Oblak Kaktusa

Usisivač u uglu— pravi je simbol otuđenja. On gleda, ja gledam. Nećemo se sresti danas. Kuvanje me ne vređa: paradajz baca svoje seme na zvezde, kao što misli bacaju senke. Oni kažu: čistoća je pola zdravlja . Ja kažem: misli nisu ni trećina podova. Tegle? Dignem ih kao što se reči dižu u stihu. Ali prašina— prašina je tišina koja se uvlači, ne traži mesto, samo je tu, kao pitanje bez kraja. Ruka što briše stolove razbija ogledala, zato ih ne brišem. Odbijam sjaj. Želim haos: podovi kao električni okeani gde brodovi misli nestaju. Knjiga u ruci, šolja kafe, kuhinja blista dok pogled luta. I dalje stojim ispred usisivača. Gleda, gledam. Sutra ćemo možda razgovarati. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a

  Slika iz filma  Pink Floyd The Wall, 1982. Jednom sam bio u tvojoj sobi, punoj lica iskrivljenih od bola, likova nedovršenih, izgubljenih u senkama. Bio sam mladić opsednut utvarama, ćutao sam pred senkama, i one su ćutale. Velike bronzane statue žena, nepomične kao spomenici zaborava. Priroda je nestala, ostao je samo zamrznut svet, beskraj fabričkih i hotelskih soba, gde lutaju izgubljene duše. Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće. Statue pevačice Jozefine i naroda miševa, zaleđene u večnom plesu bez zvuka. U velikom zatvoru Purga, dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme. Nakazno dete Tame, koje sanja Bodlerovo gubilište. Bio sam senka među senkama, gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine, kao da je svaki trenutak bio zaleđen, vreme se nije pomeralo, kao plamen koji sagoreva pesnika, jer u svetu bez vatre, pesme umiru. Tišina je postala pesma bez reči, a odjeci bola uvlačili su se u moje misli, kao Blejkov tigar i jagnje, svezani u surovom skladu. Jer u svetu ...