Oblak Kaktusa

Peti Smit izvodi uživo, izvor slike wikimedia commons Sanjao sam u svom snu svet što svetlošću se rađa, a moj san se naglo skrši, al’ mi duša osta snažna. U dolinama svetlosti, gde se čist vazduh poznaje, moje oči tad se otvore i začuh krik što svetom odzvanja: Narod ima moć! Da lude svrati s puta greha, da poniznima donese cveća, jer zapisano negde stoji: Narod vlada, narod kroji! Nasilnici sad su sumnjivi, pogleda spuštenog, slušaju. Vojske stadoše i ćutaše, jer narod sad je govorio. I vojnici i pastiri, pod vedrim nebom svi behu, svoje snove razmenjivaše, a oružje prah postade.  U dolinama svetlosti, gde se čist vazduh poznaje, moje oči tad se otvore i začuh krik što svet odzvanja: Narod ima moć! Tamo gde je pustinjska prašina, nikle reke mlečne, biserne, šetali smo zajedno, slobodni, bez straha, sumnje, podsmeha. I lav i jagnje skupa ležaše, večno vezani u miru, u snu svom spoznah istinu i predadoh je svetu celom. Narod ima moć! Da sanja, vlada, menja svet, iz ruku ludih uzme ...

Jedan od mojih predloga studentima, jer me apsolutno ni jedna politička partija u Srbiji ne zanima niti je dostojna mog glasa i misaonog opterećivanja, jeste sledeći: da postave ultimatume svima i izvršnoj i zakonodavnoj, i sudskoj vlasti. Ako žele stvarne promene, a ne puko rotiranje istrošenih političkih figura, studenti bi morali da zahtevaju ono što je ključno  sistemsku promenu načina na koji država funkcioniše. Svaka vlast se menja, ali sistem ostaje isti. Moćnici (nemoćnici) dolaze i odlaze, ali njihove privilegije i koruptivne strukture ostaju netaknute. Da bi se tome stalo na put, nije dovoljno tražiti poboljšanja u okviru postojećeg sistema; potrebno je zacementirati principe odgovornosti, učiniti ih neizbežnim, i postaviti temelje za društvo u kojem je politika služenje, a ne profitabilna karijera. Zato bi ultimatumi morali biti nepolitički, radikalni u svojoj preciznosti i bez mogućnosti pregovora. Ovo nisu zahtevi za „bolju verziju istog“ , već principi koji garantuju ...