Oblak Kaktusa

 Enterijer sa ženom koja stoji,  Vilhelm Hameršoj; 1913.  Opšte je poznato da će iskren čovek veoma teško imati bilo kakve prijatelje. To jeste usamljeničko, naporno i složeno. Često može odvesti u krajnju autodestrukciju, ali je po dušu bolje nego živeti u laži. Sada, nakon mnogo godina, mnogo jasnije vidim šta je pravi uzrok onoga što se u savremenom svetu naziva pasivna agresija . Nije stvar u tome da je neko ovakav ili onakav, da ima ovu ili onu narav, ovakav ili onakav temperament, ili da je „zdrav” ili „bolestan”, „dobar” ili „loš”, šta god pod tim podrazumevali. Osnovni uzrok famozne pasivne agresije je suštinski lažan društveni život. U bilo kojoj ljudskoj zajednici, ako izuzmemo najuži porodični krug, kao što su majka i otac (i to samo ako imamo sreću da su dobri prema nama), ljudi gotovo nikada nisu sasvim iskreni. Neiskreno govore o tome šta zaista misle, ne samo o drugima, već i o njihovim delima. Umesto toga, prilagođavaju, izveštačuju i često lažiraju svoja...

"I zato sam plovio preko mora i stigao Do svetoga grada Vizantije." (Plovoidba u Vizantiju, Vilijam Batler Jejts) Uzorak prirodne indigo boje, izvor slike: wikimedia commons Mitrovdan, koji slavimo 8. novembra, za mene predstavlja nešto bitno drugačije od organizovane verske svetkovine. Taj dan predstavlja susret prošlosti i sadašnjosti, okupljanje koje prevazilazi formalnost i usmerava nas na nešto dublje. Iako nisam formalno vezan ni za jednu organizovanu religiju koje smatram veoma udaljenim od istinske duhovnosti, ovaj praznik za mene nosi vrednost koja se ne može jednostavno obuhvatiti rečima. On je trenutak koji okuplja moju porodicu, prijatelje, sećanja, i zajedničko osećanje pripadnosti nečemu što nas nadmašuje. Taj osećaj, u svojoj suštini, podseća me na Jejtsovu pesmu  "Putovanje u Vizantiju,"  gde on tragajući za večnim, pokušava da pobegne od prolaznog, od starenja, i pronađe utočište u svetom, bezvremenom carstvu. Mitrovdan nije dan u kojem je bitan sam...