Oblak Kaktusa

Jedan od mojih predloga studentima, jer me apsolutno ni jedna politička partija u Srbiji ne zanima niti je dostojna mog glasa i misaonog opterećivanja, jeste sledeći: da postave ultimatume svima i izvršnoj i zakonodavnoj, i sudskoj vlasti. Ako žele stvarne promene, a ne puko rotiranje istrošenih političkih figura, studenti bi morali da zahtevaju ono što je ključno  sistemsku promenu načina na koji država funkcioniše. Svaka vlast se menja, ali sistem ostaje isti. Moćnici (nemoćnici) dolaze i odlaze, ali njihove privilegije i koruptivne strukture ostaju netaknute. Da bi se tome stalo na put, nije dovoljno tražiti poboljšanja u okviru postojećeg sistema; potrebno je zacementirati principe odgovornosti, učiniti ih neizbežnim, i postaviti temelje za društvo u kojem je politika služenje, a ne profitabilna karijera. Zato bi ultimatumi morali biti nepolitički, radikalni u svojoj preciznosti i bez mogućnosti pregovora. Ovo nisu zahtevi za „bolju verziju istog“ , već principi koji garantuju ...

Personifikacija Aresa, digitalna obrada, LB „ Sva ratna taktika zasniva se na obmani. Stoga, kada možemo da napadnemo, treba da izgledamo kao da ne možemo; kada koristimo svoje snage, treba da delujemo kao da smo neaktivni; kada smo blizu, moramo uveriti neprijatelja da smo daleko; kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Neka tvoji planovi budu tamni i neprobojni kao noć, a kada se pokreneš, udari kao grom.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Vrhovna veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja Istorija, koja nas nažalost skoro nikad ništa ne nauči- govori nam da mir, često veličan kao najuzvišeniji ideal, ume da bude savršen instrument manipulacije. Vladari i političke elite nebrojeno puta su koristili retoriku mira kako bi prikrili svoje prave namere, pripremili teren za ratove ili stvorili iluziju stabilnosti. Ovaj obrazac, koji se ponavlja vekovima, imao je razorne posledice i oblikovao sudbine čitavih naroda. P ovra...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...