Oblak Kaktusa

Vrt zemaljskih uživanja, Hijeronim Boš, izvor slike: wikimedia commons Mnogi današnji antiglobalisti često previđaju jednu ključnu stvar: globalizam nije savremeni izum. On nije nastao sa internetom, neoliberalizmom, Evropskom unijom ili Silicijumskom dolinom. Naprotiv, globalizam je istorijski fenomen koji se razvija već hiljadama godina, kroz trgovinu, razmenu ideja i tehnologija, širenje religijskih doktrina, migracije i vojna osvajanja. Težnja ka povezivanju, ali i nadzoru i dominaciji, oduvek je pratila razvoj civilizacija. Od najranijih trgovačkih mreža između Mesopotamije i doline Inda, preko Persijskog i Rimskog carstva, srednjovekovne islamske trgovine, Puta svile, pomorske ekspanzije evropskih imperija, pa sve do industrijskog kapitalizma, globalizam se menjao u mehanizmima, ali ne i u svojoj suštini. Njegova logika ostaje postojana: povezivanje kroz strukturu moći. Upravo zato je naivno verovati da ideja multipolarnog sveta označava kraj globalizma. Ona je, u svom aktuelnom ...

Andrzej Wróblewski, Rozstrzelanie V (Execution V), izvor slike: wikimedia commons Jahači na oluji, jahači na oluji. U ovoj kući smo rođeni, u ovaj svet smo bačeni. Kao pas bez svoje koske, kao glumac pozajmljen za ulogu... The Doors, „Riders on the Storm“ (Odlomak iz prepeva pesme) Pre dve godine, pretražujući bespuća interneta, naišao sam na jedan YouTube snimak koji mi je istovremeno delovao i kao tragičan i kao smešan, i podstakao me je da dublje promislim o jednoj temi o kojoj sam i pre puno pisao. U njemu je jedan sveštenik pokušavao da „odbrani“ pravoslavlje od navodno opasne misli Žan-Pol Sartra, fokusirajući se na čuvenu rečenicu iz jedne njegove drame Iza zatvorenih vrata (Huis Clos) : „Pakao - to su drugi“ (L'enfer, c'est les autres). Sveštenik je ovu rečenicu tumačio doslovno (bez da zna da ona potiče iz dramskog dela), kao nekakav sektaški manifest mizantropije, usmeren protiv same ideje zajedništva i ljubavi prema bližnjem. Naravno, takvo tumačenje je u sv...

  (Omaž Branku Miljkoviću) Neće pesma biti samo reč ni dah što zapinje u grlu sveta. Jednom će se svet probuditi, i svaka će senka želeti da govori. Neće biti zidova između ruku, ni vremena koje vuče srce unazad. Istina neće stajati u knjigama, već u travi koja izranja iz pepela. Jednom, neće biti pesnika. Poezija će sići s visokih brda, kao vetar, kao petrihor posle kiše. Knjige će biti zemlja, a zemlja samo ime za dom. Pevaće svi, oni koji su ćutali vekovima, oni koji su gradili zidove i oni što su ih rušili. Pesma će živeti u rukama, u brazdama, u očima koje vide sunce. Ali kad glas postane plima, i reči poteknu iz svakog kamena, ko će se setiti tišine? Ko će pričati o nemosti sveta koji nije znao da govori? Pesma neće tražiti ljubav. Pesma neće tražiti slobodu. Pesma će biti ljubav. Pesma će biti sloboda. I neće više postojati pitanje, da li smo je zaslužili. Biće tu, da izgovori naše ćutanje. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa Podrži naš blog! ...

Samuel Hirszenberg's imagined scene of Uriel da Costa instructing Spinoza (1901) „ Božanski Spinoza, oprosti mi. Postao sam ludak.“ (1) Ova rečenica, izgovorena od strane doktora Nauma Fišelsona, glavnog junaka priče Spinoza pijačne ulice Isaka Baševisa Singera, sažima ironični preokret u njegovom životu: od apstraktnog obožavanja filozofskih ideala do prihvatanja ljudske dimenzije svoje egzistencije. Fišelson, usamljeni filozof koji je decenijama proučavao Spinozinu Etiku , suočava se s Dobom, spontanom i toplom ženom iz svoje zgrade. Njena vedrina i životna energija uzdrmavaju njegov intelektualni svet, podsećajući ga na lepotu svakodnevnog života. Uprkos svojoj posvećenosti racionalizmu, Fišelson na kraju prepoznaje ljudske emocije kao neizostavan deo postojanja i pronalazi novo značenje Spinozinog koncepta Amor Dei Intellectualis:  intelektualne ljubavi prema Bogu. Isak Baševis Singer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978. godine, koristi ovu priču da osvetli paradoks...

„Žica, kupina, pokretna brava, Tri guske u jatu, Jedna je letela na istok, druga na zapad, A treća je letela iznad kukavičjeg gnezda.” (1)  Dođe nekad tako period kada iznova opet gledam kultna filmska ostvarenja, isto kao što se vraćam klasicima književnosti koje sam čitao još u srednjoj, poput Gogolja ili Kafke. Jedan od tih filmova, kojem sam se nedavno vratio, jeste „Let iznad kukavičjeg gnezda” Miloša Formana. Ovaj  film predstavlja dublju priču o sukobu individualnosti i sistema, priču o ljudskom duhu zarobljenom u okvirima represije. Inspirisan novelom Kena Kizija, Forman je uspeo da prenese slojevitost originalnog dela na veliko platno, istovremeno ga prilagođavajući univerzalnim temama koje prevazilaze granice vremena i prostora. Naslov filma, preuzet iz dečije pesmice spomenute u romanu, nosi u sebi simboliku oslobađanja i transcendencije. Kukavičje gnezdo postaje metafora za represivne sisteme – mentalnu bolnicu u priči – u kojima se individualnost guši zarad održa...