Oblak Kaktusa

U nebu i pesku žuti satovi zakopani večno. Misao od meda pretvara more u fresku. Električni zvuk spaja se sa zvonom napuštene crkve što je nekad plovila kosmosom. Na plaži utehe Sunce se javlja kao lav sumraka. Ne traži zakon, nego utočište. Svi mirisi, zvuci, boje tope se u jednu sliku. U grudima, zlatna trešnja. U dahu, krug bez mase. Ništa ne miruje. Sve titra. Sve diše. Ono što vidiš nije stvar, već odnos. Pogled preskače vreme i dodiruje neizgovorivo. Svet nije forma, već mreža titraja. U ušima, trenutak se savija. Zvuk nije spolja; on vodi ka jezgru, koje ponekad zovemo sobom. Misli su talasi što traže sličan ritam. Deljenje. Usklađenost. Vibracija. Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa English translation:  Vibration In sky and sand, yellow clocks lie buried forever. A thought made of honey turns the sea into a fresco. An electric sound merges with the bell of an abandoned church that once drifted through the cosmos. On the shore of solace, the sun appear...

Blejkov divlji cvet, digitalna obrada, Lili Bluz --Videti svet u zrnu peska i nebo u divljem cvetu, Držati beskonačnost na dlanu ruke I večnost u jednom satu.-- Vilijam Blejk Svet u kojem živimo nije onakav kakvim ga doživljavamo. Ovo nije poetska metafora niti nagađanje, već empirijski zaključak koji potvrđuju neuronauka, kvantna biologija kao i drevna mistična učenja. Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi. Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja-  kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo "realnošću" nije objektivna rea...

„ Zmija koja nije u stanju da odbaci svoju kožu, mora da umre. Isto tako i umovi, koji su sprečeni da menjaju svoja mišljenja; prestaju da budu umovi." Fridrih Niče (1844-1900) Mnogo puta do sada susreo sam se sa ljudima koji se ponašaju kao da su njihovi stavovi delovi njihovog tela, na isti način kao da se radi o ruci, nozi, koži. Ukoliko se proba uticati na njihov stav na način da se, možda, promeni ili modifikuje, oni se počnu ponašati kao da se time vrši direktan napad ne samo na njihovu ličnost, već kao da im se time oduzima i bukvalno seče, dere neki deo njihovog tela koji je prirodno tu. Ova rigidnost se u psihološkom smislu može tumačiti na više načina, a o tome postoje i brojna, starija i novija naučna istraživanja koja se povezuju sa, na primer: autoritarnim sklopom ličnosti; ali u ovom tekstu neću se osvrtati na te naučne, psihološke interpretacije. U Ničeovom citatu koji sam priložio na početku, primer zmije nije tek slučajno naveden, jer se ista ovde pojavljuje kao ...