MetaMorph: Putovanje kroz savremene filozofske ideje (Deo prvi)

Interlocutor: Vladimire, ti si se dugo bavio stvarima kao što su: filozofija, književnost, psihologija i razne druge teme. Zanima me kako vidiš bavljenje filozofijom, u sadašnjem, savremenom trenutku?

Vladimir: Prvo, da naglasim da se trudim izbegavati uopštavanja bilo koje vrste. Ono što za mene predstavlja filozofija, ne mora to isto predstavljati i za druge ljude ili neke grupe ljudi. Mogu govoriti jedino u smislu nekog mog puta ili nekih mojih viđenja, ali insistiram na tome da svako gradi svoj put, kao i da je moguće da u bilo čemu što ću reći grešim. Moje shvatanje filozofije i bavljenja filozofijom u sadašnjem trenutku tiče se u mnogome ljudske potrebe za kritičkim mišljenjem. Smatram da je filozofija sama po sebi jedna „čudesna zemlja“ (metaforički rečeno). Kao takva „čudesna zemlja“ ili „svet čudesa“ ona nas, između ostalog, natera da razmišljama o sebi i svetu oko nas na način da preispitujemo stvari koje smo uzimali prethodno zdravo za gotovo ili neke druge stvari koje možda nismo dovoljno preispitali, osetili i proživeli na sopstvenoj koži kroz filozofiju takve stvari mogu dobiti sasvim neke nove dimenzije i značenja.




Interlocutor: Dopada mi se kako to zvuči „čudesna zemlja“. Zar nisu još antički filozofiji slično govorili o filozofima, kao ljudima koji imaju dečiju sposobnost da se začude kako nad sobom tako i nad raznim drugim stvarima? Takođe, da pitam u vezi savremenog doba, kako vidiš stanje kritičkog mišljenja u društvu danas?




Vladimir: Tako je! Mnogi filozofi iz antičkih vremena pominjali su čuđenje kao nešto veoma bitno ne samo u filozofiji kao nekoj oblasti za sebe već i u razvoju pojedinčanih ljudi. U kontekstu našeg doba, stvorila se jedna globalna situacija koja me podseća na film Trumanov Šou. Film je simboličan. Predstavlja jednu dvoranu stvarnosti, stvarnog sveta suprotstavljenog iluziji. Trumanov svet je pažljivo konstruirana iluzija, gde su svi ljudi oko njega stvarni likovi koji glume svoje uloge. Ova situacija simbolizuje sukob između stvarnosti i laži, ističući kako mediji i društvo mogu stvarati veštačku sliku stvarnosti. Zatim, imamo Mesec u filmu kao simbol. Truman otkriva da je svetlo na nebu zapravo reflektor smešten na vrhu studija. Mesec predstavlja lažnu slobodu, jer se Truman ograničava na veštački svet iluzija, bez mogućnosti istraživanja prave stvarnosti. Petao je simbol buđenja i hrabrosti, donekle i penetrativni simbol. Truman tokom filma često viđa petla koji mu daje hrabrost da istražuje i postavlja pitanja. Petao simbolizuje unutrašnju snagu i želju za slobodom. Ostrvo Fiji predstavlja idiličan raj i cilj prema kojem Truman teži. Ostrvo simbolizuje slobodu, istinu i nezavisnost, a Truman je vođen željom da dosegne ovo mesto, izlazeći iz lažnog sveta u kojem živi.





Interlocutor: U vezi s tvojim poređenjem sa filmom Trumanov Šou, kako vidiš ulogu medija i društva u oblikovanju naše percepcije stvarnosti danas? Da li smatraš da smo mi, kao društvo, svedoci sličnih iluzija?




Vladimir: Mi smo svedoci potrage. U današnje vreme, vidimo da ogroman broj ljudi želi da izađe upravo iz jedne takve lažne stvarnosti u koju nas uvode i mediji, ali i mediji kakvi su danas jesu posledica društveno političkih odnosa u kojima već dugo živimo, kao i posledica uticaja velikih korporacija i uticaja veoma imućnih ljudi direktno na menadžmente tih medija. Kao što je francuski filozof i sociolog Žan Bodrijar pisao, mi stvarnost sve više zamenjujemo slikama, simbolima tako da stvari postaju takozvani simulakrumi. Žan Bodrijar na bitan način razlikuje pojmove kopije i simulacije pošto kopija je veran prikaz originalnog objekta ili ideje, dok je simulacija, po njemu: hiperrealna, simulirana verzija stvarnosti koja nema korene u objektivnoj stvarnosti. Po njemu: „simulakrumi su kopije koje prikazuje stvari koje ili nisu imale original ili više nemaju original"; dok simulacija jeste: „imitacija operacija procesa stvarnog sveta ili sistema u toku vremena".




Interlocutor: Znači po tebi ljudi traže da se vrate u pravu stvarnost. Kako nam tu filozofija pomaže?




Vladimir: Ono što mi nazivamo čudesno u stvari nije čudesno već normalno, prirodno, ono što prati prirodni poredak stvari na Zemlji i u kosmosu uključujući prirodne zakone nama poznate iz oblasti kao što je fizika. Međutim, mi smo se toliko udaljili od svoje duboke veze sa celim svetom oko nas, da kad bar na kratko uspemo da se vratimo prirodnom toku ili poretku, mi počnemo da vidimo kao da je to „Čudo“. Ako ja sada sretnem nekog čoveka na ulici i pitam ga o nedavnim vulkanskim erupcijama na Islandu na način da mi ljudi imamo veze i sa vulkanima ili imamo veze sa preranim cvetanjem bagrema u februaru, on bi možda rekao da to nema veze sa čovekom. Da su to neke odvojene prirodne pojave koje su se dogodile iz tih i tih prirodnih razloga, i počeo bi, možda, da nabraja razna naučna objašnjenja tih fenomena. Moje mišljenje je drugačije i formulisao bih ga tako da postoji veoma duboka veza između nas i bukvalno svega drugog živog i neživog kako ovde na Zemlji tako i u celom svemiru. Filozofija može poslužiti kao ključ koji otključava vrata naše svesti, omogućavajući nam da sagledamo dublje značenje našeg postojanja i veza sa prirodom. Kroz filozofiju, ljudi mogu razviti svest o svojoj ulozi u širem kontekstu svemira, što ih motiviše da se vrate prirodnom toku stvari i pronađu harmoniju sa svetom oko sebe.




Interlocutor: Ali kako da se društvo koje razmišlja samo o hrani, novcu, odeći, plaćanju računa, izdržavanju porodica i sličnim stvarima povrati ovakvom prirodnom toku.




Vladimir: Svestan sam da će ovo zvučati kao patetični kliše, ali jedino nas ljubav može trgnuti iz sadašnjeg stanja. Kada kažem: ljubav -ne mislim samo na romantičnu ljubav između žena i muškaraca i takvih partnerskih odnosa, nego mislim kao ljubav ka svemu što volimo i što nam je drago na ovom svetu. Ipak, mi ne možemo voleti nikog drugog i nijednu drugu stvar ili biće na svetu, ako prvo ne naučimo da zavolimo sebe same. Prema tome, put povratka je za mene put povratka ka osvešćivanju sebe, svoje svetle i tamne strane, jer svaki čovek ih ima obe. Kao što Nick Cave peva u jednoj pesmi i kaže za  prirodu da voli da se skriva, ali je ona uvek sa nama, jer i mi smo njen deo. Uvek nas posmatra, kao što i mi posmatramo nju. Moramo naučiti da više gledamo srcem, a manje da razmišljamo o onome što mislimo da vidimo i što mislimo da je stvarno. Drugim rečima, moramo naučiti živeti, a umeće življenja se tiče i discpline i učenja i uživanja u lepim stvarima tako da budemo svesni da mnogo toga na ovom svetu delimo sa biljkama i životinjama. Čovek koji je istinski obrazovan svakom drugom čoveku pristupa bez predrasuda, kao da je taj drugi čovek neka čudnovata, neotkrivena knjiga. Stoga, generalizacije koje činimo kada su ljudi i društvo u globalu u pitanju su pogubne. Trebamo biti otvoreni za različitost, za sagledavanje druge strane, za razumevanje. Iz mog ugla, apsolutno ništa u kosmosu se ne dešava slučajno, počevši od padanja kiše, pa do udara meteora u neko drugo astronomsko telo.




Interlocutor: Da li to znači da se trebamo više baviti duhovnim stvarima, a manje materijalnim?




Vladimir: Nipošto, to što nazivamo „duhovno“ i „materijalno“ nisu, po meni, ni u kakvom dualizmu, niti u bilo kakvom sukobu. Apsolutno je ovde nebitno da li je čovek monah u manastiru, vozač kamiona, naučnik, slikar pilot ili radnik na deklarisanju proizvoda. Može čovek biti i hedonista ili asketa, to je odabir u načinu života, ali on ne menja ustrojstvo svemira, prirodne zakonitosti pa čak ni društvene. Ti i ja sada sedimo u istoj sobi. Naš pogled na tu sobu je možda drugačiji, ali to ne menja činjenicu da se radi o istoj prostoriji čiji način uređenja utiče i na tebe i na mene. Ako na primer, zaključamo vrata, moramo ih otključati da bismo izašli ili obiti ako smo izgubili ključ. Dakle, poenta je što imamo neku spoljašnju zakonitost koja je postojala i pre nas kao takva. Naš drugačiji pogled na tu zakonitost ne ukida njeno postojanje. Duh je forma.




Interlocutor: Šta znači da je duh forma, ne razumem?




Vladimir: Kada kažem da je duh forma, mislim na to da duhovno i materijalno nisu odvojeni ni u kakvom suštinskom smislu. Duh je prisutan u svemu, u obliku i suštini stvari. Bez obzira na naš lični pristup životu, svet oko nas ima svoju inherentnu strukturu i zakonitosti. Naša različita viđenja ne menjaju tu osnovnu stvarnost, već ih oblikuju u skladu s našim subjektivnim iskustvima.

                                                                                                                        14.3.2024

                                                                                                                         RSVTOK