Oblak Kaktusa

  Kamen Ničea, Švajcarska Surlej „ Volim onog ko svog Boga kaštiguje, zato što voli svog boga: jer on od gneva svog boga mora propasti; na taj način on rado ide preko mosta. ” Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra Sadržaj: Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke) „Smrt Boga“: Šta je Niče zapravo sahranio? Zaratustra: Pesnik, prorok i alter-ego u potrazi za ušima koje čuju Natčovek (Übermensch): Između vizije i tri velike zablude Literatura i izvori  Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke) Veče je kasnih devedesetih, jedno od onih letnjih na izdisaju kada se vazduh zgusne od mirisa pečenih, leskovačih crvenih paprika i tihe sete. Ja sam na prekretnici, onoj maloj maturi posle osmog razreda, klinac u čijoj glavi još uvek odjekuju magijski realizam i stogodišnja sudbina porodice Buendija. Nedeljama nisam prestajao da mislim o Markesovom romanu Sto godina Sam...

Sećaš se,  sedeli smo u parku. Govorili smo psima i pticama  da smo goli; Da u nama više nema tajni. Da poznajemo Nebo Crvenih Heroja i Zemlju Zelenih Plodova. Ptica nam je rekla da je nahranimo. Da pevamo ko što ona peva. Drvo nam je pokazalo kako da stignemo do tajnog grada. Frulaš pored nas je svirao melodiju iz doba Pantalase, Velikih Panovih talasa   Jedan od nas je novi,  prvi put na svetu. Detinjasti je lažov i cirkuzantski polu-princ. Drugi je stara duša: Odmetnik,   Desperado društva.  Nas doziva sila Svete Šume, muškarci i žene napravljeni od planinskog kamena. Mi idemo pored žutih kuća stidljivih seljaka. Gazimo blatnjavi put sve do izvora kojeg čuva kraljica zmija. Jedan voli zabavno društvo Cool ljude, prijatne svečanosti. Drugi bi da se ceo svet zaledi.   Da ne bude više nijednog drugog Osim Nas.     Rastajemo se... svako na svoju stranu Odlazimo! A osećamo  se nemoguće, nestvarno.  Oktobar 15, 2022...

Upoznavanje Veštice i Jahača zmije   Veštica : Koje zmiče voziš?   Jahač zmije : Vozim se na oblaku, a tamo me izbacila zmija koju sam jahao. Izbacila me između neba i zemlje.   Veštica : Kako se zoveš?   Jahač zmije : Ja nemam ime niti sam ime. Niko sam i ništa.   Veštica : Odakle si, kuda ideš?   Jahač zmije : Nisam ni od kuda i ne idem nigde. Moj put je beskonačan i bez odredišta a moja domovina je sva priroda.   Veštica : Koja ti je omiljena boja?   Jahač zmije: Plava: jer me podseća na okean i izgubljeni mač drevnh kraljeva.   Veštica : Koju muziku voliš?   Jahač zmije : Najviše volim zvuk ptica i njihove pesme: jer one me podsećaju na detinjstvo i divlji glas deteta. Veštica : Kakvo vreme voliš? Jahač zmije : Vetrovito. Vetar menja i preobražava. Vreme je preobražaj.   A da li ja sada tebe nešto smem da pitam, Veštice?             ...