Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo prvi)

  Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija bolja ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao, da je to: pretpostavka, jer mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu, već se dugo pretpostavljalo da je možda tako, da bi trebalo biti tako. Ipak, ispostavilo se iz istraživanja, najviše u protekle tri decenije, da to baš i nije tako kako smo mislili, a daljim čitanjem ovog teksta otkriće se zašto.

  Kada sam dublje zašao u ovu temu, i pritom sam se trudio da budem nepristrasan, uvideo sam da se s jedne strane pojedine stvari u svakodnevnoj percepciji ljudi, nisu mnogo promenile od vremena Aristotela pa do sada; ali s druge strane neke su se promenile tako da gube veze sa izvornim značenjima mnogih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost, jer uzalud se nadaju, ako se to nadaju mesožderi; da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva, ali isto tako neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da ga jedemo.

Rembrant, Aristotel pred Homerovom Bistom, 1653

  Aristotel, osim što se bavio filozofijom, bavio se, pored toga, i onim što danas nazivamo biologijom. U stvari, on je, kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici filozofije: jedan od prvih sistematičnih autora zapada, kada su u pitanju biologija i zoologija i, iako je posle renesansnog perioda bio prevaziđen kada je ova tema u pitanju; njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet kao tri, različite stvari nije ukinuta. Postojale su ove podele i u drugim kulturama, i pre Aristotela, i van zapadnog sveta, i ovde imam u vidu ono hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže, srednje; a koje se još u starim spisima odnosilo na sav živi svet kojem i sami pripadamo. U poznatoj knjizi: „ O Duši", Aristotel, govoreći o biljkama, životinjama i ljudima, zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu ima dušu. On razlikuje tri vrste duše: 1) vegetativnu dušu koja se tiče osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje, ishrana; 2) osećajnu ili čulnu dušu koja se tiče opažanja, kretanja, instinkta; 3) razumsku ili racionalnu dušu. Prvopemenutu dušu je opisao kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku, koji u sebi sadrži obe prve, dok životinje sadrže u sebi ovu drugu i prvu- biljnu.

 Da bi se ovo bolje razumelo, bitno je shvatiti način kako su ti antički autori upotrebljavali ovu reč koju mi danas prevodimo kao: Duša, i za to su koristili starogrčku reč: Psūchê (ψυχή). Kada ovu reč doslovno prevedemo na srpski jezik njeno značenje je povezano sa vazduhom i udisanjem-izdisanjem kao dah ili u smislu nekog ko duva (vazduh).  Mnogi starogrčki i drugi autori iz antičkog perioda, smatrali su dušu kao pojam kojim se izražava celokupna životnost odnosno da je materija oživljena dušom; i da se to odnosi na ceo živi svet, a ne samo na ljudski rod. Međutim, razlika između Aristotela i nekih drugih filozofa pre njega je u tome što Aristotel nije verovao u postajanje duše bez prirodnih tela pri čemu on smatra da je materija određena mogućnost, potencijal, a forma je određeno ispunjenje. Duša je u stvari, po njemu forma, oblik prirodnog tela koje ima mogućnost života, ali bez duše ovo telo nije živo. On navodi u svojoj knjizi čuveni primer oka. Ako bismo oko posmatrali kao organizam sam za sebe, onda bi duša bila u njegovom gledanju. Na taj način su duša i telo tek u zajedničkom spoju- živa bića. Ovaj filozof i naučnik nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol, jer kao što smo već videli, on dušu biljaka posmatra samo na vegatativnom nivou, iako je bio svestan kao i savremena nauka da biljke imaju telesnu senzitivnost u smislu da reaguju na spoljne nadražaje.

Slika Stidljive mimoze u septembru

  Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „ Tako je Govorila Biljka", istraživač i profesorica, Monica Gagliano, navodi zanimljiv primer svog istraživanja u vezi biljke, koja je poznata pod nazivom: Stidljiva Mimoza ( (Mimosa pudica L.). Ljudi su joj dali ovakav stidljiv naziv zbog njene osobine da savija listove ka sebi, ka unutra u slučaju kada je dodirnemo. To je njena vrsta odbrambenog mehanizma od napadača, a osim što se listovi saviju i uviju, dobiju i izgled uvenulosti, a životinje uglavnom ne jedu uvelo lišće. Sve dovde ništa nije neobično, jer nije to jedina biljka koja ima svoje mehanizme odbrane i adaptacije skladno sa okolinom. Međutim, profesorica Monika u pomenutoj knjizi opisuje svoje istraživanje u vezi ove biljke sledećim rečima:

„Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja."

Ko želi da posluša šta ova profesorica želi da kaže, može pogledati u sledećem video linku:

       Ponašanje stidljive mimoze, može se videti iz sledećeg snimka:

  Drugi profesor, Anthony Trewavas, iz škole bioloških nauka univerziteta u Edinburgu, učestovao je u eksperimentu, koji je uključivao izlaganje biljaka različitim stimulansima, kao što su svetlost i zvuk, i merenje njihovih odgovora. U jednom eksperimentu, Entoni i njegov tim izložili su biljku, u narodu poznatu kao Skupljen (Arabidopsis, l) nizu spoljnih nadražaja i otkrili da su biljke reagovale oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ulogu u ćelijskoj signalizaciji.

Skupljen, Arabidopsis thaliana

  Ovaj autor tvrdi kao i prethodna profesorica da biljke ne samo što nisu nešto niže od životinja nego da je celo to gledište u startu bilo pogrešno. On piše: „Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima." (Izvor citata je ovde)


  Kanadski filozof Michael Marder u svojoj knjizi „Razmišjanje biljaka: Filozofija biljnog života", navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem je Sokrat razgovora sa Fedrom, i u kojem pominje da on ništa ne može učiti od drveća i predala, koji nisu urbanizovani. Tačno preveden taj citat iz dijaloga glasi ovako:

„FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak, jer zaista, kao što kažeš, ličiš na nekakva stranca koga vode, a ne na domaćeg čoveka. Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju. Jer, kao što ljudi pred gladnom stokom nose zelenu granu ili kakvu hranu, pa je tako mame i vode, tako ćeš zacelo i ti mene, ako mi tako pokazuješ besede u knjigama, voditi oko cele Atike i kuda god inače hoćeš. A sada, kad smo baš ovamo dospeli, ja sam naumio da legnem, a ti se namesti onako kako misliš da je najzgodnije za čitanje, pa čitaj." (prema izdanju Narodne knjige, Alfa, 1996.; preveo Miloš N. Đurić)

  Michael Marder koristi primer ovog citata ne bi li objasnio poznatu antropocentričnu poziciju čoveka, koja uključuje dugogodišnju zapadnu filozofsku tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života, uključujući biljke. Sokrat odsečno i bez bilo kakve argumentacije, koja bi potrekpljivala njegov stav odbacuje mogućnost da je od drveća, biljnog i životinjskog sveta moguće učiti bilo šta, već smatra da je to moguće samo u polisu (gradu) tokom intelektualnog opštenja sa ljudima. Razume se, bio je potpuno u krivu što se ovog shvatanja tiče.

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa

6. 4. 2023.