Oblak Kaktusa

Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...

Pitanje vampirizma kroz istoriju i kulturu predstavlja moćan simbol koji obuhvata mitološke, društvene, filozofske i okultne aspekte. Vampiri funkcionišu kao arhetipske figure povezane sa strahom od smrti, željom za besmrtnošću, ali i sa eksploatacijom i moći. Ova tema dobija savremene interpretacije, posebno kroz filmove poput Get Out (2017) , gde vampirizam služi kao alegorija za društvene probleme poput rasizma i zloupotrebe nauke.  Antropolog Bronislav Malinovski naglašava da su rituali povezani s vampirima odraz kolektivnog straha od smrti i haosa. Prema njemu, ove priče omogućavaju zajednici da se suoči s traumom smrti kroz mitologizaciju pretnji koje dolaze „s one strane“ (1). Takvi narativi reafirmišu društveni poredak, pružajući okvir za razumevanje nepoznatog i kontrolu nad njim.  Sociolog Zigmunt Bauman povezuje vampirizam sa modernim kapitalizmom, tvrdeći da savremeni društveni vampiri nisu mitološka bića, već elite koje parazitiraju na radničkoj klasi, crpeći nj...

Naslovne korice prvog izdanja Don Kihota, izvor slike: wikimedia commons „Kad se čini da je i sam život ludilo, ko zna gde leži granica između razuma i ludila? Možda je previše praktičnosti ludilo. Odreći se snova – to može biti ludilo. Previše razuma može biti ludilo – a najluđe od svega: videti život onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi trebalo da bude!“ (1) Servantes, Don Kihot Don Kihot, plemeniti ludak koji juri divove, i Goreng, tragični heroj u distopijskom zatvoru zvanom Rupa (El Hoyo na španskom) , dele sudbinu onih koji se bore protiv nepravednih sistema. Iako razdvojeni vekovima i fikcijskim univerzumima, njihovi ideali i porazi oblikuju istu srž: gde leži granica između ludila idealizma i pragmatične pokornosti? U njihovim borbama pronalazimo alegoriju o ljudskoj prirodi, društvenim nepravdama i suštinskom pitanju: da li je borba za pravdu ikada istinski uzaludna? Don Kihot na slici Onore Domijea, izvor slike: wimedia commons Don Kihot Migela de Servantesa simbol je u...

Scena iz filma Mreža, izvor slike wikimedia commons Generacije naših roditelja, ali i mi, koji smo gledali dobre filmove, sigurno se sećaju čuvenog filma Mreža (Network) iz 1976. godine, u kojem se izgovara rečenica: „Svet je jedna velika korporacija.” (1) Danas ta rečenica odjekuje kao proročanstvo, posebno u vremenu kada ideologije, nekadašnji stubovi društvenog sistema, izgledaju kao prazne ljušture, alati za mobilizaciju masa radi prolaznih interesa. Često u medijima čujemo optužbe na račun pojedinaca, uz etikete poput „ fašista” ili „nacista” . Ipak, ti isti mediji, koji su tokom pandemije kovid-ludila bez pardona ignorisali glasove naučnika i stručnjaka čiji stavovi nisu bili u skladu sa zvaničnim narativom; nisu pokazali spremnost na stvarnu raspravu. Umesto toga, etikete su često korišćene kao sredstvo diskreditacije. Nedavno sam naišao na članak u kojem je Ilon Mask optužen za podršku neonacističkoj partiji iz Nemačke iako u stvarnosti verovatno nije reč ni o kakvim neonaci...

Nedavno, kolega s posla podsetio me na knjigu Erazma Roterdamskog, imenu koje odjekuje kroz vekove, a često je obavijeno plaštom ironije i satire. Kada bi se svet posmatrao kao ogromno pozorište, Erazmo bi bio onaj posmatrač koji, s osmehom u uglu usana, primećuje detalje koje drugi ignorišu. Njegovo delo, Pohvala ludosti , napisano na samom početku šesnaestog veka- nije običan pamflet namenjen zabavi, već ogledalo u kojem možemo sagledati grotesku društva, religije, politike, ideologije i same ljudske prirode. Erazmo je bio jedan od onih istinozboraca koji se usuđuju da se rugaju stvarima koje se uobičajeno ne dovode u pitanje, a Pohvala ludosti je njegov način da, uz smeh i šalu, postavi teška pitanja. Šta je Ludost ? U Erazmovom delu, ona nije samo karakter, već oličenje onoga što čini život živim.  „Prikrivati poroke prijatelja, zavaravati se, biti slep za njih, pa čak voleti krupne mane i diviti im se kao da su vrline, zar to ne liči na ludost?“  (1)  Ludost je ta ko...