My heart leaps up (Kad srce zaigra), Vilijam Vordsvort

Hampstead Heath with a Rainbow, John Constable (1776-1837)

Srce zaigra kada ugledam

Dugu na nebu tkanu;

Tako je bilo kada je moj život počinjao;

Tako je sada kada sam muškarac:

Neka bude tako i kada postanem star,

Ili nek mrem!

Dete je otac Deteta;

I moći ću da poželim da moji Dani

Vezani budu

svaki sa svakim, prirodnom pobožnošću.

Vilijam Vordsvort (1770 – 1850)

Prepevao i preveo Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 28. 5. 2023.

My heart leaps up when I behold

A rainbow in the sky:

So was it when my life began;

So is it now I am a man;

So be it when I shall grow old,

Or let me die!

The Child is father of the Man;

And I could wish my days to be

Bound each to each by natural piety.

William Wordsworth

Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo Prvi)

  Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija bolja ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao, da je to: pretpostavka, jer mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu, već se dugo pretpostavljalo da je možda tako, da bi trebalo biti tako. Ipak, ispostavilo se iz istraživanja, najviše u protekle tri decenije, da to baš i nije tako kako smo mislili, a daljim čitanjem ovog teksta otkriće se zašto.

  Kada sam dublje zašao u ovu temu, i pritom sam se trudio da budem nepristrasan, uvideo sam da se s jedne strane pojedine stvari u svakodnevnoj percepciji ljudi, nisu mnogo promenile od vremena Aristotela pa do sada; ali s druge strane neke su se promenile tako da gube veze sa izvornim značenjima mnogih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost, jer uzalud se nadaju, ako se to nadaju mesožderi; da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva, ali isto tako neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da ga jedemo.

Rembrant, Aristotel pred Homerovom Bistom, 1653

  Aristotel, osim što se bavio filozofijom, bavio se, pored toga, i onim što danas nazivamo biologijom. U stvari, on je, kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici filozofije: jedan od prvih sistematičnih autora zapada, kada su u pitanju biologija i zoologija i, iako je posle renesansnog perioda bio prevaziđen kada je ova tema u pitanju; njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet kao tri, različite stvari nije ukinuta. Postojale su ove podele i u drugim kulturama, i pre Aristotela, i van zapadnog sveta, i ovde imam u vidu ono hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže, srednje; a koje se još u starim spisima odnosilo na sav živi svet kojem i sami pripadamo. U poznatoj knjizi: „ O Duši", Aristotel, govoreći o biljkama, životinjama i ljudima, zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu ima dušu. On razlikuje tri vrste duše: 1) vegetativnu dušu koja se tiče osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje, ishrana; 2) osećajnu ili čulnu dušu koja se tiče opažanja, kretanja, instinkta; 3) razumsku ili racionalnu dušu. Prvopemenutu dušu je opisao kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku, koji u sebi sadrži obe prve, dok životinje sadrže u sebi ovu drugu i prvu- biljnu.

 Da bi se ovo bolje razumelo, bitno je shvatiti način kako su ti antički autori upotrebljavali ovu reč koju mi danas prevodimo kao: Duša, i za to su koristili starogrčku reč: Psūchê (ψυχή). Kada ovu reč doslovno prevedemo na srpski jezik njeno značenje je povezano sa vazduhom i udisanjem-izdisanjem kao dah ili u smislu nekog ko duva (vazduh).  Mnogi starogrčki i drugi autori iz antičkog perioda, smatrali su dušu kao pojam kojim se izražava celokupna životnost odnosno da je materija oživljena dušom; i da se to odnosi na ceo živi svet, a ne samo na ljudski rod. Međutim, razlika između Aristotela i nekih drugih filozofa pre njega je u tome što Aristotel nije verovao u postajanje duše bez prirodnih tela pri čemu on smatra da je materija određena mogućnost, potencijal, a forma je određeno ispunjenje. Duša je u stvari, po njemu forma, oblik prirodnog tela koje ima mogućnost života, ali bez duše ovo telo nije živo. On navodi u svojoj knjizi čuveni primer oka. Ako bismo oko posmatrali kao organizam sam za sebe, onda bi duša bila u njegovom gledanju. Na taj način su duša i telo tek u zajedničkom spoju- živa bića. Ovaj filozof i naučnik nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol, jer kao što smo već videli, on dušu biljaka posmatra samo na vegatativnom nivou, iako je bio svestan kao i savremena nauka da biljke imaju telesnu senzitivnost u smislu da reaguju na spoljne nadražaje.

Slika Stidljive mimoze u septembru

  Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „ Tako je Govorila Biljka", istraživač i profesorica, Monica Gagliano, navodi zanimljiv primer svog istraživanja u vezi biljke, koja je poznata pod nazivom: Stidljiva Mimoza ( (Mimosa pudica L.). Ljudi su joj dali ovakav stidljiv naziv zbog njene osobine da savija listove ka sebi, ka unutra u slučaju kada je dodirnemo. To je njena vrsta odbrambenog mehanizma od napadača, a osim što se listovi saviju i uviju, dobiju i izgled uvenulosti, a životinje uglavnom ne jedu uvelo lišće. Sve dovde ništa nije neobično, jer nije to jedina biljka koja ima svoje mehanizme odbrane i adaptacije skladno sa okolinom. Međutim, profesorica Monika u pomenutoj knjizi opisuje svoje istraživanje u vezi ove biljke sledećim rečima:

„Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja."

Ko želi da posluša šta ova profesorica želi da kaže, može pogledati u sledećem video linku:

       Ponašanje stidljive mimoze, može se videti iz sledećeg snimka:

  Drugi profesor, Anthony Trewavas, iz škole bioloških nauka univerziteta u Edinburgu, učestovao je u eksperimentu, koji je uključivao izlaganje biljaka različitim stimulansima, kao što su svetlost i zvuk, i merenje njihovih odgovora. U jednom eksperimentu, Entoni i njegov tim izložili su biljku, u narodu poznatu kao Skupljen (Arabidopsis, l) nizu spoljnih nadražaja i otkrili da su biljke reagovale oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ulogu u ćelijskoj signalizaciji.

Skupljen, Arabidopsis thaliana

  Ovaj autor tvrdi kao i prethodna profesorica da biljke ne samo što nisu nešto niže od životinja nego da je celo to gledište u startu bilo pogrešno. On piše: „Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima." (Izvor citata je ovde)


  Kanadski filozof Michael Marder u svojoj knjizi „Razmišjanje biljaka: Filozofija biljnog života", navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem je Sokrat razgovora sa Fedrom, i u kojem pominje da on ništa ne može učiti od drveća i predala, koji nisu urbanizovani. Tačno preveden taj citat iz dijaloga glasi ovako:

„FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak, jer zaista, kao što kažeš, ličiš na nekakva stranca koga vode, a ne na domaćeg čoveka. Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju. Jer, kao što ljudi pred gladnom stokom nose zelenu granu ili kakvu hranu, pa je tako mame i vode, tako ćeš zacelo i ti mene, ako mi tako pokazuješ besede u knjigama, voditi oko cele Atike i kuda god inače hoćeš. A sada, kad smo baš ovamo dospeli, ja sam naumio da legnem, a ti se namesti onako kako misliš da je najzgodnije za čitanje, pa čitaj." (prema izdanju Narodne knjige, Alfa, 1996.; preveo Miloš N. Đurić)

  Michael Marder koristi primer ovog citata ne bi li objasnio poznatu antropocentričnu poziciju čoveka, koja uključuje dugogodišnju zapadnu filozofsku tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života, uključujući biljke. Sokrat odsečno i bez bilo kakve argumentacije, koja bi potrekpljivala njegov stav odbacuje mogućnost da je od drveća, biljnog i životinjskog sveta moguće učiti bilo šta, već smatra da je to moguće samo u polisu (gradu) tokom intelektualnog opštenja sa ljudima. Razume se, bio je potpuno u krivu što se ovog shvatanja tiče.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

6. 4. 2023.

 

Simulirana ne(stvarnost) i crna magija (Deo Prvi)

Scena iz prvog dela filma: Matriks, 1999.

  Individualne promene kod slobodnih pojedinca mogu biti veoma brze, iznenadne, neočekivane; nekada čak takve da se uočava toliko velika promena u pojedincu; da se se iz korena menja njegov način života. Ne mislim na to da se menja ono što suštinski taj pojedinac jeste u smislu njegovih osnovnih osećanja ili karaktera, već se tiče iznenadnog zaokreta u načinu života. Međutim, na globalnom, svetskom planu ove promene se ne odvijaju tako brzo osim u slučaju da se dogodi nekakav masovni potop, pa čak i tada teško se menjaju načini kako funkcioniše društvo posmatrano kao masa. Otuda se stvara toliko velik jaz između individualnog razvoja i pokušaja da se isti odnosi i na spoljašnji svet oko nas. Kod pojedinca iznenadne promene u načinu života, uglavnom zavise samo od njegove odluke, ali se ne mogu odnositi na svet tako da isti krene za nama koliko god da nam je namera ili volja za tim jaka. Svet i kada se menja, menja se mnogo, mnogo sporije; nekada prođu i stoleća pre nego što se nešto što nama sada deluje kao sasvim normalno i prirodno, usvoji kao takvo.

  Oni koji su gledali prvi deo filma „Matriks", koji je prepun simbola i aluzija na način života u postmodernom društvu, možda su primetili scenu na početku tog filma kada Neo koristi udubljenje u jednoj knjizi, kako bi u istoj sakrio novac i kompjuterske diskove i diskete. Radi se o knjizi Žana Bodrijara koja se zove „Simulakrumi i Simulacija". Ta scena se nalazi ovde. Iako su autori filma pokušali da se pozovu na ovo delo Bodrijara kao jednu od osnovnih inspiracija za film, ovaj francuski filozof i sociolog nije bio oduševljen filmom, i izneo je više argumenta protiv istog. Čak je otišao dotle da kaže: „Ovo je takva vrsta filma o Mariksu, koju bi upravo Matriks proizveo". Ipak, ovde neću ulaziti u tu njihovu, tadašnju raspravu, ali koga to zanima može o tome više čitati ovde.

Izvor slike:

https://en.wikipedia.org/wiki/Cartography#/media/File:Claudius_Ptolemy-_The_World.jpg

  Bodrijar se u toj svojoj knjizi poziva na jednu priču koju je napisao Horhe Luis Borhes, a koje se zove „O egzaktnosti nauke". U toj priči Borhes, na sebi svojstven: fantastičan i satiričan način, govori o jednom mitskom kraljevstvu u kojem je kartografija bila toliko razvijena: da su kartografi mogli da naprave tako preciznu mapu/kartu kraljevstva koja je iste veličine kao i samo to kraljevstvo. Do najsitnijih detalja kao što su reke, brda, planine čak i izgled stabiljka trave; ti kartografi su uspeli napraviti takvu grandioznu kartu, koja pokriva svaku osobinu i svaki, najsitiniji detalj u kraljevstvu. Međutim, ova karta je vremenom počela da propada i bila je napuštena, jer je narod ovog kraljevstva otkrio njenu štetu i beskorisnost zato što je prevelika i nezgrapna, da bi se koristila kao bilo kakav praktičan alat. Cela ova Borhesova priča završava se spoznajom da je karta postala sama teritorija koju je trebala da predstavlja, i da se sada ne može više razlučiti šta je stvarna teritorija, a šta je karta. U knjizi „Simulakrumi i Simulacija", Žan Bodrijar se direktno poziva na ovu priču, i koristi istu da bi izrazio svoje ideje o odnosu stvarnosti i reprezentacije (predstavljanja) iste. Bodrijar tvrdi da je razlika između stvarnosti i reprezentacije postala veoma zamagljena u savremenom svetu i da sada živimo u svetu u kome dominiraju simulacije i znaci, a ne objektivna stvarnost. On piše: „Mapa je sada teritorija... to je hiperrealno koje je stvarnije od stvarnog: hiperrealno koje je, kako nas podseća Borhes, preuzelo teritoriju ". Drugim rečima: Bodrijar koristi Borhesovu priču da ilustruje ideju da su naše reprezentacije stvarnosti postale toliko moćne da su zamenile samu stvarnost. Mnogi se i danas sećaju čuvene scene iz filma: „ Borilački klub" , koji je urađen prema motivima knjige Čaka Palahnjuka, kada narator kaže: „Sve je kopija kopije kopije..."

  Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena". Šta ovo znači? Da bi ovo objasnio, Bodrijar navodi primer Diznilenda.

Diznilend park, Los Anđeles, Kalifornija

  On raspravlja o tome da Diznilend nije samo nekakav, puki tematski park kako se to, na prvi pogled, može učiniti, nego se radi o hiperrealnom prostoru, „simulaciji savršenog sveta", koji nema nikakvo utemeljenje u stvarnom svetu. Misli se na to što Diznilend posetiocima nudi sterilizovanu i idealizovanu verziju stvarnosti iz koje su uklonjenje sve one nesavršenosti i prljavštine. Neko bi na ovo mogao prigovoriti kako se, ipak- Diznilend nalazi u stvarnom svetu. Međutim, Bodrijarova poenta je u tome što se radi o hiperrealnom prostoru koji se bukvalno rastao i razveo od bilo koje „stvarne stvarnosti". Smatram da je bitno razumeti ovu Bodrijarovu tezu, pa ću probati da ovo pojasnim nekim što jednostavnijim primerima. Pretpostavimo da trenutno radite u nekom magacinu lako kvarljive robe u uslovima ekstremno niske temperature opasne po zdravlje. To što vi radite tu je stvarno u smislu da vremenom počnete da se osećate loše zbog toga što radite. Iako su posledice po vas stvarne, iako je ceo taj posao i rad stvaran, Vi, katkad, dođete u stanje da se ne osećete baš „najstvarnije" što može biti i posledica otuđenja, premora ili osećaja da ne pripadate u tom i takvom okruženju. Ukoliko bi Vam neko ponudio da odete u Diznilend i tamo provedete dve nedelje tako da Vam sve bude plaćeno; i da nema nikakve skrivene cake, verovatno biste to pristali. Pritom, tokom posete Diznilendu- imate privilegije korišćenja najbolje i najzdravije hrane, najboljih pića, lepih vrsta provoda i tome slično. Vi ste svesni da je Diznilend samo konstrukcija u obliku tematskog parka; da su to tamo neki ljudi napravili kao zabavni park; ali, gle čuda- najednom, tokom svog boravka u Diznilendu, počnete da se osećate nekako stvarnije, prirodnije, bolje, lepše u odnosu na bilo šta što ste radili pre, i sva ta vaša osećanja jednako su stvarna kao i ona negativna s posla. Kako je to moguće? Po Bodrijaru, ovaj Diznilend park nudi svoju sopstvenu realnost koja je ubedljivija i primamljivija od one „stvarne realnosti", koja je izvan njegovih kapija. Dakle, Diznilend je hiperrealan svet diskonektovan iz prave stvarnosti, koji postoji po svojim sopstvenim zakonitostima; a Bodrijar definiše hiperrealnost kao stanje u kome je razlika između stvarnosti i simulacije postala zamagljena do tačke u kojoj više nije moguće razlikovati to dvoje. U ovom stanju, simulacije i modeli zamenjuju stvarnu stvarnost koju treba da predstavljaju, stvarajući svet koji je sve više posredovan slikama, znacima i simbolima.

 

  U futurističkom filmu: „Westworld (Zapadni svet)" iz 1973. godine, tehnologija omogućava stvaranja posebnog sveta u svetu gde više nije moguće razlikovati stvarni svet od nestvarnog. Distinkcija postaje potpuno nemoguća, i upravo je ovaj film Bodrijar naveo kao primer svoje teze o hiperrealnosti, koji mu se, uzgred budi rečeno, mnogo više dopao nego „Matriks". Ovaj film je poslužio kao inspiracija za istoimenu seriju čija se prva sezona pojavila 2016. godine:

  U ovoj seriji, Entoni Hopkins igra ulogu doktora Roberta Forda, koji je uspeo da izgradi zabavni park u kojem obitavaju samosvesni ljudi-roboti, koji su blaženo nesvesni činjenice da su roboti već za sebe misle da su stvarna ljudska bića. Njihova prvozadata uloga sastoji se u tome da zadovoljavaju i zabavljaju goste iz onog spoljnog sveta za koji bismo rekli da je realan. Moraju zadovoljavati čak i one njihove sadističke i sve druge vrste najužasnijih, mogućih poriva. Ipak, u jednom trenutku dolazi do velike robotske pobune isplanirane od strane samog tvorca, a kasnije se, tokom serije, distinkcija između stvarnog i simuliranog sveta gotovo potpuno gubi. U jednoj epizodi, doktor Robert Ford, govori svom pomoćniku, takođe robotu-kako je sve ono što rade u zabavnom parku: „Zapadni svet", u stvari jedan (moderni) oblik crne magije.

  Zašto sam ovaj blog-tekst započeo pričom o slobodnom pojedincu i iznenadnoj promeni, i kakve sve ovo veze ima sa crnom magijom, otkriće se u njegovom drugom delu.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa 

26.3. 2023. 

Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija? (Deo Drugi)

simbol filozofskog kamena

  Pre više godina, kaže meni jedna osoba od koje to uopšte nisam očekivao kako je filozofija nešto neupotrebljivo, i dodaje: kako je daleko korisnije da čovek studira mašinstvo ili takvu neku, srodnu oblast. Nisam siguran da li je on to, u tom trenutku, napisao namerno kako bi me isprovocirao, možda testirao, jer radi se o eruditnoj osobi koja, iako nije filozof po zvanju, niti zanimanju, jeste upoznata sa filozofijom i jeste pročitala mnoga filozofska dela, čak i u originalu obzirom da govori više svetskih jezika, među kojima i one izumrele. Elem, ja sam se složio sa njim i napisao kratko: „tačno"; jer mogu se složiti da je filozofija neupotrebljiva za stvari kao što su: goli opstanak, sticanje novca, i onog, osnovnog snalaženja u svetu, za koji je jedino potrebna obična vrsta urođene inteligencije, ili u velikom broju slučajeva, nije ni ona potrebna, već samo relativno dobro, lepo, privlačno telo, i relativno veća alatka kada je muški rod u pitanju. Na nivou postojanja kao pukog postojanja, na nivou najvećeg broja poslova, na nivou toga što jedemo hranu, i svih takvih stvari- filozofija nam dakako nije potrebna. Ipak, u knjizi „Egzistencijalizam i ljudske emocije", Žan Pol-Sartr je zapisao: „Kamen postoji, drvo postoji, ali jedino čovek egzistira". Time je hteo da kaže da za razliku od drugih bića, bioloških organizama za koje dosad znamo na ovome svetu, i ako isključimo iz priče potencijalne, samosvesne vanzemaljce; jedino kod ljudi, kod sebe samih, uočavamo ovo preispitivanje i promišljanje vlastitog postojanja. Dakle, egzistencija se od postojanja razlikuje po tome što preispituje samu sebe. Naravno, i ovo što preispitujemo sebe same, u smislu da razmišljamo o sebi, svojoj ulozi, svrsi u svetu, o stvarima kao što je poreklo kosmosa; opet i dalje ne znači da je filozofija po automatizmu nešto potrebno.

 Bilo je filozofa poput Emila Siorana, koji su ovu vrstu promišljanja o sebi, drugima i svetu-videli na pesimistički način, kao nešto tragično, a ne kao izvor iz kog su crpeli entuzijazam i radovali se tome. U knjizi „O Nezgodi zvanoj rođenje", Sioran piše sledeće: „Trebalo je da živim na selu sa svojim ocem, da radim u polju, da štedim hranu, a da ne znam da to postoji na drugim mestima. " 

Sejač, Vinsent van Gog

 Ovaj filozof, kroz preispitivanje svog života, izražava žaljenje što se bavio intelektualnim aktivnostima, i što je učestvovao u svetskim pitanjima svog vremena. Jednostavniji život na selu, fokusiranost na osnovne potrebe bez ometača modernog sveta i društva, bio bi, u ovom slučaju, za Siorana- ispunjeniji. On često naglašava uzaludnost i patnju ljudskog postojanja, pa otuda ovaj odlazak iz složenosti egzistencije u modernom svetu zvuči kao nešto veoma primamljivo. Međutim, ova Sioranova knjiga je objavljena u trenutku kada je on imao 62 godine. Koja je to sila u čoveku, kakva je to volja, kakvi su to nagoni i porivi koji ga vode ka tome da u sedmoj deceniji života napiše jednu takvu, možemo reći: sasvim običnu, čak trivijalnu stvar; da je jednostavniji život na selu ili u nekoj šumi, bolji za čoveka od intelektualnog naprezanja u modernom svetu; i to nakon godina bavljenja intelektualnim stvarima kao što je pisanje filozofskih knjiga? Postavljam to pitanje, i upotrebljavam reč „obično", jer nije ni potrebno da se bilo ko bavi filozofijom na način kao Sioran, da bi došao do nekog ovakvog zaključa, jer, bestraga mu glava, ovo zna gotovo svaki fabrički, industrijski radnik; svaki pravi rasta; svako kome je duhovni mir veoma značajna stvar. Uz to, niko nikada nije prisiljavao Siorana da se bavi stvarima kojima se bavio. Ovo nije tekst o Sioranu, niti njegov život i dela poznajem u meri koja bi bila dovoljna da dajem bilo kakav ozbiljan sud na tu temu. Radi se o jednom opštem osećanju razočaranosti i pesimizma kod ljudi, koji ja, ni u kom slučaju, ne želim da osudim ili da promenim, već da da probam da razumem jednu, specifičnu poziciju u kojoj se čovek nalazi spram savremenog društva i sveta. 

izvor slike: https://www.booksandcranniesva.com/book/9781082213564 

  Da li je naše kontemplativno, pasivno promatranje sveta u kojem živimo u stvari vrsta mazohizma, posebno u slučajevima kada se to posmatranje ispolji kao bilo koja vrsta kritike društva i sveta? Da li smo slični naratoru „Zapisa iz Podzemlja" , koji pronalazi zluradu vrstu uživanja u namernom dodirivanju bolnog zuba, izazivajuću tako još veću bol? Da li mi, isto tako kao zubobolni, prilikom bilo koje naše kritike društva, sveta bilo čega što se ispoljava kao pisani tekst ili razgovor s nekim, u stvari prikriveno uživamo u bolu? Nismo li, katkad, toliko spopadnuti bolom i patnjom sa svih strana, da upadamo u neku vrstu psihološkog stanja kao što je stokholmski sindrom, gde dolazi do zbližavanja žrtva i tlačitelja; čak i mogućnosti za veliku empatiju i ljubav ka tlačiteljima? Ne radi se o tome da mi volimo bol ili patnju, naprotiv, mrzimo ih u najvećem broju slučajeva; ne želimo ih, ali smo do te mere bombardovani bolnim iskustvima i raznoraznim manifestacijama patnje; da nešto duboko u nama se miri sa bolom i patnjom kao normalnim stanjem života.

Korice knjige: "Sofijin svet", prvog norveškog izdanja. 

  U romanu o istoriji filozofije: „Sofijin svet", koji je napisao Justejn Gorder, Alberto Knoks govori devojčici Sofiji da je filozof neko „ko nikada ne prestaje da postavlja pitanja, sve dok se više nema pitanja za postaviti". On tu misli na ulogu filozofije i filozofa kao nekog ko neprestano dovodi u pitanje znanja koja se uzimaju kao utvrđena ili definitivna. U tekstu na ovom blogu, koji sam napisao pod naslovom: Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi) ovo dovođenje u pitanje stvari koje se uzimaju kao utvrđene činjenice ili temelji, opisano je kroz više različitih primera. Nijedno vreme, nijedna epoha u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, nije bila naklonjena onim filozofima, koji javno preispituju najveće dogme, objavljene istine, kao i preovladavajuće kolektivističke težnje i ideale svog vremena. Tokom srednjeg veka, na različite institucionalne načine, kroz tadašnje oblike sistema, filozofija je bila često primoravana da bude sluškinja teologije, a filozofi da budu sluge raznih papa, patrijarha, kao i one vrste vladara i vladarki usko povezanih sa crkavama svog vremena, kojima su bile potrebne sluge u obliku filozofa da zadovolje njihove „prefinjenije" potrebe intelekta od onih, koje im nudi crkva; ali tako da, u očima društva, šire javnosti, ostanu socijalno prihvatljivi. Srećom, mnogi filozofi tadašnjeg perioda, uspeli su da se diskonektuju iz ovog Matrixa, ali neki drugi nisu. Od devetnaestog veka pa do sada, stvari su se malko izmenile, u smislu da je filozofija postala sluškinja nauke; ili bolje reći stvarima koje se nazivaju i proglašavaju da su nauka, čak i kada to uopšte nisu. Onoj vrsti ljudi koji se trude da budu pošteniji, a bave se filozofijom, nije preostalo ništa drugo, negoli da sada krenu u ozbiljno izučavanje nauke, i da i nju počnu da propituju, i da sada naučnicima postavljaju ista ona nezgodna pitanja, koja su u ranija vremena postavljali guruima, sveštenicima, kraljevima.

Vilijam Merit Čejs, "Veoma uzbuđen ili nervozan pre važnog događaja"; 1875.  

  Na jedan način, koji jedino pravi slobodoumni ljudi mogu razumeti, filozof je Luda (Budala) svog (bilo kog) vremena. Engleska reč za ludu i budalu je: „fool" , a ona, izgleda, ima latinsko poreklo od reči „follis", koja se koristila u smislu vetropiraste, praznoglave osobe; a može se odnositi i na „vreću vetra", ili onog ko zadržava vazduh ili dah. Za razliku od pojedinih naučnika, ali i  teologa, filozof nije fasciniran nekim konkretnim znanjem koje ima jednu te istu praktičku upotrebu, ili jednom vrstom znanja do koje se došlo u smislu zadovoljenje puke životne potrebe. On je fasciniran samim postojanjem znanja kao takvim, i sveprožimajućom ljudskom potrebom za istim, bez obzira na motiv ili razlog iz kojeg se ona dešava. Iz ugla grabljivih umova, kao i profanih svaki čovek koji kritički preispituje bilo kakva njihova uverenja, verovanja, mišljenja ili njihovu pripadnost bilo čemu je lud, budala ili šarlatan. To su neke od najčešćih etiketa za smele filozofe, jer nisu svi filozofi bili smeli. Neki su šurovali sasvim lagano sa vlastima i vladarima, dok su svoja prava mišljenja čuvali u tajnosti, i po fiokama koje su tek potonji istraživači otkrivali. Šta je zapravo bila prava uloga dvorske lude tokom renesansnih i pređašnjih, još starijih razdoblja? Nije njena glavna svrha bila ta, kako se naširoko misli da zabavlja raju, i da pravi šou-program. Njena glavna svrha je bila da gospodaru kaže istinu u lice, onda kada niko drugi to ne sme! Sve ostale stvari: zbijanje šala, prividno „nenormalno" ponašanje; pa to su maske za tadašnje goste bala, a u današnje vreme za gledaoce i pratitelje medija; svejedno da li su tradicionalni ili internet- mediji u pitanju. Luda je istinozborac, arhaičnog porekla; onaj koji Caru govori neprijatne istine na takav način da ih car može podneti bez da nekog ubije.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

20.3.2023.

Poltronstvo kao način života (Srbija pred katarzom)

  FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne samo onako kako je pre bilo, već u pojedinim slučajevima, čak i gore nego što je pre bilo, a zadnjih 10 godina su nas uverile da je dno beskrajno. Kada sada čitam ove citate, ne mogu da se otmem utisku da Đinđić nije razumeo dubinu i razmere bede zemlje u kojoj živi, ili je, možda, to namerno ignorisao, praveći se da ne razume? On, iz ovih citata, zvuči poput nekog ko je odrastao u zapadnom delu Berlina ili Pariza, a ne u Srbiji; kao neko ko uopšte ne poznaje narod u kojem živi, što je pomalo neobično obzirom da ima poreklo koje ga vezuje sa južnom Srbijom, Toplicom po očevoj strani, o čemu govori njegova zvanična biografija. Uz to, rodio se u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac službovao, pa se tek kasnije porodica preselila u prestonicu. Kada on govori o radu, on kao da zaboravlja, da u tom trenutku živi u zemlji, gde su sve tadašnje državne firme toliko bile propale, da su, na primer, unutar autobusa tadašnjeg gradskog i opštinskog, javnog prevoza širom zemlje kuljali smrdljivi dimovi, koje smo mi, deca, tada udisali na putu od kuće do škole, zajedno sa ostalim putnicima. Svuda oko nas gledali smo smrknuta, umorna, izgužvana lica starijih radnika, žena i muškaraca, koji su se svakog jutra vozili istim tim busevima s nama do škole. Ni kondukteri, ni vozači nisu izgledali išta bolje. Zamislite da vozaču takvog autobusa dođete i citirate da treba da radi 12, 13 sati dnevno u onoj dimčini, ili da isto to kažete bilo kom rudaru ili građevinskom radniku u Srbiji, u tom periodu s kraja devedesetih i početka novog milenijuma. U najboljem slučaju bi vas iskulirao, a u najgorem bi dobili po njušsci. Razumem da, možda, novinarima Danas-a sve to zvuče kao dosadni, glupi poslovi, ili kako to već njima deluje, ali su to poslovi koji međusobno povezuju sve nas: od transporta do izgradnje mesta za život, pa do resursa iz rudnika koji se pretvaraju i u energiju. Ovo je, razume se, trivijalna, jasna stvar, ali te obične, svakodnevne stvari su one koje najviše iscrpljuju, ubedače čoveka; uvode ga u krug rutine i ponavljanja. Svakome je ovo dosadno, posebno dok je mlad, ali to postoji; i ne možeš se pretvarati da tako nešto ne postoji, i da ljudima, koji su izgledali kao hodajući mrtvaci, umorni i od smrti i od života tek tako dođeš i kažeš: „ Pa nije ti ništa, zdrav si, idi da radiš još 4 sata pored ovih tvojih 8." Ili da mu kažeš kako treba da ustaje s osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, i da treba da se oseća kao da se nešto veliko i izvanredno dešava. Ajde što mi, koji smo bili klinci u tom trenutku, možda nismo najbolje shvatali da nam je celo društvo veoma bolesno, ali Đinđić je bio odrasla osoba, na mestu premijera, i morao je biti svestan ove bolesti. Jasno je da on u ovim citatima, a tako je često i nastupao po raznim televizijama, pokušava da bude optimističan, da deluje vitalistički; da animira ljude; ali, suštinski, nije postojala neka ideja vodilja, nekakav zajednički cilj, koji sve nas kao narod ujedinjuje, nego smo i tada bili duboko podeljeno društvo. Ona jeste postojala u užem krugu okupljenih pojedinaca, ali ne kao nešto što se odnosi na ceo narod. Da bi se neko budio sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka u svojoj zemlji, morala bi da postoji mnogo veća društvena sloga među ljudima, u celom narodu: nešto što nas sve ujedinjuje, i iza čega bismo kao velika većina stali. Takva ideja nije postojala. Nikad nisam osetio za sve ove decenije da postoji nešto što nas univerzalno ujedinjuje, a da se tiče takvih polititičkih i društvenih stvari. Osim opšte narodne radosti, kada su reprezentacije i individualni sportisti pobeđivali druge po svetu, nisam video ni u čemu drugom neki zajednički poduhvat koji se tiče celog naroda, a da smo se saglasili oko istog- većinski. Da nije to možda bio najvažniji razlog zašto se nismo budili s osećanjem nečeg velikog i izvanrednog u smislu istorijskog trenutka, u ovoj podeljenosti?


  Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.


  Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.

slika iz filma: Tinker Tailor Soldier Spy

  Karakteristično je za poltrone da budu osobe koje se ne usuđuju da javno kažu svoje mišljenje, ili da izraze svoje neslaganje čak i kada se ne slažu s drugima. Uvek izbegavaju odgovornost za svoje postpuke ili odluke prebacivajući, pritom, odgovornost na druge ljude ili okolnosti za svoje greške. Povlače se iz svega što im deluje konfliktno i pridružuju se organizaciji, ili nekoj grupi samo iz želje da u istoj budu prihvaćeni, čak i kada se ne slažu sa stavovima i mišljenjima te grupe, jer za njih je najteže da budu odbačeni. Kod političara i vođa se prepoznaju tako što se uvek radi o liderima, koji se okreću onako kako dune vetar, odnosno prilagođavaju se popularnom mišljenju i javnom mnjenju, umesto da slede svoja uverenja. Smatram da nema potrebe da objašnjavam koji aktuelni vođa ima ovu poslednju osobinu. Međutim, nije on taj koji je stvorio populističku i poltronsku društvenu klimu; on je samo makijavelistički iskoristio, politički artikulisao uz vrlo dobro poznavanje slabih tačaka svojih protivnika, kao, i dobrog poznavanja slabosti u mentalitetu ovog naroda.
Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :

Pametnom nema razloga objašnjavati zašto se kasnije dogodilo ovo, i zašto je nazad postalo napred:

 

  Oba priložena video snimka sada već imaju kultni karakter, jer su simptomatična, ilustrativna; ne samo što oni realistički prikazuju društvo u kojem živimo, već su skoro proročki nagoveštavala njegov dubok pad. Tako je, možda, moralo biti. Svakom uspinjanju prethodi pad; svakom, novom stvaranju- pročišćenje. Ovo, srećom, nijedan političar, a ni bilo koji drugi čovek, ne može da promeni!

                              Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

13. 3. 2023

U čast sirijskih i arapskih pesnika

 Brdo

Ne šamaraj me, sudbo,

Tragovi hiljade šamara već prekrivaju moje lice. 

Evo mene, dok vetar duva ulicama, 

jurišajući sa knjigama i rečnicima iz kafana 

na isti način kao što vojnici jurišaju iz svojih rovova,

O vekovi, podli poput kukca, 

Vi koji ste me zaveli zabavom umesto olujom, 

Šibicom umesto vulkanima. 

Nikada vam oprostiti neću. 

Na selo svoje, vratiću se,  pešice, jednom nogom ako treba.

Odmah po mom dolasku, širiću glasine o vama. 

Leći ću na travu i pokraj jaraka 

kao iscrpljeni vitez nakon bitke. 

Kao dresirani pas što preskače krugove vatre, 

Prelazit ću ove kapije i prozore, 

Ove rukave i ovratnike,

Leteću kao soko 

Iznad stidljivih devica,

I radnika koji pate. 

U sumrak, šireći svoja krila kao lastavica

U potrazi za zemljom nevinosti, 

Koja na najmanji znak prisustva koliba, palata, emira i prosjaka, poskače u vazduhu poput divljih konja što beže od sedla,

Ona zemlja koja nikada nije postojala,  

Niti će ikada postojati osim u mojom sveskama. 

U redu, zlo vreme, pobedilo si me, 

Ali neću naći ni na celom Istoku,  

Vrh na koji mogu podići 

Zastavu svoje predaje.

al-Nisr

Muhamed Al-Magot ( 1934–April 3, 2006), sirijski pisac i  pesnik

محمد الماغوط   

U čast sirijskih i arapskih pesnika, preveli i prepevali Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa i Aleksandar Borić Borhes.   

26. 2.  2023. 

------------------------------------------------------------------------

„Policajci, ljudi iz Interpola svuda; tražite savršen zločin... postoji samo jedan savršen zločin; biti rođen kao Arapin. "

„Ja sam taj koji još nije poginuo u ratu, zemljotresom ili uličnom nesrećom."

Muhamed Al-Magot

Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja (Deo Prvi)

„Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi."

Fridrih Niče (1844-1900)

  Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije.

  U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao simbol promene, transformacije, preobražaja. Zmiju ovde shvatamo kao simbol promene koja je neophodna da bi se ostvario proces rasta i razvoja. Ipak, ogroman je broj onih kojima je draže da su "čvrsti"; "da znaju", da su samopouzdani (najviše u očima drugih), iako u velikom broju slučajeva to možemo posmatrati kao lažno samopouzdanje, jer se često temelji na veoma sumnjivim uverenjima, ili, neretko, potpunim nebulozama. Osim u slučajevima kada neko "menja" svoja mišljenja isključivo radi lične koristi kao što se dešava u politici, ili raznim drugim državnim i poslovnim, interesnim grupacijama; teško da bismo u bilo čemu drugom mogli imati nešto protiv promene mišljenja, ili čak protiv potpunog odsustva stavova i uverenja, ukoliko je takvo nešto moguće.

 

 Rene Dekart u meditaciji, https://hotpot.ai/ generisano

  Drugi filozof, drugačijeg kova nego Niče, Rene Dekart, napisao je tokom prve polovine 17. veka knjigu pod latinskim nazivom: „Meditationes de Prima Philosophia, in qua Dei existentia et animæ immortalitas demonstratur” odnosno na srpskom: Meditacije o Prvoj Filozofiji, u kojima se demonstriraju egzistencija Boga i besmrtnost duše. U ovoj knjizi Dekart, između ostalog, sebe samog stavlja u ulogu meditatora, koji ne samo što preispituje sve što misli da zna, već u jednom trenutku odlučuje da zbriše sve što je ikada mislio da zna skoro o bilo čemu, i da to uradi sve da samih temelja, kako bi, još jednom, ponovo izgradio svoja znanja tako da ista budu na izvesnijim osnovama. U trenutku kada Dekart ovo piše i, kasnije, objavljuje on već ima oko 45 godina što je podatak od značaja za one koji shvataju da čoveku koji je ceo život posvetio nauci, matematici i filozofiji nipošto nije bio problem da za sebe pomisli i javno drugima prenese da je moguće da je sve što je ikada mislio da zna pogrešno, tj. da dovede u pitanju gotovo sva svoja znanja! Zapitaj se, čitaoče, koliko ljudi u ovom trenutku poznaješ koji imaju iznad ili manje od 40 godina i među obrazovanijima u formalnom smislu, a i onima koji to nisu, koji bi tebi , ili u kakvom većem društvu rekli da je moguće da nemaju pojma ni o čemu, i da to misle ozbiljno? Verujem da broj nije velik, ako ih uopšte ima takvih u tvom svetu! Iako su brojne razlike i mimoilaženja u učenjima drugih filozofa posle Dekarta, možemo pronaći i sličnosti u Ničeovom citatu o zmiji koja umire ukoliko ne presvuče svoju kožu. Dekart je prepoznao da su njegova prethodna verovanja i mišljenja možda bila pogrešna ili zasnovana na lažnim pretpostavkama, i da bi našao čvršću osnovu za svoje znanje, morao je biti spreman da preispita i odbaci svoje prethodne ideje. Slično, Niče tvrdi da naši umovi moraju biti otvoreni za promene i rast da bismo preživeli i napredovali. U svom citatu, on koristi metaforu zmije koja skida kožu da bi naglasio važnost odbacivanja starih verovanja i usvajanja novih kako bi ista rasla i evoluirala.
U svojim „Meditacijama o Prvoj Filozofiji”, Dekart u cilju misaonog eksperimenta, uvodi pojam takozvanog zlog demona, ili poznatog, još kasnije iz radova drugih filozofa, kao zlog genija. Naime, Dekart zamišlja da je zli demon, „najveće moći i lukavstva, upotrebio svu svoju energiju da bi ga prevario”. Ovaj zli demon je zamišljen da predstavlja potpunu iluziju spoljašnjeg sveta, tako da Dekart može da kaže: „Mislim da su nebo, vazduh, zemlja, boje, oblici, zvuci i sve spoljašnje stvari samo obmane snova. koju je smislio da zarobi moj sud. Smatraću sebe kao da nemam ruke ni oči, ni meso, ni krv ni čula, već da lažno verujem da imam sve te stvari.”

   Dekartov demon, https://hotpot.ai/ generisano

  Postoji modernija, drugačija reinterpetacija ovog Dekartovog demona, koja se zove mozak u bačvi (Brain in a wat), a što se takođe koristi kao misaoni eksperiment. Godine 1973, u uvodu svoje knjige „Misao”, američki filozof Gilbert Harman je zapisao: „moglo bi se reći da nemate ni najmanjeg razloga da verujete da se nalazite u okruženju u kojem pretpostavljate da se nalazite... razne hipoteze bi mogle da objasne kako stvari izgledaju i kako se Vi osećate. Možda čvrsto spavate i sanjate, ili Vam razigrani neurohirurg daje ova iskustva stimulišući vaš korteks na poseban način. Možda ste zaista (u ovom trenutku), ispruženi na stolu u njegovoj laboratoriji sa žicama koje vam idu u glavu iz veliki kompjuter.Možda ste oduvek bili za tim stolom. Možda ste sasvim drugačija osoba od onoga što izgledate... "

Mozak u bačvi koji veruje da hoda, izvor slike: https://en.wikipedia.org/wiki/Brain_in_a_vat#/media/File:Braininvat.jpg

   Drugi američki autor Karlos Kastaneda u svojoj poslednjoj, objavljenoj knjizi „Aktivna strana beskonačnosti”, pominje, između ostalog, neobične vrste sila koje kontrolišu svet i manipulišu ljudskom svešću, a on ih naziva predatori odnosno grabljivci. Prema Kastanedinoj teoriji, ovi predatori su vanzemaljski entiteti koji se hrane ljudskom energijom i mogu da kontrolišu ljudsku svest. Po njemu predatori su već učinili da ljudska svest ne bude u stanju da prepozna svoju pravu prirodu i da se oslobodi njihove kontrole. Sledi odlomak iz te knjige gde se ovo direktno pominje:

- Imamo grabljivca koji je došao iz dubine kosmosa i preuzeo vlast nad našim životima. Ljudska bića su njegovi zarobljenici.
Grabljivac je naš vladar i gospodar. On nas je učinio poslušnim i bespomoćnim. Ako želimo da se pobunimo on guši našu pobunu, ako želimo da se ponašamo nezavisno on zahteva da to ne činimo.
…Sve vreme ti o tome govorim na indirektan način, nagoveštavajući ti da nas je nešto zarobilo. Mi smo zaista zatvorenici.
Oni su preuzeli vlast zato što se nama hrane i oni nas nemilosrdno pritiskaju zato što im služimo kao sredstvo za održavanje života.
Baš kao što mi gajimo kokoške u kokošinjcima, grabljivci gaje nas u ljudskim krletkama. Tako im je hrana uvek na raspolaganju.„Ne, ne, ne” (Karlos odgovara) „To je apsurdno, don Huane. To što ti kažeš sasvim je monstrouzno. To jednostavno ne može da bude istina, ni za čarobnjake, ni za prosečnog čoveka, ni za koga.”
„Zašto?” mirno upita don Huan. „Zašto? Zato što te to ljuti? ” …Pa nisi još sve čuo. Sačekaj još malo, pa ćeš videti kako ćeš se osećati. Želim da se obratim tvom analitičkom umu. Razmisli za trenutak i reci mi kako bi objasnio protivrečnost između inteligencije čoveka-inženjera i gluposti njegovog sistema verovanja, ili gluposti njegovog kontradiktornog ponašanja. Šamani veruju da su nam grabljivci dali naš sistem verovanja, naše predstave o dobru I zlu, da su oni postavili naša društvena pravila. Oni su ti koji su stvorili naše nade i iščekivanja, snove o uspehu ili promašaju. Oni su nam dali lakomost, pohlepu i kukavičluk. Grabljivci su ti koji čine da budemo samozadovoljni, da se ponašamo šablonski i da budemo egomanijaci. ”

„Ali kako oni to mogu da rade, don Huane? (Karlos pita) Da li nam oni to šapuću u uho dok spavamo?”
„Ne, ne rade oni tako. To je idiotski! Oni su daleko efikasniji i organizovaniji. Da bi nas držali u poslušnosti i poniznosti, krotke i slabe, grabljivci izvode čudesan manevar – izvanredan, naravno, s tačke gledišta stratega koji se bori, a jeziv za one koji zbog njega stradaju. Oni nam daju svoj um! Da li me čuješ? Grabljivci nam daju svoj um, koji postaje naš um. Um grabljivca je barokni, kontradiktoran, mrzovoljan, pun straha da svakog trenutka može biti otkriven. ”

  Zašto ovo citiram? Kakva je veza između Ničea, Dekarta, Harmana, Kastanede? Uostalom, kakve sve ovo veze uopšte ima sa naslovom teksta koji glasi: „Užas mišljenja i uverenja”? Pre svega, nije mi ovde cilj da neko pomisli da doslovno ništa ne zna; da je doslovno svet lažan; da je bukvalno svaki njegov stav pogrešan, ili da on čak ne postoji, nego ga neki vanzemaljski neurohirurg lažno uverava u vlastitu egzistenciju. Čak i da to jeste doslovno tako, mogućnosti za dokazivanje takvih stvari u naučnom smislu su vrlo ograničene, a i veoma kompleksne. Moja namera se sastoji iz toga da se putem filozofskih uvida u određenu tematiku uvidi koliko puno toga ne samo što ne znamo, nego da čak postoji mogućnost da je sam način kako saznajemo stvari korumpiran, i da je takav, možda, oduvek. Ova 4 pomenuta autora, svi imaju drugačije filozofske nazore i poglede na ulogu čoveka u kosmosu; ali ono što ih u ovoj priči povezuje bilo bi slaganje oko toga da su ljudi zarobljeni u svojim šemama percepcije, koje su sami napravili i koje ne dopuštaju različite načine opažanja. Ova percepcija ne samo što je ograničena, već je po Kastanedi i deformisana, jer se ona fokusira samo na onaj deo stvarnosti koji nam je potreban za opstanak, dok ostatak sveta ostaje nezapažen, neotkriven.

  Jedan od glavnih razloga iz kojeg smatram da dolazi do formiranja krajnje rigidnih stavova i uverenja kod ljudi o kojima sam govorio u uvodu jeste zbog ljudske neskromnosti. Čovek se i prema znanju, a posebno je to izražena u savremeno doba odnosi kao prema nekom plenu koji treba uloviti, i kojeg kada „ulovi” digestira, preživa u svom večito gladnom stomaku. Tajanstvenost sveta u kojem živimo, misterija našeg postojanja i naše svesti, jeste nešto što bi svakog mudrog čoveka barem jednom moralo oboriti s nogu, i naterati da preispita sve što je ikada mislio da zna. Skromnost je, ipak, vrlina!

Pol Gogen: Odakle dolazimo? Ko smo? Kuda idemo? 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

27. 2. 2023

  

 

 

Sumrak

U sumrak ćemo poći

Možda daleko od svih 

Sami kroz oblačni odsjaj

Možda i blizu svih onih ljudi što ih nikada videli nismo 

A uvek su tu kraj svih onih prozora obojenih čekanjem i slutnjama

Možda ćemo videti srebrne mostove i zlatni grad koji se sakrio duboko ispod maglene planine

Možda ćemo obilaziti oko svih onih kuća u kojima se skrivaju napuštena deca 

Igraju žmurke u čast nadolazeće noći 

Čupaju žbunje i lišća 

I zovu nas "Čudaci"

Svaki autobus postaće bus-čekanja

Na vazda besciljnom putu večitog svetskog kretanja  

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

Fotografija: Milica More Milovanović   

22. 2. 2023

I

Одлазићемо на мостове

Да посматрамо људе,

И ужурбане 

Аутомобиле који одлазе на 

Места која се не померају

И не могу побећи-

Крајње бесмислено.

Хиљаду прича

Радничке класе 

Коју на овом свету

Може да утеши једино музика

И град под светлом 

Младог месеца 

Заједно као велики 

Хор воде кораке у

Ритам мојих мисли:

II

Утеши ме јер

Постојим.

Удахнула сам 

Игле 

Небо ме воли

Склапам коцку

Сва поља су исте боје

Путеви су небројени

Правац је прецењен

Утеши ме

Утеши ме!

Не теши ме ланцима

Туга је свеприсутна

Утеши ме или ћу

Ја тебе утешити

Лутањем

III

Данас сам ослободила 

Мостове од колотечине

А сутра ћу дуго плакати у кади

А онда људима говорити како је гужва

У саобраћају

И како нисам могла раније 

Да дођем

Како су редови вожње

Промењени

Имаћу хиљаду изговора 

Да останем 

Седам минута дуже

У положају фетуса

Непокретна

Док осећам време

Како се таложи на мојој кожи

 Милца Море Миловановић