vodiš.

4. Manipulacija medijima i marketing:


Obavezno stvori snažnu medijsku prisutnost. Poveži se s vlasnicima novinskih kuća i televizija da bi osigurao pozitivno izveštavanje. Vesti moraju naglašavati tvoje velike reči i obećanja. Ako u javnosti izbije neka afera, skreni pažnju ka manje bitnim pitanjima kako bi se ljudi bavili trivijalnostima umesto suštinom.

5. Pokroviteljstvo i kadrovske igre:


Postavi lojalne saveznike na ključne pozicije u državnim firmama i agencijama. Podržavaj njihove projekte i interese, ali uvek drži opcije otvorenim za brzo okretanje leđa kad postanu nepopularni. Ovako će te poštovati i služiti, znajući da sve zavisi od tebe.

6. Prikaži se kao neprikosnoveni zaštitnik:


Uvek se postavljaj kao jedini spasitelj zemlje, rešavajući probleme koje si sam stvorio. Narod obožava vođe koji ih štite od "spoljašnjih neprijatelja." Iskoristi ovu taktiku da stvoriš veštačke krize koje onda brzo rešiš.

7. Usmeri lojalnost:


Podstakni kult ličnosti. Izgradnja lojalnosti neophodna je za dugoročno političko preživljavanje. Postavi svoje postere na svako ćoše, organizuj proslave gde će te obožavati, i izgradi dobar tim za društvene mreže koji će hvaliti svaki tvoj potez.

8. Napravi dvostruke standarde:


Iako ti moraš delovati moralno i etički u javnosti, istovremeno gradi privatne veze s moćnim, korumpiranim interesnim grupama. Reci narodu jedno, a radi drugo, jer je politika ples laži i poluistina.

Ovaj priručnik ti pruža temelje na kojima možeš graditi svoju karijeru. Svet politike je scena, a ti si na njoj glavni glumac. Zavese su podignute, publika čeka – tvoja predstava može da počne!

Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa, Vladimir Tomić

5.12.2024

MetaMorph: Putovanje kroz Savremene Filozofske Ideje (Deo Prvi)

Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.




Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?




Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.





Interlocutor: U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?




Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena".




Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?




Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.




Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.




Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za  prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.




Interlocutor: Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?




Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.




Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?




Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.

                                                                                                                        14.3.2024

                                                                                                                         RSVTOK

Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo Prvi

Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.

  Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba." Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu", on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.

  Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom razvoju pretežno su kumovali nemački autori tog doba, mada ne samo oni. U tom periodu, područije Nemačke bilo je podeljeno na više manjih država i teritorija, koje su često imale svoje jezike, kulturu i tradiciju. Ovu društvenu situaciju su razni tadašnji autori, videli kao prepreku da Nemci razviju jedinistveni nacionalni identitet. Među njim su Johan Gotfrid fon Herder, Johan Gotlib Fihte, Ernst Moric Arnt, Fridrih Ludvig Jan, Georg Vilhelm Fridrih Hegel i mnogi drugi.


  Pomenuti Fridrih Ludvig Jan, rođen 1778. godine, bio je poznati nemački učitelj gimnastike i nacionalista čija pisanja se smatraju temeljem nemačkog gimnastičkog pokreta. Jan je verovao da je fizičko vaspitanje neophodna komponenta nacionalnog razvoja i video je gimnastiku kao način za stvaranje jakih, disciplinovanih i patriotskih pojedinaca koji mogu da služe svojoj zemlji.

Ilustracija konja sa hvataljakma, 1828.

 Verovao je da kroz fizičku obuku Nemci mogu, ne samo da postanu zdraviji, već i da neguju moralne vrline kao što su hrabrost, disciplina i samopožrtvovanje. Jan je takođe video gimnastiku kao način za negovanje nacionalnog ponosa i jedinstva, i podsticao je upotrebu nacionalnih simbola kao što su zastave i patriotske pesme u gimnastičkim vežbama. U knjizi "Nemačka umetnost gimnastike" , on piše sledeće: „Nemačka mora biti jaka da bi bila slobodna. Jedinstvo nacije ne može se postići bez fizičkog treninga, a fizička obuka se ne može postići bez ujedinjene nacije."

Hitlerova omladina, izvor slike: https://www.planet-wissen.de/

 Mnogo kasnije, Janove ideje preuzela je Nacional-socijalistička partija, koja je nastojala da iskoristi gimnastiku i fizičko vaspitanje kao sredstva za stvaranje fizički sposobne i moralno ispravne nemačke populacije. Nacistički režim je ugradio gimnastiku u svoje omladinske organizacije, kao što su Hitlerjugend i Liga nemačkih devojaka, i promovisao Jana kao model nemačkog nacionalizma iako nije poznato, da je Fridrih Ludvig Jan bio istomišljenik sa kasnijim nacistima po pitanju rasizma i odnosa ka drugim narodima.

Hegel sa svojim berlinskim studentima u skeču iz 1828. godine autora Franca Teodora Kuglera

  Poznati nemački filozof, Hegel, govoreći o svojim pogledima na nemačku filozofiju i kulturu, piše sledeće:


- „Nemački duh je duh sveta“. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom duhu, duh je dostigao svoj najviši nivo, svoju najpotpuniju svest i najbogatiju manifestaciju. (Hegel, Predavanja o estetici, 1835-1838.)
- „Nemački duh je taj koji je predodređen da obrazuje svet. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „Nemački narod je narod budućnosti, a budućnost pripada slobodi. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom karakteru nalazimo pravi osećaj slobode, koja je najviše dobro čovečanstva. (Hegel, Predavanja o filozofiji istorije, 1837-1838.)

Insert iz filma Evropa, Zentropa, ( 1991), Lars von Trier 

  Kao što vidimo, ovi Hegelovi citati prevazilaze pojam rodoljublja ili patriotizma, u smislu ljubavi prema svom rodu, zavičaju, narodu. U ovim citatima, prisutno je nešto drugo, nešto ekstremno nacionalističko, etnocentrističko (ja bih rekao: ekstremno ludačko), što pokušava da germanski narod ne samo uzdigne iznad svih ostalih, već da implicira time i potrebu za njegovom dominacijom nad drugim narodima. Ali, ono što vidimo, u širem smislu, i što je važnije jeste to da nemački nacizam nije tek tako „pao s neba", i nije nešto što se pojavilo u dvadesetom veku, već se radi o fenomenu, koji ima duboke idejne korene, u delima raznih nemačkih autora i intelektualaca, bez obzira što oni sami nisu bili nekakavi nacisti, i, bez obzira, na to što mnogo njih, možda, ne bi ni podržalo ono što se dešavalo Hitlerovoj državi.

Daleko od toga da je samo u nemačkom narodu i među nemačkim autorima, postojalo ovakvo fanatično uverenje u izabranost i superiornost nad drugima. Naprotiv, etnocentrizam i verovanja u izuzetnost vlastite nacije u odnosu na sve ostale, javljalo se kod raznih autora i državnika raznih naroda: od Izraela, drevne rabinske literature, pa sve do Indije, Japana, Turske, Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, Rusije itd. 

  Ali, da se vratimo „našem" slučaju, slučaju: Srbije. Ovo što pišem u vezi ove teme, sada će postati mnogo više subjektivno, i sadržaće mnogo manje činjenica, ili egzaktnih citata, kao u slučaju prethodno izloženog, zato što ono želim da izrazim, tiče više jedne impresije života u Srbiji, iz ugla mene kao posmatrača i neke vrste istraživača, a mnogo manje nečeg: „činjeničnog" , „objektivnog" ili „naučnog". Za ovih 37. godina, koliko sam u Srbiji, od svog rođenja; upoznao sam veoma malo ljudi koji iskreno vole svoju zemlju, ali sam zato upoznao puno ljudi koji odustaju i dižu ruke od svoje zemlje, kao što sam upoznao i mnogo nacionalista, koji su lažne patriote, i kojima nacionalizam služi kao specifična vrsta plemenskog, sigurnog utočišta u kojem se kriju, dok njihove prave namere, nemaju nikakve veze sa ljubavlju ka svom rodu i domovini. Ni prvi, ni drugi ne znaju za jednu zemlju, zemlju, koja se nalazi „ispod", duboko ispod ove površinske zemlje, što je državom Srbijom nazivamo, isto kao što ne znaju ni za jedan tajni grad i tajno selo, ispod i u dubini svakog našeg grada i svakog sela.  Da, dobro ste pročitali: postoji tajna Srbija (ne ona „druga Srbija" kako mediji to vole da zovu, ili neka „treća" Srbija, ili neka „seljačka", „građanska", „intelektualna" ili „neintelektualna". Vrata ove tajne zemlje, ne otvaraju se svakome, a ponajmanje onima, koji bi hteli da svojom fanatičnom mržnjom ili bilo kojim fanatičnim ubeđenjem, kao i drugim vrstama fanatizma, zaraze jedan specifični svet unutar sveta. Prisustvo ove tajne zemlje ponekad se čuje, oseća, uviđa,  ali svaki put do iste, nevidljiv je slepima, odnosno onima koji još misle da mi: „gledamo očima". Ova tajna zemlja nije država, nije nacija, nije uređena po onim tipičnim ljudskim predstavama političke države, republike ili kakve monarhije, ili nekog religijskog uređenja. Ona je deo naše potisnute svesti (o svetu, svetskom, osvešćenom znanju), deo koji smo jednom znali i poznavali, ali ga zaboravili. Čitavo uređenje ove zemlje, počiva na najvišem civilizacijskom načelu i zakonu, zakonu prija-teljstva! Prijatelj je onaj s kojim ti je prijatno, ali koji se istovremeno o tebi stara, i ti o njemu u smislu da mu je stalo do toga da budeš dobro i da budeš veliki čovek, kao što je tebi do istog stalo. Ko nije imao sreću, da bude rođen u porodici gde su mu majka i otac prijetelji, on će prijatelje tražiti na drugom mestu, i u tome nema ničeg lošeg. Jedina prava domovina koju imamo, jeste tamo gde su naši prijatelji, a ono za čime žudimo oduvek je bilo prijateljsko sjedinjenje bez obzira na boju kože, rasu ili neku promašenu ideologiju.

  

  

napisano 3.6. 2023 i objavljeno 21. 1. 2024.

                                                               Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa