Oblak Kaktusa

 „Stranac sam došao, stranac odlazim.”¹ ... U sobi bez zavesa, gde se staklo magli od daha, sedela je figura, kratka poput uzdaha. Papir na stolu, mastilo crno, kapalo je sporo, kao da meri vreme koje nije njegovo. Pivo se penušalo u čaši – ne piće, već zavesa za prizore što pulsiraju ispod kože. Talas prolaznosti udara tiho, poput vetra što lomi trsku na jezeru. Na klaviru, gde pauci tkaju mreže, leže note: ne zapisane, već zarobljene. Svaki udar prsta vraća pitanje: „Da li trajemo u zvuku ili u tišini posle?” Koraci ispred vrata raskidaju tišinu na deliće. Ulazi senka – ili možda pesnik – s cvetom što vene u šaci. „Ovo je lepota,” kaže, „ali samo dok traje.” Ruke su mu bile teške, kao da nose svet koji niko nije tražio. A na obodu čaše ostaje trag prstiju, prolazan i mokar, kao da govori: „I ovo je bilo.” Veče se lomilo u sebi, a grad, van prozora, sanjao je nečije poluozbiljne snove. On je svirao, ne za mase, već za one retke, što u tišini pronalaze svet. ¹ „Stranac sam došao, s...

                                Pećinski Kairos, digitalna slika generisana po posebnim instrukcijama za DALL-E. Anri Bergson je jednom rekao da su najveće istine one koje se ne mogu izraziti rečima, već ih moramo „osetiti“ kroz intuiciju. Ovo nije puki poetski aforizam, već suštinska filozofska misao koja prožima njegov rad na konceptu trajanja i intuicije. Ako nas je prvi deo priče o Bergsonovom vremenu naveo da preispitamo kako nauka i svakodnevni život tretiraju vreme, u ovom drugom delu zaronimo dublje u to kako mi zaista osećamo prolazak vremena – kroz oči Bergsonove filozofije. Zamislimo sledeći scenario: sedimo u prepunoj kafani, pijemo kafu s prijateljem, razgovaramo o filozofiji (naravno, o čemu bismo drugom?). Razgovor teče, vreme prolazi, i dok pijemo, ne obraćamo pažnju na sat. U jednom trenutku shvatamo da smo proveli tri sata u toj kafani, a čini nam se kao da je prošlo svega pola sata. Kako...