Oblak Kaktusa

Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor

Nacrtaj mi nebo, ali ne ovo što visi iznad glava. Daj mi nebo što nema ime, ni boju što se pamti. Daj mi boju koju nikad nisam osetio u grudima, koja ne liči ni na krv, ni na more, ni na senku sna. Misliš da tražim previše. A ja samo tražim ono najprostije: da vidiš kako srce gleda, i kako um crta, kad ruke miruju, a oči ćute. Ne treba mi svetlost. Ne treba mi platno. Samo nebo koje još nije bilo, i ruka koja ga zna. Razneseni svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa (Iz Ciklusa Tajnog Pogleda) Draw Me a Sky Draw me a sky, but not the one that hangs above our heads. Give me a sky with no name, no color the memory can hold. Give me a color I've never felt in my chest, one that’s nothing like blood, or sea, or the shadow of a dream. You think I’m asking too much. But all I want is the simplest thing: for you to see the way the heart sees, and how the mind draws, when hands are still and eyes stay quiet. I don’t need light. I don’t need canvas. Just a sky that’s never b...

Magnus Enkel, Dečak i Lobanja, 1870-1925 Vreo asfalt treperi. U prašini, zaboravljen, plavi kamion ćuti. Dečak hoda. Korak. Otkucaj. Jedini zvuk pod nebom što u sebe se ruši. Dve slepoočnice kosmosa, zlatna i narandžasta, sudaraju se bez jauka. U odrazu na putu ne čeka dečje lice. Već lobanja, mladićeva, pogled uprt u sebe. Kroz očne duplje prazne svira vetar slobode, one potisnute. Vreme, napukla linija, gmiže ka beskonačnosti. Gore, u magli etra, slušalice titraju. Džinovsko, plačno čudovište nosi muziku odlaska. Njen talas sećanje mrvi, tera cvet da uvene. A mašta po nebu piše slova, simbole, znake bez ključa. Leto. Miris leptira skrivenih pod korom. Žeđ sanja fontanu šume, one koje nema. Da spere so sa lica. Al samo prah i raspad za jednog, samog, dečaka. Hod u epicentar tišine. Bez straha, samo težina. Predosećaj ambisa. Svaki korak stvara i briše. Iza: igračka i prah. Ispred: sudar svetova čeka svoje ime. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Iz Ciklusa Puta Balona Eng...

Članovi benda Jefferson airplane, izvor slike: wikimedia commons Počeo sam pre par godina da prevodim razne strane priče, eseje, filozofska, naučna i književna dela na srpski jezik. Večeras želim da vas počastim prepevom relativno poznate pesme High Flyin' Bird, koju je u originalu napisao Billy Edd Wheeler 1963. godine. Naravno, ne prevodim doslovno, već menjam određene stihove u pokušaju da ih prilagodim duhu srpskog jezika i književnosti. Wheeler je u svojim pesmama često osvetljavao socijalnu nepravdu i težak život radničke klase, a u ovoj pesmi pominje rudara kao simbol osobe zarobljene u surovim uslovima rada. Kasnije su ovu pesmu izvodili mnogi muzičari, uključujući Judy Henske, Jefferson Airplane, Richie Havensa i Gram Parsonsa, a svaka verzija nosi svoju specifičnu emociju. Ovo je moj prepev pesme: Ptica što visoko leti Tamo gore, visoko, ptica kruži u letu, Pitam se da l’ pogleda dole, u svetu. Lako lebdi, dok je vetar nosi, A ja… Gospode, pogledaj mene sad, Ko stablo sam...

Usisivač u uglu— pravi je simbol otuđenja. On gleda, ja gledam. Nećemo se sresti danas. Kuvanje me ne vređa: paradajz baca svoje seme na zvezde, kao što misli bacaju senke. Oni kažu: čistoća je pola zdravlja . Ja kažem: misli nisu ni trećina podova. Tegle? Dignem ih kao što se reči dižu u stihu. Ali prašina— prašina je tišina koja se uvlači, ne traži mesto, samo je tu, kao pitanje bez kraja. Ruka što briše stolove razbija ogledala, zato ih ne brišem. Odbijam sjaj. Želim haos: podovi kao električni okeani gde brodovi misli nestaju. Knjiga u ruci, šolja kafe, kuhinja blista dok pogled luta. I dalje stojim ispred usisivača. Gleda, gledam. Sutra ćemo možda razgovarati. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a