Oblak Kaktusa | Filozofski eseji, književnost i kulturna kritika

Slika: Laboratorija zvuka, Enter Carpion Piše :  Vladimir Tomić Postoji jedna čudna vrsta mira koji nastaje tek kada buka pređe određenu granicu. Godine 2012. i 2013. moj život je imao zvučnu kulisu hidrauličnih presa i drobilica, kao i mnogih drugih uređaja i mašina. Radio sam tada u laboratoriji za ispitivanje građevinskih materijala. Presa na kojoj su pucale betonske kocke bila je plava, ogromna, hladna, ali meni neobično umirujuća. Nije me toliko umarala mehanika; lom betona, vibracija mašine koliko ljudi oko nje: terenski haos, ogovaranja, sitne hijerarhije. Mašina je bila jasna, dosledna – ljudi nisu. Moj radni dan bio je podeljen na tri dela: boravak u laboratoriji, terenski rad po gradilištima i tiši deo za računarom, uz baze podataka i tehničke prevode. To je bio posao egzaktnosti: mere, paskali, njutni, tačke pucanja. A ja sam, po svojoj prirodi, neko ko loše pamti cifre. Tačnu udaljenost Sunca od Zemlje pročitao sam hiljadu puta i hiljadu put...

Fotografija majke migrantkinje tokom Velike depresije, 1936. Dorothea Lange, izvor slike wikimedia commons Pre nekoliko meseci, sasvim spontano, otkrio sam pesmu Photograph Micka Harvey-a. Ne znam da li je bio trenutak, raspoloženje ili nešto u njenom melanholičnom tonu, ali zadržala me je. Podstakla me je da razmišljam o fotografiji ne samo kao o slici uhvaćenog trenutka, već i o njenoj dubljoj, filozofskoj dimenziji. Šta fotografija zaista jeste? Kako je doživljavamo? Može li slika prošlog trenutka biti nešto više od pukog vizuelnog zapisa? Ta pitanja su me dovela do  Camera Lucida,   Svetle komore Rolana Barta, knjige koja nema monotoni akademski ton, već sadrži intimu tvorca, jer autor unosi svoj unutrašnji život i nostalgiju u ovo delo. Bart, jedan od ključnih teoretičara književnosti i semiotike 20. veka, u ovom delu ne analizira fotografiju kao kulturni fenomen, već kao lično iskustvo, prožeto sećanjem, gubitkom i prolaznošću. Njegova razmišljanja nisu suvo teorij...