FB-stranica Danas-a već danima unazad kači ove citate pokojnog Zorana Đinđića. Pre neki dan, okačili su drugi njegov citat koji glasi: „Mogu da prihvatim nedostatak novca, bolest, ali da neko ne može da radi 12-13 sati dnevno jer je umoran, ne mogu da prihvatim, jer znam da to nije tačno." Da imam opet 17 godina, kao u vreme kada je on bio ubijen, možda, u ovim citatima ne bih video nešto sporno, kao što vidim sada. S jedne strane, i pored sve tadašnje bede, siromaštva, iscrpljenosti celog društva i porodica od onih suludih devedesetih, osećalo se, bar malo u vazduhu, da će se nešto, konačno, malo promeniti ovde u Srbiji, malo pokrenuti. Da će ljudi, konačno, postati bar malo drugačiji, samo malo civilizovaniji i samo malo bolji jedni ka drugima. To bi bilo sasvim dovoljno, nakon svih pređašnjih tragedija i posleratnih užasa. Ne znam za nekog tadašnjeg civilizovanog čoveka, da je tražio bilo šta više od toga. Ali, taj entuzijazam se brzo raspršio, nestao, i sve se vratilo ne samo onako kako je pre bilo, već u pojedinim slučajevima, čak i gore nego što je pre bilo, a zadnjih 10 godina su nas uverile da je dno beskrajno. Kada sada čitam ove citate, ne mogu da se otmem utisku da Đinđić nije razumeo dubinu i razmere bede zemlje u kojoj živi, ili je, možda, to namerno ignorisao, praveći se da ne razume? On, iz ovih citata, zvuči poput nekog ko je odrastao u zapadnom delu Berlina ili Pariza, a ne u Srbiji; kao neko ko uopšte ne poznaje narod u kojem živi, što je pomalo neobično obzirom da ima poreklo koje ga vezuje sa južnom Srbijom, Toplicom po očevoj strani, o čemu govori njegova zvanična biografija. Uz to, rodio se u Bosanskom Šamcu, gde mu je otac službovao, pa se tek kasnije porodica preselila u prestonicu. Kada on govori o radu, on kao da zaboravlja, da u tom trenutku živi u zemlji, gde su sve tadašnje državne firme toliko bile propale, da su, na primer, unutar autobusa tadašnjeg gradskog i opštinskog, javnog prevoza širom zemlje kuljali smrdljivi dimovi, koje smo mi, deca, tada udisali na putu od kuće do škole, zajedno sa ostalim putnicima. Svuda oko nas gledali smo smrknuta, umorna, izgužvana lica starijih radnika, žena i muškaraca, koji su se svakog jutra vozili istim tim busevima s nama do škole. Ni kondukteri, ni vozači nisu izgledali išta bolje. Zamislite da vozaču takvog autobusa dođete i citirate da treba da radi 12, 13 sati dnevno u onoj dimčini, ili da isto to kažete bilo kom rudaru ili građevinskom radniku u Srbiji, u tom periodu s kraja devedesetih i početka novog milenijuma. U najboljem slučaju bi vas iskulirao, a u najgorem bi dobili po njušsci. Razumem da, možda, novinarima Danas-a sve to zvuče kao dosadni, glupi poslovi, ili kako to već njima deluje, ali su to poslovi koji međusobno povezuju sve nas: od transporta do izgradnje mesta za život, pa do resursa iz rudnika koji se pretvaraju i u energiju. Ovo je, razume se, trivijalna, jasna stvar, ali te obične, svakodnevne stvari su one koje najviše iscrpljuju, ubedače čoveka; uvode ga u krug rutine i ponavljanja. Svakome je ovo dosadno, posebno dok je mlad, ali to postoji; i ne možeš se pretvarati da tako nešto ne postoji, i da ljudima, koji su izgledali kao hodajući mrtvaci, umorni i od smrti i od života tek tako dođeš i kažeš: „ Pa nije ti ništa, zdrav si, idi da radiš još 4 sata pored ovih tvojih 8." Ili da mu kažeš kako treba da ustaje s osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka, i da treba da se oseća kao da se nešto veliko i izvanredno dešava. Ajde što mi, koji smo bili klinci u tom trenutku, možda nismo najbolje shvatali da nam je celo društvo veoma bolesno, ali Đinđić je bio odrasla osoba, na mestu premijera, i morao je biti svestan ove bolesti. Jasno je da on u ovim citatima, a tako je često i nastupao po raznim televizijama, pokušava da bude optimističan, da deluje vitalistički; da animira ljude; ali, suštinski, nije postojala neka ideja vodilja, nekakav zajednički cilj, koji sve nas kao narod ujedinjuje, nego smo i tada bili duboko podeljeno društvo. Ona jeste postojala u užem krugu okupljenih pojedinaca, ali ne kao nešto što se odnosi na ceo narod. Da bi se neko budio sa osećanjem izuzetnog istorijskog trenutka u svojoj zemlji, morala bi da postoji mnogo veća društvena sloga među ljudima, u celom narodu: nešto što nas sve ujedinjuje, i iza čega bismo kao velika većina stali. Takva ideja nije postojala. Nikad nisam osetio za sve ove decenije da postoji nešto što nas univerzalno ujedinjuje, a da se tiče takvih polititičkih i društvenih stvari. Osim opšte narodne radosti, kada su reprezentacije i individualni sportisti pobeđivali druge po svetu, nisam video ni u čemu drugom neki zajednički poduhvat koji se tiče celog naroda, a da smo se saglasili oko istog- većinski. Da nije to možda bio najvažniji razlog zašto se nismo budili s osećanjem nečeg velikog i izvanrednog u smislu istorijskog trenutka, u ovoj podeljenosti?
Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.
Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.
Kako sam ja kao tadašnji sedamnaestogdišnjak video društvenu podeljnost, iako nisam razmišljao o tome kao nekom političkom pojmu? U to vreme, pohađao sam gimnaziju na jugu zemlje u kojoj je sve bilo podeljeno, ali baš sve; počevši od imovinskog i socijalnog statusa učenika, tj. njihovih roditelja, pa sve do širih pogleda pojedinaca na život i svet. Ova podela je postojala i među profesorima, i stalno se osećala i kod njih. Nisu je oni bacali pred nama, ali smo je osećali. Podele postoje svuda u Evropi, svuda u svetu, ali u našem slučaju ovo je bilo ekstremno, i nije uopšte bilo važno da li se ponašaš kao kreten ili ne, da li si ovakav ili onakav, već je najvažnije bilo kog su socijalnog statusa i imovinskog stanja tvoji roditelji. Uz malobrojne izuzetke, bavljenje politikom u Srbiji je i tada, i pre toga, a i posle toga u stvari bilo eufemizam za bavljenje kapitalom i pozicijama, odnosno način kako da neko postane imućan, ili da bude uglavljen na nekoj poziciji koja to omogućuje. Nije ovakva situacija karakteristična samo za Srbiju tog perioda; ona je postojala i u Jugoslaviji. U nekom istorijskom trenutku poltronstvo, ne kao iskustvo pojedinca već kao masovni oblik ponašanja, postao je preovladavajući način ponašanja u našem društvu posebno kada su u pitanju zvanične institucije, političke partije, raznorazna preduzeća i firme. Istoimeni jugoslovenski film, koji ovo opisuje nalazi se ovde.
Reč poltron potiče iz staroitalijanskog jezika sa značenjem: kukavice, da bi kasnije prešao u srednje-francuski, iz kojeg ga, zatim, preuzimaju Englezi. Poltronstvo je specifičan način življenja koji je podanički, udvorički, požudni, plašljivi, ulizički i dvoličan. To je način nesigurnosti, neodlučnosti i lažljivosti koja nužno prati poltrona. U kranjoj instanci, uloga poltrona je služenje bilo kog gospodara, jer pravi poltron nikada nema samo jednog mastera. Lako menja gospodare, čim se za to ukaže adekvatna prilika. Služeći svakog, on, zapravo, ne služi nikog! Ono što dozvoljava njegovo postojanje nije neka određena ideologija ili društveno uređenje; pošto je prisutan u svim, već sam sistem u kojem postoji bilo koja vrsta vladavine nad drugima, odnos vlasti i onih nad kojima se vlada. On žudi za vlašću, za upravljanjem drugima, ali pošto za tako nešto sam nije sposoban, ulizuje se onima koji to mogu. Jedan odličan primer ovakvog poltrona opisan je kroz lik Percy Alleline-a iz knjige i filma istog naziva: Tinker Tailor Soldier Spy , koji je upravo takvo stvorenje, koje samo ide od gospodara do gospodara; ne znajući šta taj gospodar radi, jer ga to i ne zanima.
 |
| slika iz filma: Tinker Tailor Soldier Spy |
Karakteristično je za poltrone da budu osobe koje se ne usuđuju da javno kažu svoje mišljenje, ili da izraze svoje neslaganje čak i kada se ne slažu s drugima. Uvek izbegavaju odgovornost za svoje postpuke ili odluke prebacivajući, pritom, odgovornost na druge ljude ili okolnosti za svoje greške. Povlače se iz svega što im deluje konfliktno i pridružuju se organizaciji, ili nekoj grupi samo iz želje da u istoj budu prihvaćeni, čak i kada se ne slažu sa stavovima i mišljenjima te grupe, jer za njih je najteže da budu odbačeni. Kod političara i vođa se prepoznaju tako što se uvek radi o liderima, koji se okreću onako kako dune vetar, odnosno prilagođavaju se popularnom mišljenju i javnom mnjenju, umesto da slede svoja uverenja. Smatram da nema potrebe da objašnjavam koji aktuelni vođa ima ovu poslednju osobinu. Međutim, nije on taj koji je stvorio populističku i poltronsku društvenu klimu; on je samo makijavelistički iskoristio, politički artikulisao uz vrlo dobro poznavanje slabih tačaka svojih protivnika, kao, i dobrog poznavanja slabosti u mentalitetu ovog naroda.
Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :
Poltroni su već bili tu kao što jasno prikazuje sledeći video snimak, koji u širem smislu, simbolički pokazuje svu propast tadašnje Demokratske partije uz najavu njenog strmoglavog pada, koji je sama izabrala :
Pametnom nema razloga objašnjavati zašto se kasnije dogodilo ovo, i zašto je nazad postalo napred:
Oba priložena video snimka sada već imaju kultni karakter, jer su simptomatična, ilustrativna; ne samo što oni realistički prikazuju društvo u kojem živimo, već su skoro proročki nagoveštavala njegov dubok pad. Tako je, možda, moralo biti. Svakom uspinjanju prethodi pad; svakom, novom stvaranju- pročišćenje. Ovo, srećom, nijedan političar, a ni bilo koji drugi čovek, ne može da promeni!
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
13. 3. 2023
Нема коментара:
Постави коментар