Oblak Kaktusa

Slika: Miklanđelov David Piše: Vladimir Tomić  U savremenom društvu pojam celibata se uglavnom ismeva. Predstavlja se kao neko zatucano religijsko nasleđe i često se pogrešno tumači kao nešto što čak nije ni moguće u biološko medicinskom smislu, jer je navodno prirodno da čovek, bilo muškarac ili žena, mora da doživi orgazam; da muško telo mora da izbaci svoje seme, da je svaki pokušaj drugačijeg podešavanja sopstvene seksualnosti automatski nasilje nad prirodom. Čak sam, pre skoro godinu dana, imao raspravu sa nekim poznanicima koji za sebe tvrde, odnosno tako se predstavljaju u društvu, da su pravoslavni vernici i da je pravoslavlje njihova vera. Bilo mi je fascinantno da jedan od njih, onaj koji se najviše javno poziva na svoju veru, napada sam pojam celibata kao nešto nemoguće, i to ne u moralnom, nego u biološkom smislu. Moju priču o celibatu shvatio je bukvalistički, kao pokušaj da doslovno prestaneš da izbacuješ semenu tečnost, kao da je reč o sabotiranju fiziološkog procesa...

Scena paljanje porodične kuće iz filma „Opomeni se dakle kako si primio i čuo, i drži to, i pokaj se. Ako li ne budeš bdio, doći ću na tebe kao lopov, i nećeš znati u koji čas ću doći na tebe.“ Otkrivenje Jovanovo 3:3 Pre nego što sam gledao film Žrtvovanje Andreja Tarkovskog, već sam nosio ideju da ono što u teološkom i filozofskom smislu nazivamo apokalipsom možda nije nešto što tek dolazi u linearnom smislu, već nešto što se već dešavalo – ne kroz velike istorijske događaje, već kroz tihe unutrašnje borbe odabranih pojedinaca. Kada pišem "odabrani" , ne mislim na društvene elite ili priznate figure, već na one koje je, možda, sam Gospod izabrao zbog njihove duhovne snage ili specifičnih okolnosti u kojima su se zatekli. To su ljudi za koje svet nikada neće saznati, jer njihov zadatak nije da budu priznati, već da kroz sopstvene unutrašnje preobražaje utiču na sudbinu sveta. Postoji mogućnost da su takvi pojedinci mogli da spasu svet – ne delima koja se doslovno vide, već k...

Sliku napravila Lili Bluz Tripolarna : "Svest razmišlja, a nesvest dela," reče, valjda, Gete. Kao pisac, dosta razmišljam o tome, jer, dok se ja spremam da objavim svoju prvu knjigu, mnogi ih, ni prosečne, napisaše u međuvremenu. Isto važi i za samoispitivanje. Dok ti riljaš po sebi neprestano i stalno sumnjaš u sebe, drugi tim istim ašovima zatrpavaju svoje svesti, savesti, sećanja... Šta misliš ti o svemu tome? Da li je filozofiranje dokolica i gubljenje vremena? Ne u ranom razvoju svakog bića, tada mislim da je neophodna, već sada, u ovim našim godinama, ranim četrdesetim? Šta je suma sumarum? Vladimir : Filozofija, ili bolje reći postavljanje filozofskih pitanja, često se rađa u dokolici, ali to ne znači da je filozofija gubljenje vremena. I dan-danas, sećam se kada smo sa bratom i sestrom od tetke, u trenutku kada smo bili tek niži razredi osnovne škole, odjednom počeli da razgovaramo u mračnoj sobi, pred spavanje, o zvezdama, svemiru, načinu kako to sve postoji i kako ...