Oblak Kaktusa | Filozofski eseji, književnost i kulturna kritika

Video link: Quo Vadis, scena sa Neronom na YouTube-u Piše: Vladimir Tomić   Postoji jedan film o Neronu koji me je, možda baš zbog jedne scene, više nego mnoge velike knjige o vlasti, tiraniji i ljudskom strahu, inspirisao da razmišljam o ovoj temi. Naziv sam, naravno, opet bio zaboravio, kao što često zaboravimo naslov nečega, a zapamtimo samo prizor koji nas je jednom pogodio, ali film je Quo Vadis , onaj stari film sa Peterom Ustinovom kao Neronom. U njemu postoji scena u kojoj svi dvorski savetnici, senatori, ljudi oko cara, moraju da hvale Nerona, odnosno njegovu glupu, patetičnu, samoljubivu poeziju, kao da prisustvuju rađanju nečeg genijalnog. Nije tu reč o poeziji, jer ona je ovde povod. Prava tema je strah, jer ko ne pohvali, ko pogrešno zaćuti, ko ne pogodi izraz lica - lako može završiti pod rukom dželata. Jedan od njih, Petronije, ne general, kako mi je ostalo u sećanju, nego čovek ukusa, dvoranin, arbitar elegancije, ipak je dovoljno promućura...

Ko nam govori istinu o vazduhu? Kako se meri zagađenje, ko odlučuje o indeksima i zašto vizuelni prikaz može da promeni javnu percepciju bez menjanja brojki. Ko je Milenko Jovanović Milenko Jovanović je meteorolog i dugogodišnji stručnjak za monitoring kvaliteta vazduha u Srbiji. Šira javnost ga je upoznala nakon što je upozorio na izmene načina prikaza i ocenjivanja kvaliteta vazduha na zvaničnim platformama, tvrdeći da takve izmene mogu da stvore blažu sliku stvarnog stanja. O tom sporu izveštavali su N1 i Insajder, uključujući navode da su kriterijumi i parametri prikaza menjani više puta i da je Jovanović nakon toga ostao bez posla. Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Milenko Jovanović Kada kažete „kvalitet vazduha”, šta je to u najstrožem stručnom smislu: koje veličine i koje supstance su ključne, a koje javnost često pogrešno uzima kao jedini kriterij...

Maksa i Pišač, LB, digitalna obrada Piše :  Vladimir Tomić Ako postoji poslednji grad na svetu u koji bih otišao čak i kao milioner, to je Dubaji. Ne zato što mrzim sunce, more ili luksuz, nego zato što me od tog mesta hvata ona specifična, fizička odvratnost prema „civilizaciji” koja se, kad se predozira novcem, pretvara u plastičnu masku sa savršenim zubima i trulim dahom. Jedini način da me neko natera da kročim u tu paradu kiča, taj vele-kretenizam ljudske gluposti kosmičkih razmera, bio bi da mi dodeli status neke rupe u sistemu, neku vrstu diplomatskog imuniteta nad razumom. Pa da mogu da se popnem na najvišu uber-kulu koja postoji u Dubajiju, na najviši prozor, i da tamo, sasvim otvoreno, uriniram. Da, baš to: uriniranje. Ne „metaforički”, ne „u prenesenom smislu”, nego kao jedini iskreni, organski komentar na grad koji je sam po sebi jedna ogromna, preskupa uvreda za sve što je ljudsko. I da me posle toga hapse, i da mi mere kaznu u godinama, ja...

Personifikacija Aresa, digitalna obrada, LB „ Sva ratna taktika zasniva se na obmani. Stoga, kada možemo da napadnemo, treba da izgledamo kao da ne možemo; kada koristimo svoje snage, treba da delujemo kao da smo neaktivni; kada smo blizu, moramo uveriti neprijatelja da smo daleko; kada smo daleko, moramo ga uveriti da smo blizu.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Neka tvoji planovi budu tamni i neprobojni kao noć, a kada se pokreneš, udari kao grom.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja „Vrhovna veština ratovanja je pokoriti neprijatelja bez borbe.“ ― Sun Cu, Umeće ratovanja Istorija, koja nas nažalost skoro nikad ništa ne nauči- govori nam da mir, često veličan kao najuzvišeniji ideal, ume da bude savršen instrument manipulacije. Vladari i političke elite nebrojeno puta su koristili retoriku mira kako bi prikrili svoje prave namere, pripremili teren za ratove ili stvorili iluziju stabilnosti. Ovaj obrazac, koji se ponavlja vekovima, imao je razorne posledice i oblikovao sudbine čitavih naroda. P ovra...

FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne sam...