Oblak Kaktusa

Danas, ako se želi promena vlasti, mogli bi da u ponedeljak i utorak stanu svi sektori, ne samo škole i fakulteti. Ključ bi bio u energetskom sektoru – proizvodnji električne energije i uglja – baš kao što je to bio slučaj sa Kolubarom 29. septembra 2000. godine. Međutim, situacija je sada drugačija. Firme u zemlji su u velikoj meri privatizovane i često u vlasništvu stranih kompanija. Na primer, dok je Rudarski basen Kolubara još u državnom vlasništvu preko EPS-a, eksploatacija zlata u Srbiji, uključujući Bor, je pod kontrolom kineske kompanije 'Ziđin' . Ta kompanija ne samo da iskopava naše zlato, već ga i prodaje nazad Srbiji, što dodatno komplikuje položaj resursa i strateških sektora u zemlji. Ovaj momenat osvetljava suštinsku razliku između političkih i ekonomskih okolnosti pre petooktobarskih promena 2000. godine i današnjeg stanja. Strateški sektori, kao što su energetika, rudarstvo i infrastruktura, danas su pod velikim uticajem stranih kompanija, što ima duboke posled...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...