Oblak Kaktusa

  Filip Dik 1954, kao 24godišnjak, izvor slike wikimedia commons Filip Dik je često govorio: „ Stvarnost je ono što ne nestaje kada prestanete da verujete u nju.“ U naizgled jednostavnoj rečenici, on je izrazio jednu od ključnih opsesija koja se provlači kroz gotovo sva njegova dela: kako prepoznati granicu između onoga što je stvarno i onoga što je konstrukcija, bilo individualna ili nametnuta od strane društva, medija, vlada i korporacija. Kada u „ Ubiku “ vidimo svet koji se raspada unazad kroz vreme, ili kada u „ Kroz tamno ogledalo “ pratimo junake koji gube sopstveni identitet, čini se da Dik stalno dovodi čitaoca do one tačke kada „ništa nije onako kako izgleda“. U njegovom univerzumu, paranoja nije samo simptom, već i oblik prilagođavanja na opskurnu realnost u kojoj se nalazimo. U mnogim esejima i romanima ponavlja se tema sukoba između ličnog i kolektivnog poimanja istine. „Možda svako ljudsko biće živi u jedinstvenom, privatnom svetu, različitom od onih koje naseljavaju...

"Kad bih imao nebeske tkanine, Protkane zlatnim i srebrnim svetlom, Plave i tamne i sumračne tkanine Noći i svetlosti i polusvetlosti, Prostreo bih ih pod tvoje noge: Ali ja, siromašan, imam samo svoje snove; Prostro sam svoje snove pod tvoje noge; Koračaj nežno jer koračaš po mojim snovima." Viljam Balter Jejts Ne, ovo nije neka daleka futuristička distopija. Film Equilibrium nije upozorenje o onome što dolazi; on je prikaz sveta u kojem već živimo. Kada gledamo distopijske filmove i čitamo distopijske romane, lako je pomisliti da oni opisuju neki daleki svet, neku ekstremnu budućnost koju treba sprečiti. Ali istina je da oni uvek govore o sadašnjosti, o ljudima kakvi već jesmo, samo u najoštrijem, nefiltriranom obliku. Equilibrium je film koji na prvi pogled deluje kao još jedna standardna sci-fi distopija inspirisana Orvelovom 1984 ili Bredberijevim Farenhajtom 451, ali ispod stilizovane akcije krije se priča o svetu koji već živimo – svetu koji potiskuje osećanja zarad ko...

Naslovne korice prvog izdanja Don Kihota, izvor slike: wikimedia commons „Kad se čini da je i sam život ludilo, ko zna gde leži granica između razuma i ludila? Možda je previše praktičnosti ludilo. Odreći se snova – to može biti ludilo. Previše razuma može biti ludilo – a najluđe od svega: videti život onakvim kakav jeste, a ne onakvim kakav bi trebalo da bude!“ (1) Servantes, Don Kihot Don Kihot, plemeniti ludak koji juri divove, i Goreng, tragični heroj u distopijskom zatvoru zvanom Rupa (El Hoyo na španskom) , dele sudbinu onih koji se bore protiv nepravednih sistema. Iako razdvojeni vekovima i fikcijskim univerzumima, njihovi ideali i porazi oblikuju istu srž: gde leži granica između ludila idealizma i pragmatične pokornosti? U njihovim borbama pronalazimo alegoriju o ljudskoj prirodi, društvenim nepravdama i suštinskom pitanju: da li je borba za pravdu ikada istinski uzaludna? Don Kihot na slici Onore Domijea, izvor slike: wimedia commons Don Kihot Migela de Servantesa simbol je u...