Oblak Kaktusa

Oči u mreži, Lili Bluz, (digitalna obrada)  Ovaj tekst predstavlja treći deo mog promišljanja o razvoju veštačke inteligencije; ili kako je sada radije nazivam: proširene inteligencije . U prethodnim esejima razmatrao sam AI kao alat i spekulisao o njegovom mogućem razvoju u entitet, balansirajući između fascinacije i opreza odnosno mogućih zloupotreba. Sada se okrećem dubljem filozofskom pogledu koji sam najavio ranije, ali pre nego što zaronimo u teoriju, želim da počnem sa jednom konkretnom, opipljivom posledicom dolaska ove tehnologije. Nažalost, oni koji vide samo crnilo u AI, potpuno su propustili da primete jednu od njenih pozitivnih strana. Radi se o tome što će veštačka inteligencija značajno doprineti decentralizaciji obrazovanih sistema, jer će razne vrste alatki za učenje postati dostupnije svima. Ovo uopšte ne plaši ni obrazovane kao i sve ljude otvorenijeg uma, ali one pseudo-obrazovane, koji najviše vole da se hvale intelektualizmom veoma plaši, zato što će konačno ...

Ulazak Hrista u Brisel, Džejms Ensor, izvor slike wikimedia commons Pre neki dan na svom fejsbuk profilu sam zapisao sledeće: Izraz „Era vulgaris“ (Vulgarna era) nije izmislio A. Krouli, ali on mu je dao jedno posebno značenje. Usput, njegov stil pisanja nije baš moj cup of tea, jer previše koristi zatvorene, hermetičke izraze, često bez didaktičkog mosta ka čitaocu. Ali konkretno ovaj pojam je precizno i efektno oblikovao. Era vulgaris kod Kroulija ne označava samo uobičajeno brojanje godina (kako se termin koristio u srednjem veku), već mnogo dublje: epohu duhovne nesvesnosti, mase, kolektivne iluzije i gubitka unutrašnje volje. To je vreme pre buđenja, pre Eona Horusa, kada čovek još veruje da autoritet dolazi spolja. Pojam ostaje više nego relevantan i danas. Nije to uvideo samo Krouli. Mnogi mislioci iz njegovog vremena, ali i ranije, krajem 18. i 19. veka, uočili su ono što Bela Hamvaš naziva duhovnim potopom. Potop više nije fizički kao u Bibliji il...

Golconda, 1953 by Rene Magritte Povod za ovaj tekst bio je jedan članak objavljen u listu Politika pod naslovom „Srbi ponekad izdaju sami sebe“ . Članak, koji se oslanja na tvrdnje ruskog pisca i ideologa Aleksandra Dugina, poslužio je kao idealan primer onoga što prepoznajem kao simptom šireg fenomena: pojave kvazi-filozofa u javnom diskursu . U svom odgovoru na društvenim mrežama, napisao sam sledeće: „Niče je jednom zapisao u kontekstu dnevne štampe i onog novinarstva koje služi određenim službama ili političarima da se sve to skupa može opisati u dve reči kao: prostitucija intelekta. Aleksandar Dugin je upravo primer ovog fenomena: kvazi-filozof koji ne traga za istinom, već oblikuje ideološke narative u službi političkih interesa. Njegove izjave nisu filozofska analiza, već propaganda upakovana u metafizičku retoriku o 'satanist...