Oblak Kaktusa

Vrt zemaljskih uživanja, Hijeronim Boš, izvor slike: wikimedia commons Mnogi današnji antiglobalisti često previđaju jednu ključnu stvar: globalizam nije savremeni izum. On nije nastao sa internetom, neoliberalizmom, Evropskom unijom ili Silicijumskom dolinom. Naprotiv, globalizam je istorijski fenomen koji se razvija već hiljadama godina, kroz trgovinu, razmenu ideja i tehnologija, širenje religijskih doktrina, migracije i vojna osvajanja. Težnja ka povezivanju, ali i nadzoru i dominaciji, oduvek je pratila razvoj civilizacija. Od najranijih trgovačkih mreža između Mesopotamije i doline Inda, preko Persijskog i Rimskog carstva, srednjovekovne islamske trgovine, Puta svile, pomorske ekspanzije evropskih imperija, pa sve do industrijskog kapitalizma, globalizam se menjao u mehanizmima, ali ne i u svojoj suštini. Njegova logika ostaje postojana: povezivanje kroz strukturu moći. Upravo zato je naivno verovati da ideja multipolarnog sveta označava kraj globalizma. Ona je, u svom aktuelnom ...

Ponekad je dovoljno pogledati mim da bismo shvatili sav apsurd sveta u kojem živimo. Jedan takav mim pokazuje američke domorodce koji ironično govore došljacima da „idu kući“, na isti način na koji Donald Tramp danas poziva migrante da napuste Ameriku. Na površini, ovo izgleda kao jednostavna šala, ali kada se malo dublje zaroni, postaje jasnije da se ovde ne radi samo o ironiji, već o nečemu mnogo fundamentalnijem, o pitanju vlasništva, identiteta i iluzija o tome kome zapravo pripada određena zemlja. Jedna od najvećih obmana ljudske civilizacije jeste uverenje da posedujemo zemlju, da imamo neko „pravo“ na nju, kao da nam je priroda garantovala tapiju na određeni deo planete. To je posebno paradoksalno u društvima koja su nastala na kolonizaciji, poput SAD-a, gde su nekadašnji došljaci sada ti koji određuju ko sme da dođe, a ko ne. Razlika između nas i ptica je u tome što su ptice mudrije. Nemaju iluziju da je baš njihovo gnezdo nešto trajno i nepromenljivo. Instinktivno razumeju da ...

Danas, ako se želi promena vlasti, mogli bi da u ponedeljak i utorak stanu svi sektori, ne samo škole i fakulteti. Ključ bi bio u energetskom sektoru – proizvodnji električne energije i uglja – baš kao što je to bio slučaj sa Kolubarom 29. septembra 2000. godine. Međutim, situacija je sada drugačija. Firme u zemlji su u velikoj meri privatizovane i često u vlasništvu stranih kompanija. Na primer, dok je Rudarski basen Kolubara još u državnom vlasništvu preko EPS-a, eksploatacija zlata u Srbiji, uključujući Bor, je pod kontrolom kineske kompanije 'Ziđin' . Ta kompanija ne samo da iskopava naše zlato, već ga i prodaje nazad Srbiji, što dodatno komplikuje položaj resursa i strateških sektora u zemlji. Ovaj momenat osvetljava suštinsku razliku između političkih i ekonomskih okolnosti pre petooktobarskih promena 2000. godine i današnjeg stanja. Strateški sektori, kao što su energetika, rudarstvo i infrastruktura, danas su pod velikim uticajem stranih kompanija, što ima duboke posled...