Oblak Kaktusa

Pesnička trubo, tvoj zvuk se opet čuje iz pravca reke, kao zov iz daljine, između života i sna, između senki i svetla. Opet si izašla iz sablasnih magli, kao tiha svedokinja starih vremena, donoseći jeku zaboravljenih priča i melodije što odjekuju u kamenu i vodi. Opet tvoja muzika osvaja zemlju, kapi rose prate ritam tvog daha, drveće se njiše, uzdiše tišina, dok reka odgovara tvojim tonovima, spokojna i duboka. Pesnička Trubo, ti što dišeš ritmom sveta, tvoje note obnavljaju se u svakom zvuku, noseći slike onoga što je bilo i onoga što dolazi, dok tvoja pesma tiho ispunjava beskraj. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a

Samuel Hirszenberg's imagined scene of Uriel da Costa instructing Spinoza (1901) „ Božanski Spinoza, oprosti mi. Postao sam ludak.“ (1) Ova rečenica, izgovorena od strane doktora Nauma Fišelsona, glavnog junaka priče Spinoza pijačne ulice Isaka Baševisa Singera, sažima ironični preokret u njegovom životu: od apstraktnog obožavanja filozofskih ideala do prihvatanja ljudske dimenzije svoje egzistencije. Fišelson, usamljeni filozof koji je decenijama proučavao Spinozinu Etiku , suočava se s Dobom, spontanom i toplom ženom iz svoje zgrade. Njena vedrina i životna energija uzdrmavaju njegov intelektualni svet, podsećajući ga na lepotu svakodnevnog života. Uprkos svojoj posvećenosti racionalizmu, Fišelson na kraju prepoznaje ljudske emocije kao neizostavan deo postojanja i pronalazi novo značenje Spinozinog koncepta Amor Dei Intellectualis:  intelektualne ljubavi prema Bogu. Isak Baševis Singer, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1978. godine, koristi ovu priču da osvetli paradoks...

Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...