Rodoljublje vs Nacionalizam, Deo Prvi

Vesela Braća, Uroš Predić, 1887.

  Biti patriota ili rodoljub, kao što je Momo Kapor zapisao: „nije ideologija, to je stvar kućnog vaspitanja. To te nauči baba." Iako sam potpuno saglasan sa Kaporom u vezi ove teme, kod nas je, nažalost, kao i u mnogim drugim zemljama, oduvek bilo puno pojedinaca i grupacija, koji su sebe, pred drugima, predstavljali kao patriote, a u stvarnosti su bili mračni prevaranti: gladni moći i puni mržnje ka skoro svemu što se ne uklapa u njihovu viziju sveta. U eseju, koji je Džordž Orvel napisao pod nazivom: „Beleške o nacionalizmu", on podvlači bitnu razliku između pojmova patriotizma i nacionalizma. Orvel piše da patriotizam podrazumeva ljubav ka sopstvenoj zemlji dok nacionalizam, s druge strane, jeste drugačiji i ekstreman, jer u sebi uključuje volju za dominacijom nad drugima i mržnju prema ostalim nacijama.

  Koncept nacionalizma i nacionalnih država je, relativno, nov koncept, jer se razvio tek krajem osamnaestog veka u Evropi, a njegovom razvoju pretežno su kumovali nemački autori tog doba, mada ne samo oni. U tom periodu, područije Nemačke bilo je podeljeno na više manjih država i teritorija, koje su često imale svoje jezike, kulturu i tradiciju. Ovu društvenu situaciju su razni tadašnji autori, videli kao prepreku da Nemci razviju jedinistveni nacionalni identitet. Među njim su Johan Gotfrid fon Herder, Johan Gotlib Fihte, Ernst Moric Arnt, Fridrih Ludvig Jan, Georg Vilhelm Fridrih Hegel i mnogi drugi.


  Pomenuti Fridrih Ludvig Jan, rođen 1778. godine, bio je poznati nemački učitelj gimnastike i nacionalista čija pisanja se smatraju temeljem nemačkog gimnastičkog pokreta. Jan je verovao da je fizičko vaspitanje neophodna komponenta nacionalnog razvoja i video je gimnastiku kao način za stvaranje jakih, disciplinovanih i patriotskih pojedinaca koji mogu da služe svojoj zemlji.

Ilustracija konja sa hvataljakma, 1828.

 Verovao je da kroz fizičku obuku Nemci mogu, ne samo da postanu zdraviji, već i da neguju moralne vrline kao što su hrabrost, disciplina i samopožrtvovanje. Jan je takođe video gimnastiku kao način za negovanje nacionalnog ponosa i jedinstva, i podsticao je upotrebu nacionalnih simbola kao što su zastave i patriotske pesme u gimnastičkim vežbama. U knjizi "Nemačka umetnost gimnastike" , on piše sledeće: „Nemačka mora biti jaka da bi bila slobodna. Jedinstvo nacije ne može se postići bez fizičkog treninga, a fizička obuka se ne može postići bez ujedinjene nacije."

Hitlerova omladina, izvor slike: https://www.planet-wissen.de/

 Mnogo kasnije, Janove ideje preuzela je Nacional-socijalistička partija, koja je nastojala da iskoristi gimnastiku i fizičko vaspitanje kao sredstva za stvaranje fizički sposobne i moralno ispravne nemačke populacije. Nacistički režim je ugradio gimnastiku u svoje omladinske organizacije, kao što su Hitlerjugend i Liga nemačkih devojaka, i promovisao Jana kao model nemačkog nacionalizma iako meni nije poznato, da je Fridrih Ludvig Jan bio istomišljenik sa kasnijim nacistima po pitanju rasizma i odnosa ka drugim narodima.

Hegel sa svojim berlinskim studentima u skeču iz 1828. godine autora Franca Teodora Kuglera

  Poznati nemački filozof, Hegel, govoreći o svojim pogledima na nemačku filozofiju i kulturu, piše sledeće:


- „Nemački duh je duh sveta“. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom duhu, duh je dostigao svoj najviši nivo, svoju najpotpuniju svest i najbogatiju manifestaciju. (Hegel, Predavanja o estetici, 1835-1838.)
- „Nemački duh je taj koji je predodređen da obrazuje svet. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „Nemački narod je narod budućnosti, a budućnost pripada slobodi. (Hegel, Predavanja o filozofiji svetske istorije, 1822-1830.)
- „U nemačkom karakteru nalazimo pravi osećaj slobode, koja je najviše dobro čovečanstva. (Hegel, Predavanja o filozofiji istorije, 1837-1838.)

Insert iz filma Evropa, Zentropa, ( 1991), Lars von Trier 

  Kao što vidimo, ovi Hegelovi citati prevazilaze pojam rodoljublja ili patriotizma, u smislu ljubavi prema svom rodu, zavičaju, narodu. U ovim citatima, prisutno je nešto drugo, nešto ekstremno nacionalističko, etnocentrističko (ja bih rekao: ekstremno ludačko), što pokušava da germanski narod ne samo uzdigne iznad svih ostalih, već da implicira time i potrebu za njegovom dominacijom nad drugim narodima. Ali, ono što vidimo, u širem smislu, i što je važnije jeste to da nemački nacizam nije tek tako „pao s neba", i nije nešto što se pojavilo u dvadesetom veku, već se radi o fenomenu, koji ima duboke idejne korene, u delima raznih nemačkih autora i intelektualaca, bez obzira što oni sami nisu bili nekakavi nacisti, i, bez obzira, na to što mnogo njih, možda, ne bi ni podržalo ono što se dešavalo Hitlerovoj državi.

Daleko od toga da je samo u nemačkom narodu i među nemačkim autorima, postojalo ovakvo fanatično uverenje u izabranost i superiornost nad drugima. Naprotiv, etnocentrizam i verovanja u izuzetnost vlastite nacije u odnosu na sve ostale, javljalo se kod raznih autora i državnika raznih naroda: od Izraela, drevne rabinske literature, pa sve do Indije, Japana, Turske, Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Američkih Država, Rusije itd. 

  Ali, da se vratimo „našem" slučaju, slučaju: Srbije. Ovo što pišem u vezi ove teme, sada će postati mnogo više subjektivno, i sadržaće mnogo manje činjenica, ili egzaktnih citata, kao u slučaju prethodno izloženog, zato što ono želim da izrazim, tiče više jedne impresije života u Srbiji, iz ugla mene kao posmatrača i neke vrste istraživača, a mnogo manje nečeg: „činjeničnog" , „objektivnog" ili „naučnog". Za ovih 37. godina, koliko sam u Srbiji, od svog rođenja; upoznao sam veoma malo ljudi koji iskreno vole svoju zemlju, ali sam zato upoznao puno ljudi koji odustaju i dižu ruke od svoje zemlje, kao što sam upoznao i mnogo nacionalista, koji su lažne patriote, i kojima nacionalizam služi kao specifična vrsta plemenskog, sigurnog utočišta u kojem se kriju, dok njihove prave namere, nemaju nikakve veze sa ljubavlju ka svom rodu i domovini. Ni prvi, ni drugi ne znaju za jednu zemlju, zemlju, koja se nalazi „ispod", duboko ispod ove površinske zemlje, što je državom Srbijom nazivamo, isto kao što ne znaju ni za jedan tajni grad i tajno selo, ispod i u dubini svakog našeg grada i svakog sela.  Da, dobro ste pročitali: postoji tajna Srbija (ne ona „druga Srbija" kako mediji to vole da zovu, ili neka „treća" Srbija, ili neka „seljačka", „građanska", „intelektualna" ili „neintelektualna". Vrata ove tajne zemlje, ne otvaraju se svakome, a ponajmanje onima, koji bi hteli da svojom fanatičnom mržnjom ili bilo kojim fanatičnim ubeđenjem, kao i drugim vrstama fanatizma, zaraze jedan specifični svet unutar sveta. Prisustvo ove tajne zemlje ponekad se čuje, oseća, uviđa,  ali svaki put do iste, nevidljiv je slepima, odnosno onima koji još misle da mi: „gledamo očima". Ova tajna zemlja nije država, nije nacija, nije uređena po onim tipičnim ljudskim predstavama političke države, republike ili kakve monarhije, ili nekog religijskog uređenja. Ona je deo naše potisnute svesti (o svetu, svetskom, osvešćenom znanju), deo koji smo jednom znali i poznavali, ali ga zaboravili. Čitavo uređenje ove zemlje, počiva na najvišem civilizacijskom načelu i zakonu, zakonu prija-teljstva! Prijatelj je onaj s kojim ti je prijatno, ali koji se istovremeno o tebi stara, i ti o njemu u smislu da mu je stalo do toga da budeš dobro i da budeš veliki čovek, kao što je tebi do istog stalo. Ko nije imao sreću, da bude rođen u porodici gde su mu majka i otac prijetelji, on će prijatelje tražiti na drugom mestu, i u tome nema ničeg lošeg. Jedina prava domovina koju imamo, jeste tamo gde su naši prijatelji, a ono za čime žudimo oduvek je bilo prijateljsko sjedinjenje bez obzira na boju kože, rasu ili neku promašenu ideologiju.

  

  

napisano 3.6. 2023 i objavljeno 21. 1. 2024.

                                                               Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa