Oblak Kaktusa

U nebu i pesku žuti satovi zakopani večno. Misao od meda pretvara more u fresku. Električni zvuk spaja se sa zvonom napuštene crkve što je nekad plovila kosmosom. Na plaži utehe Sunce se javlja kao lav sumraka. Ne traži zakon, nego utočište. Svi mirisi, zvuci, boje tope se u jednu sliku. U grudima, zlatna trešnja. U dahu, krug bez mase. Ništa ne miruje. Sve titra. Sve diše. Ono što vidiš nije stvar, već odnos. Pogled preskače vreme i dodiruje neizgovorivo. Svet nije forma, već mreža titraja. U ušima, trenutak se savija. Zvuk nije spolja; on vodi ka jezgru, koje ponekad zovemo sobom. Misli su talasi što traže sličan ritam. Deljenje. Usklađenost. Vibracija. Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa English translation:  Vibration In sky and sand, yellow clocks lie buried forever. A thought made of honey turns the sea into a fresco. An electric sound merges with the bell of an abandoned church that once drifted through the cosmos. On the shore of solace, the sun appear...

Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin' Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine. Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju. Ovo je moj prepev pesme: Ptica što visoko leti Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu, Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu. Lako lebdi, dok je vetar nosi, A ja… Gospode, pogledaj mene sad, Ko stablo sam...

Apolona lira, izvor slike: wikimedia commons Limun u rukama drhti ko sunce, votka klizi niz grlo kao hladan vetar, u Partizanovoj šolji još zatreperi topli dah prošlih pobeda. Na stolu Ljosina Jarčeva fešta, svet u kovitlacu, dok sok od pomorandže krvlju zatreperi, a ukus sira lebdi, blag i dalek, ostavljajući trag jutra na nepcima. U daljini pesma: I dalje ti ne verujemo! Reči se dižu poput strela, kiša se spušta nad Beogradom, vetar donosi dah februarskog čistilišta. A on – Feb, mlad i zlatokos, između svetla i sumraka luta, sluša melodiju Sumatre, san Crnjanskog, dok kiša raznosi stihove niz ulice. U knjigama, u nebu, u vatri i vodi, traži istinu u kapima noći, dok svet prolazi, hladan i dalek, u umu bogova, u umu smrtnika. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: ...

Pesnička trubo, tvoj zvuk se opet čuje iz pravca reke, kao zov iz daljine, između života i sna, između senki i svetla. Opet si izašla iz sablasnih magli, kao tiha svedokinja starih vremena, donoseći jeku zaboravljenih priča i melodije što odjekuju u kamenu i vodi. Opet tvoja muzika osvaja zemlju, kapi rose prate ritam tvog daha, drveće se njiše, uzdiše tišina, dok reka odgovara tvojim tonovima, spokojna i duboka. Pesnička Trubo, ti što dišeš ritmom sveta, tvoje note obnavljaju se u svakom zvuku, noseći slike onoga što je bilo i onoga što dolazi, dok tvoja pesma tiho ispunjava beskraj. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a

  (Omaž Branku Miljkoviću) Neće pesma biti samo reč ni dah što zapinje u grlu sveta. Jednom će se svet probuditi, i svaka će senka želeti da govori. Neće biti zidova između ruku, ni vremena koje vuče srce unazad. Istina neće stajati u knjigama, već u travi koja izranja iz pepela. Jednom, neće biti pesnika. Poezija će sići s visokih brda, kao vetar, kao petrihor posle kiše. Knjige će biti zemlja, a zemlja samo ime za dom. Pevaće svi, oni koji su ćutali vekovima, oni koji su gradili zidove i oni što su ih rušili. Pesma će živeti u rukama, u brazdama, u očima koje vide sunce. Ali kad glas postane plima, i reči poteknu iz svakog kamena, ko će se setiti tišine? Ko će pričati o nemosti sveta koji nije znao da govori? Pesma neće tražiti ljubav. Pesma neće tražiti slobodu. Pesma će biti ljubav. Pesma će biti sloboda. I neće više postojati pitanje, da li smo je zaslužili. Biće tu, da izgovori naše ćutanje. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa Podrži naš blog! ...

Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...

  Slika iz filma  Pink Floyd The Wall, 1982. Jednom sam bio u tvojoj sobi, punoj lica iskrivljenih od bola, likova nedovršenih, izgubljenih u senkama. Bio sam mladić opsednut utvarama, ćutao sam pred senkama, i one su ćutale. Velike bronzane statue žena, nepomične kao spomenici zaborava. Priroda je nestala, ostao je samo zamrznut svet, beskraj fabričkih i hotelskih soba, gde lutaju izgubljene duše. Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće. Statue pevačice Jozefine i naroda miševa, zaleđene u večnom plesu bez zvuka. U velikom zatvoru Purga, dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme. Nakazno dete Tame, koje sanja Bodlerovo gubilište. Bio sam senka među senkama, gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine, kao da je svaki trenutak bio zaleđen, vreme se nije pomeralo, kao plamen koji sagoreva pesnika, jer u svetu bez vatre, pesme umiru. Tišina je postala pesma bez reči, a odjeci bola uvlačili su se u moje misli, kao Blejkov tigar i jagnje, svezani u surovom skladu. Jer u svetu ...