Oblak Kaktusa

 Enterijer sa ženom koja stoji,  Vilhelm Hameršoj; 1913.  Opšte je poznato da će iskren čovek veoma teško imati bilo kakve prijatelje. To jeste usamljeničko, naporno i složeno. Često može odvesti u krajnju autodestrukciju, ali je po dušu bolje nego živeti u laži. Sada, nakon mnogo godina, mnogo jasnije vidim šta je pravi uzrok onoga što se u savremenom svetu naziva pasivna agresija . Nije stvar u tome da je neko ovakav ili onakav, da ima ovu ili onu narav, ovakav ili onakav temperament, ili da je „zdrav” ili „bolestan”, „dobar” ili „loš”, šta god pod tim podrazumevali. Osnovni uzrok famozne pasivne agresije je suštinski lažan društveni život. U bilo kojoj ljudskoj zajednici, ako izuzmemo najuži porodični krug, kao što su majka i otac (i to samo ako imamo sreću da su dobri prema nama), ljudi gotovo nikada nisu sasvim iskreni. Neiskreno govore o tome šta zaista misle, ne samo o drugima, već i o njihovim delima. Umesto toga, prilagođavaju, izveštačuju i često lažiraju svoja...

Digitalna obrada, Crvena marama, Lili Bluz, jun 2025.   Razgovor vodila: Crvena Marija 1. jul 2025. Crvena Marija: Vladimire, kako iz filozofske perspektive posmatraš aktuelne događaje u Srbiji: Vidovdanski protest, studentske proteste i građanske blokade? Kako vidiš te fenomene u svetlu društvene krize o kojoj često pišeš na blogu „ Oblak Kaktusa ”? Vladimir Tomić: Proći će ova luda vlast kao što na kraju prođe svaka. Nije to ono što me najviše brine. Ali neće tako lako proći naša bolest, jer smo mi duboko korumpirano, pre svega duhovno korumpirano i veoma bolesno društvo. Te spoljašnje manifestacije korupcije: pohlepa za novcem, karijerizam, trgovina uticajem; samo su površinski simptomi. Prava bolest ide mnogo dublje od toga. Kada se pažljivo zadubim u temu i pokušam da sve posmatram s distance, vidim da je ta bolest prisutna svuda: od poslovnog okruženja, obrazovnog sistema, pa sve do odnosa među komšijama. I traje toliko dugo da se više uopšte i ne percipira kao bolest. N...

„Žica, kupina, pokretna brava, Tri guske u jatu, Jedna je letela na istok, druga na zapad, A treća je letela iznad kukavičjeg gnezda.” (1)  Dođe nekad tako period kada iznova opet gledam kultna filmska ostvarenja, isto kao što se vraćam klasicima književnosti koje sam čitao još u srednjoj, poput Gogolja ili Kafke. Jedan od tih filmova, kojem sam se nedavno vratio, jeste „Let iznad kukavičjeg gnezda” Miloša Formana. Ovaj  film predstavlja dublju priču o sukobu individualnosti i sistema, priču o ljudskom duhu zarobljenom u okvirima represije. Inspirisan novelom Kena Kizija, Forman je uspeo da prenese slojevitost originalnog dela na veliko platno, istovremeno ga prilagođavajući univerzalnim temama koje prevazilaze granice vremena i prostora. Naslov filma, preuzet iz dečije pesmice spomenute u romanu, nosi u sebi simboliku oslobađanja i transcendencije. Kukavičje gnezdo postaje metafora za represivne sisteme – mentalnu bolnicu u priči – u kojima se individualnost guši zarad održa...