Pitanje patnje i različitih shvatanja duše: Šta ako biljke osećaju bol? (Deo prvi)

Pretpostavka pojedinih vegana je da biljke ne osećaju bol pošto nemaju centralni nervni sistem i druge biološke karakteristike kao ljudi i mnoge životinje, pa je stoga njihova konzumacija "bolja" ili ispravnija u etičkom smislu. Naglasak je na ovome prvom što sam napisao – da je to samo pretpostavka. Mi ne možemo sa stoprocentnom sigurnošću tvrditi da biljni svet ne trpi bol, niti nauka to tvrdi u nekom definitivnom smislu. Dugo se pretpostavljalo da je možda tako, odnosno da bi trebalo biti tako. Ipak, istraživanja, naročito ona sprovedena u protekle tri decenije, pokazuju da situacija nije tako jednostavna.

Kada sam dublje zašao u ovu temu, trudeći se da budem nepristrasan, uvideo sam zanimljivu dihotomiju. S jedne strane, pojedine stvari se u svakodnevnoj percepciji ljudi nisu mnogo promenile još od vremena Aristotela. S druge strane, neka naučna saznanja su se promenila toliko da gube vezu sa izvornim značenjima starih pojmova. Naglašavam ovu nepristrasnost jer se uzalud nadaju oni koji očekuju da će ovaj tekst služiti kao opravdanje našeg mesožderstva. Ali, isto tako, ovo neće biti ni tipičan veganski poziv da prestanemo da konzumiramo meso.

Rembrant, Aristotel pred Homerovom bistom, 1653.

Aristotel se, osim filozofijom, bavio i onim što danas nazivamo biologijom. Kako nas tome podučavaju još srednjoškolski udžbenici, on je jedan od prvih sistematičnih autora Zapada kada su u pitanju biologija i zoologija. Iako je nakon renesansnog perioda u mnogim aspektima prevaziđen, njegova osnovna podela na biljni, životinjski i ljudski svet, kao tri kvalitativno različita entiteta, ostavila je dubok trag.

Takve podele postojale su i u drugim kulturama, pre Aristotela i van zapadnog sveta, prvenstveno kroz hijerarhijsko deljenje sveta na više, niže i srednje sfere postojanja. U svom poznatom delu „O Duši“ (De Anima), Aristotel zastupa stanovište da sve što je živo u ovom kosmosu poseduje dušu. On razlikuje tri vrste duše:

• 1) Vegetativna duša – tiče se osnovnih funkcija života kao što su rast, razmnožavanje i ishrana;
• 2) Osećajna ili čulna duša – tiče se opažanja, kretanja i instinkta;
• 3) Razumska ili racionalna duša.

Prvopomenutu dušu opisao je kao svojstvenu biljkama, drugu životinjama, a treću čoveku. Prema Aristotelu, čovek u sebi sadrži sve tri, dok životinje sadrže drugu i prvu (biljnu), a biljke samo vegetativnu [1].

Da bi se ovo ispravno razumelo, bitno je shvatiti način na koji su antički autori upotrebljavali reč koju mi danas prevodimo kao "duša". Koristili su starogrčku reč Psūchê (ψυχή). Kada se ova reč doslovno prevede, njeno značenje je povezano sa dahom, vazduhom i procesom disanja. Mnogi antički autori smatrali su dušu principom koji materiju čini živom – materija je oživljena dušom. Međutim, razlika između Aristotela i njegovih prethodnika leži u tome što Aristotel nije verovao u postojanje duše nezavisno od tela. Za njega je materija potencija (mogućnost), a forma je akt (ispunjenje). Duša je, zapravo, forma prirodnog tela koje ima potencijal života.

On navodi čuveni primer oka: ako bismo oko posmatrali kao zaseban organizam, njegova "duša" bi bila vid (gledanje). Tek u spoju tela i njegove funkcije (duše) imamo živo biće. Aristotel nigde nije tvrdio da biljke osećaju bol jer ih posmatra isključivo na vegetativnom nivou, iako je bio svestan, kao i savremena nauka, da biljke reaguju na spoljne nadražaje.

Stidljiva mimoza (Mimosa pudica)

Šta danas, mnogo vekova nakon Aristotela, znamo o biljkama što pre nismo znali? U knjizi „Tako je govorila biljka“ (Thus Spoke the Plant), istraživačica i profesorka Monika Galjano (Monica Gagliano) navodi zanimljiv primer istraživanja biljke poznate kao Stidljiva mimoza (Mimosa pudica L.).

Ljudi su joj dali ovaj naziv zbog njene osobine da savija listove ka unutra kada je dodirnemo. To je odbrambeni mehanizam; osim što se skupe, listovi poprime izgled uvenulosti, a životinje uglavnom izbegavaju uvelo lišće. To samo po sebi nije neobično, jer mnoge biljke imaju mehanizme adaptacije. Međutim, profesorka Monika opisuje svoje otkriće:

„Ja sam prvi put počela da shvatam da biljke imaju pamćenje kada sam radila sa stidljivom mimozom. Ova biljka ima vrlo brz mehanizam koji omogućava da se listovi sklope kada ih dodirnete. Ali nakon nekoliko puta kada ih dodirnete, biljka prestaje da se sklapa. To se zove adaptacija. Ali kada sam se vratila u laboratoriju sledećeg dana, ova biljka se više nije sklapala kada sam je dodirnula. Dakle, adaptacija je trajala preko noći, što mi je pokazalo da biljka ima neku vrstu pamćenja.“ [2]

Ko želi da čuje detaljnije objašnjenje profesorke Galjano, može pogledati sledeći video:

Ponašanje stidljive mimoze uživo se može videti na ovom snimku:

Drugi značajan naučnik, profesor Entoni Trevavas (Anthony Trewavas) iz Škole bioloških nauka Univerziteta u Edinburgu, učestvovao je u eksperimentima koji su uključivali izlaganje biljaka različitim stimulansima, poput svetlosti i zvuka. Njegov tim je biljku Arabidopsis thaliana (kod nas poznata kao Gušarka) izložio nizu spoljnih nadražaja i otkrio da biljke reaguju oslobađanjem jona kalcijuma, za koje se zna da igraju ključnu ulogu u ćelijskoj signalizaciji, slično kao kod životinja.

Gušarka (Arabidopsis thaliana)

Trevavas tvrdi, kao i profesorka Galjano, da biljke ne samo da nisu "niže" od životinja, nego da je takvo hijerarhijsko gledište u startu pogrešno:

„Gledište da samo životinje poseduju osećajnost, a samim tim i sposobnost da percipiraju, uče, pamte, osećaju emocije i pokažu prilagodljivo ponašanje više nije održivo. I biljke poseduju ove atribute i na mnogo načina su slične životinjama po svom ponašanju i odgovorima.“ [3]

Kanadski filozof Majkl Marder (Michael Marder) u svojoj knjizi „Razmišljanje biljaka: Filozofija biljnog života“ (Plant-Thinking: A Philosophy of Vegetal Life), navodi primer jednog Platonovog dijaloga u kojem Sokrat razgovara sa Fedrom. Sokrat tu pominje da on ništa ne može naučiti od drveća i predela koji nisu urbanizovani. Citat iz tog dijaloga glasi:

FEDAR: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak... Tako ni iz gradske oblasti ne ideš u tuđe krajeve, a meni se bar čini da se uopšte ni izvan bedema ne pojavljuješ.

SOKRAT: Ne zameraj mi to, moj predobri prijatelju. Jer, ja sam ti željan nauke. A ovi predeli i ova drveta neće me ničemu da uče, nego ljudi u gradu. Ali ti si, čini mi se, našao pravi lek mome neizlaženju...“ [4]

Majkl Marder koristi ovaj citat kako bi ilustrovao duboko ukorenjenu antropocentričnu poziciju čoveka – dugogodišnju zapadnu tradiciju zanemarivanja vrednosti neljudskih oblika života. Sokrat odsečno i bez argumentacije odbacuje mogućnost da je od drveća i biljnog sveta moguće učiti, smatrajući da je znanje rezervisano samo za polis (grad) i intelektualno opštenje sa ljudima.

Razume se, sa stanovišta današnje biologije i filozofije prirode, bio je potpuno u krivu.

---

Literatura i izvori:

1. [1] Aristotel. O Duši (De Anima). (Odeljci o vegetativnoj, čulnoj i razumskoj duši).
2. [2] Gagliano, Monica. Thus Spoke the Plant: A Remarkable Journey of Groundbreaking Scientific Discoveries and Personal Encounters with Plants. North Atlantic Books, 2018. (O eksperimentu sa mimozom).
3. [3] Trewavas, Anthony. "Green plants as intelligent organisms". Trends in Plant Science, 2005. Dostupno na: PubMed.
4. [4] Platon. Fedar. Preveo Miloš N. Đurić. Beograd: Narodna knjiga, Alfa, 1996. (Citat 230d).

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
6. 4. 2023.