Fridrih Niče za početnike: Prvi deo: Zmije, bogovi i ljudi na mostu
 |
| Kamen Ničea, Švajcarska Surlej |
„Volim onog ko svog Boga kaštiguje, zato što voli svog boga: jer on od gneva svog boga mora propasti; na taj način on rado ide preko mosta.”
– Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra
Sadržaj:
-
Zaratustra: Pesnik, prorok i alter-ego u potrazi za ušima koje čuju
Literatura i izvori
Uvod: Prvi susret (zmija, samoća i sestra od tetke)
Veče je kasnih devedesetih, jedno od onih letnjih na izdisaju kada se vazduh zgusne od mirisa pečenih, leskovačih crvenih paprika i tihe sete. Ja sam na prekretnici, onoj maloj maturi posle osmog razreda, klinac u čijoj glavi još uvek odjekuju magijski realizam i stogodišnja sudbina porodice Buendija. Nedeljama nisam prestajao da mislim o Markesovom romanu Sto godina Samoće; osećao sam da svet nije pravolinijska priča, već kovitlac u kojem se prošlost i budućnost prepliću, gde se najdublje istine saopštavaju kroz metafore, a samoća koja se tek na kraju otkriva opipljiva je kao kamen. Sedeo sam na terasi, verovatno tupo zureći u neku mušicu, kada mi je prišla sestra od tetke.
Ona je tada bila maturantkinja gimnazije, svetlosnim godinama ispred mene u svemu što je mirisalo na ozbiljnu misao. Bila mi je intelektualni uzor, onaj prozor u svet odraslih ideja koji sam potajno želeo da odškrinem. Gledala me je onim poluzainteresovanim, a opet prodornim pogledom tinejdžerke koja je upravo otkrila nešto važno i sada testira teren.
„Čula sam danas nešto čudno“, rekla je. „Kaže: ‘Sve potisnute istine postaju otrovne’.“¹
Zastala je, pustivši da rečenica sleti. Osetio sam kako mi se nešto u stomaku zgrčilo. Frojda tada nisam ni sanjao, ali sam intuitivno razumeo tu sliku otrova koji se skuplja u tišini. Godinama kasnije, saznaću da je upravo ta Ničeova misao bila jedan od kamena temeljaca za Frojdovo učenje o neurozama. Ali ona nije stala tu.
„A ima i ovo“, dodala je, „‘Zmija koja ne može da svuče svoju kožu mora umreti, isto kao što i um koji ne menja mišljenje prestaje biti um’. Šta misliš, je l' to istina?“
Bum! Misaona bomba je bačena. Ja, balavac koji je jedva svario metaforu o kiši žutih cvetova kod Markesa, sada sam morao da se nosim sa zmijom koja umire ako se ne menja. Promucao sam nešto o preživljavanju i prilagođavanju, ali slika je bila jača od mog objašnjenja. Zmija koja presvlači kožu. Um koji menja mišljenje. Slika je ostala, urezana. Nisam tada imao pojma da sam, nesvesno, prvi put sreo Fridriha Ničea, čoveka čiju sliku sam tada imao u glavi iz poznate slike Edvarda Munka.
 |
| Portret Fridriha Ničea, Edvard Munk |
Naravno, posle smo se verovatno vratili prepiranju oko daljinskog. Nismo postali filozofi te večeri. Ali seme je bilo posejano. Tek sa osamnaest, devetnaest godina, kada sam prvi put uzeo u ruke Genealogiju morala, a zatim i Tako je govorio Zaratustra, shvatio sam odakle su te reči došle. Genealogija morala mi je, bez preterivanja, promenila pogled na život. Bio je to misaoni zemljotres koji je srušio sve naivne predstave o dobru i zlu koje sam do tada gradio. A onda sam u Zaratustri ponovo sreo onu zmiju. Zaista, kako je Niče zapisao:
„Zmija koja ne može da odbaci svoju kožu - ugine. Isto to važi i za umove kojima je sprečeno da promene mišljenje: prestaju da budu umovi.“²
Tada sam shvatio: Niče nije bio tek brkati mislilac s reputacijom ludaka. U njegovim rečima čuo sam prodornu oštrinu, poeziju i jednu duboku, bolnu iskrenost. Bio je to glas koji je istovremeno provocirao i tešio, rušio i gradio. I bio je, poput Markesovog Makonda, svet za sebe: nelinearan, pun simbola i duhova prošlosti koji opsedaju sadašnjost.
Jedna njegova izreka posebno me je tada zakačila i poslužiće nam kao ključ za ovaj esej: „neki ljudi se rađaju posthumno“³. Niče je bio jedan od njih. Ono što je govorio krajem 19. veka, svet je počeo da vari tek u 20. i 21. Iako je jedan od najpoznatijih filozofa, ostao je i jedan od najneshvaćenijih. Tumače ga ili površno, ili, što je još gore, koriste njegove ideje da bi uradili upravo ono protiv čega se borio; da bi racionalizovali sopstvene predrasude i opravdali svoja viđenja. Kritikuju ga i oni koji ga se plaše i oni koji ga slave, a često ga ni jedni ni drugi ne razumeju.
Ovaj esej je moj pokušaj da one ljude koji nisu dublje istraživali delo ovog filozofa prijateljski i bez dociranja, uvedem u Ničeov svet; onako kako sam ja u njega ušao: preko jedne slike, jedne sestre od tetke i osećaja da se iza reči krije čitav jedan uzburkani kosmos. Krenućemo od najpoznatije i najopasnije ideje - „smrti Boga“. Zatim ćemo upoznati Zaratustru, pesnika-proroka. I na kraju ovog prvog dela, uhvatićemo se u koštac sa famoznim Natčovekom, konceptom toliko zloupotrebljenim da je krajnje vreme da mu vratimo izvorni sjaj.
„Smrt Boga“: Šta je Niče zapravo sahranio?
„Bog je mrtav!“ Verovatno nema poznatije filozofske rečenice. Odjekuje svuda, od majica do holivudskih filmova. Nažalost, najčešće se shvata kao trijumfalni poklič ateiste, kao da je Niče veselo objavio da je rešio kosmičku misteriju i sada može da ide na pivo. Istina je, kao i uvek kod njega, neuporedivo složenija i teška kao more.
Kao što sam već rekao u jednom mom intervju razgovoru objavljenom u ovom blogu: nema puno ljudi koji shvataju duboka promišljanja Fridriha Ničea. Ili ga tumače previše površno, ili njegove ideje koriste kako bi uradili upravo onu jednu stvar protiv koje je Niče mnogo puta pisao: koriste ih kao psihološku racionalizaciju. Osoba, kako bi opravdala neke svoje stavove, uverenja ili postupke, uzima iz učenja drugih fragmente koje nije ni dovoljno razumela, kako bi legitimisala svoja viđenja. Da bi se razumeo Niče, naročito kada govori o smrti Boga, čovek treba imati ne samo filozofsko predznanje, već i osećaj za poeziju i umetnost naročito zbog toga što Niče nije sistemski filozof.
Niče nije tek jeftino uzviknuo da Boga nema. On je postavio dijagnozu jedne kulturne bolesti, opisao duhovni zemljotres koji je potresao temelje zapadne civilizacije. Scena u kojoj se ta rečenica prvi put pojavljuje, u delu Vesela nauka (1882), nije nimalo vesela. Jedan „ludi čovek“ usred bela dana pali fenjer, trči na trg i viče: „Tražim Boga! Tražim Boga!“. Okupljena masa, sastavljena od nevernika, ismeva ga. A onda im on, potresen i užasnut, saopštava: „Bog je mrtav! ... I mi smo ga ubili!“⁴.
To nije objava, to je optužba. I nije radosna vest, već upozorenje. Ničeov ludi čovek ne likuje; on je prestravljen posledicama. Šta ta „smrt“ zapravo znači?
Ukratko, Niče govori o tome da je vera u hrišćanskog, moralnog Boga - zakonodavca koji daje apsolutni smisao svetu, koji je garant morala i svrhe; izgubila svoju unutrašnju snagu. Prosvetiteljstvo, naučna revolucija, racionalizam, sve je to potkopalo temelje na kojima je Evropa stajala dva milenijuma. „Bog je mrtav“ znači: ideja o transcendentnom, natprirodnom poretku koji našim životima daje smisao više nije uverljiva. Prestali smo istinski da verujemo. Niče to vidi kao slom čitavog sistema: „Kada se odrekne hrišćanske vere, čovek sebi izmiče ispod nogu i pravo na hrišćanski moral... Raskidanjem jednog glavnog pojma iz njega, vere u Boga, lomi se celina.“⁵
Istu ideju Zaratustra donosi kao vest koja još nije stigla do svih. Kada silazi sa planine, njegov prvi susret je sa starim svecem u šumi. Taj razgovor je ključan. „‘A šta radi svetac u šumi?’ upita Zaratustra. Sveti čovek odgovori: ‘Sastavljam pesme i pevam ih, a dok sastavljam pesme smejem se, plačem i mumlam: tako proslavljam Boga...’ Kada Zaratustra ču ove reči, on pozdravi svetog čoveka i reče: ‘Šta bih vam ja mogao dati! Ali brzo me pustite da odem, da vam ne bih nešto oduzeo’. I tako su se rastali starac i zreo čovek, nasmejana, kao što se smeju dva dečaka. Ali kad Zaratustra ostade sam, on ovako reče svome srcu: ‘Zar je moguće! Ovaj sveti starac u svojoj šumi još ništa nije čuo o tome da je Bog mrtav!’“⁶.
Smrt Boga ovde nije krik, već dijagnoza; vest koja još nije stigla do ušiju onih koji žive u starom svetu, izolovani od duhovnih potresa svog vremena. Ako dublje analiziram ovu scenu, otkrivam u njoj čitavu jednu poetsku, temporalnu dvojnost. Usuđujem se da kažem da su starac koji proslavlja Boga u svojoj šumi i tridesetogodišnji Zaratustra koji svetu donosi ideju natčoveka zapravo ista osoba, uhvaćena u dva različita duhovna doba. Jedan je simbol prošlosti koja se još nije ugasila, a drugi vesnik budućnosti koja se još nije rodila.
Upravo ta višeslojnost pokazuje koliko je Ničeov odnos prema božanskom dvosmislen. U prilog tome govori i čuvena scena iz Zaratustre gde stari paganski bogovi prasnu u smeh na samu ideju o jednom, sveznajućem Bogu. Oni se ne smeju zato što je ideja smešna, već zato što je za njih duboko bezbožna. Jedan od njih uzvikuje: „Zar nije baš u tome božanstvenost da ima bogova a da nema jednoga boga?“
Upravo ovakve nijanse promiču onima koje bismo mogli nazvati sirovim tehnokratama, koji umišljaju da, kada Niče piše „Bog je mrtav“, on bukvalno misli da je preminuo neki starac koji nas posmatra sa neba. To je zato što takvim ljudima nedostaje ne samo filozofsko obrazovanje, već i opšta kultura iz gotovo svih humanističkih nauka, ali i, što je ključno, osećaj za umetnost i metaforu. Oni veliku kulturnu dijagnozu svode na plitku ateističku parolu.
A posledice su, po Ničeu, zastrašujuće. Gubitak vere u Boga ostavlja ogromnu prazninu. Čovek je vekovima gradio svoje poimanje dobra, zla, pravde i svrhe na toj ideji. Ta slika je, po Ničeu, bila laž, ali je imala funkciju: davala je orijentir. Šta se dešava kada se ta zvezda severnjača ugasi? Preti nam nihilizam: osećaj da ništa nema smisla, da su sve vrednosti relativne, da je sve uzalud. „Nihilizam: cilj nedostaje; odgovor na pitanje ‘zašto?’ nedostaje.“⁷
Niče je predvideo da će 20. i 21. vek biti obeleženi tom borbom. Pisao je: „Ono što pričam je istorija narednog veka. Ja opisujem ono što dolazi: pojava nihilizma...“⁸. I pogledajmo oko sebe: cinizam, dezorijentisanost, potraga za utehom u potrošnji ili fanatičnim ideologijama: sve su to simptomi koje je Niče video kao posledice te velike smrti.
Ali Niče nije prorok propasti. On ne likuje nad „ubistvom“, on postavlja pitanje: šta sada? Šta staviti na upražnjeno mesto? Njegov odgovor je radikalan: čovek mora sam postati stvaralac vrednosti. Ako stari, nebeski autoritet više ne važi, moramo stvoriti nove vrednosti koje se ne oslanjaju na izmišljeni onostrani svet, već na ovaj, jedini koji imamo - na život sam.
Zato je optužba da je Niče puki ateista promašena. Njegov odnos prema božanskom je duboko ambivalentan. On ne negira mogućnost božanskog, on vodi rat protiv određenog boga: boga morala, boga koji slabi život, boga koji se sažaljeva na čoveka. Paradoksalno, Ničeovi spisi su puni religioznog zanosa, ali usmerenog ka zemlji. "Radije bih bio Satir nego Svetac"- piše Niče u svojim ranim radovima. Njegov Zaratustra je prorok jevanđelja posle smrti Boga.
_-_Nymphs_and_Satyr_(1873)_HQ.jpg) |
| William-Adolphe Bouguereau (1825-1905) - Nymphs and Satyr (1873) |
Najdublji uvid u ovu problematiku Niče daje kroz lik najružnijeg čoveka u Zaratustri u istoimenom poglavlju. Taj bednik, koji sebe naziva „ubicom božjim“, priznaje zašto je to uradio. Nije mogao da podnese Božje sažaljenje. „On je gledao očima koje sve vide, on je video čovekove dubine i ponore, svu skrivenu sramotu i ružnoću njegovu... Taj najveći radoznalac, najveći nametljivac, najveći milosrdnik, morao je umreti... Čovek ne može da podnese da takav svedok ostane u životu.“⁹
Stari Bog je, dakle, morao umreti jer je njegovo sažaljenje vređalo i održavalo čoveka u slabosti. Niče želi čoveka koji stoji na svojim nogama, bez kosmičkog štapa za hodanje. „Smrt Boga“ je, stoga, opasan, ali i oslobađajući trenutak. To je šansa da čovek konačno odraste i preuzme odgovornost za smisao. A da bi tu viziju saopštio, Niče nije mogao da koristi stari, suvi jezik filozofije. Trebao mu je prorok.
Zaratustra: Pesnik, prorok i alter-ego u potrazi za ušima koje čuju
Kada je Niče hteo da saopšti svoje najdublje misli, nije napisao traktat. Stvorio je Zaratustru. Tako je govorio Zaratustra je knjiga koja zbunjuje: nije klasična filozofija, nije ni roman, ni sveta knjiga, a opet je sve to pomalo. Umesto fusnota i dokaza, dočekuju nas poetske slike, alegorije i ton koji podseća na Bibliju.
Niče je pozajmio ime od drevnog persijskog proroka Zoroastera, onog koji je prvi podelio svet na dobro i zlo. Sada se, u Ničeovoj viziji, taj isti Zaratustra vraća da ispravi svoju milenijumsku grešku i objavi da je ta podela prevaziđena. On silazi sa planine, pun mudrosti kao „pčela koja je nakupila previše meda“¹⁰, da ljudima donese novo jevanđelje- jevanđelje zemlje.
Zaratustra je, naravno, Ničeov alter-ego. Kroz njega, Niče može da govori ne samo šta misli, već i kako se oseća: usamljeno, neshvaćeno, ali ispunjeno proročkim žarom. Njegov jezik je jezik metafore. Čovek je „konopac, razapet izmedu životinje i natčoveka“¹¹. Duh prolazi kroz tri preobražaja: od kamile (koja nosi teret), preko lava (koji se buni) do deteta (koje stvara)¹².
Ovaj poetski stil nije slučajan. Niče je znao da se ljudi ne vode samo logikom, već i pričama, mitovima, slikama. Da bi se premostio ponor nihilizma posle „smrti Boga“, nije dovoljan argument; potrebna je nova, inspirativna vizija. Zaratustra je pokušaj stvaranja takvog mita za tadašanje moderno doba. Zato Zaratustra kaže: „Od svega što je napisano volim samo ono što je ko krvlju svojom pisao. Piši krvlju: i ti ćeš uvideti da je krv duh.“¹³ To je ključ za razumevanje ove knjige; ona je pisana krvlju, ne mastilom.
 |
| Zaratustra nas doziva preko eletričnih okeana |
Ali, Zaratustra nije samo uzvišen i svečan. U knjizi ima i humora i oštre satire. U četvrtom delu, Zaratustra okuplja grupu „viših ljudi“ - tragalaca za smislom. Dok je on odsutan, oni, u svojoj potrebi da obožavaju nešto, priređuju „Svetkovinu magarca“. Pronalaze magarca i pevaju mu litanije, parodirajući crkvene obrede: „Amin! Slava i čast... neka je bogu našemu... – A magarac odvikivaše, I-ja!“¹⁴. Niče se ovde gorko smeje ljudskoj potrebi za idolima; ako nema Boga, obožavaćemo i magarca - ili, dodali bismo danas, novac, naciju, tehnologiju.
Najdublji i najdirljiviji deo je, ipak po meni, susret sa najružnijim čovekom, ubicom Boga. On beži od tuđeg sažaljenja, koje ga ponižava. Zaratustra, propovednik nadilaženja sažaljenja, jedini mu prilazi sa istinskim razumevanjem. Ne sažaljeva ga superiorno, već mu ukazuje poštovanje time što skreće pogled od njegove ružnoće. U toj sceni, Niče pokazuje razliku između hrišćanske samilosti koja održava slabost i istinske empatije koja poštuje dostojanstvo drugog, čak i u njegovom najvećem padu.
Čitanje Zaratustre je kao slušanje simfonije. Traži da se prepustimo ritmu, da osetimo slike, da dozvolimo da nas ponese poetski zanos i muzika. Niče ne nudi ultimativne odgovore; on pokazuje druge puteve i budi čežnju. Gde je Bog mrtav, on nudi ples, pesmu i smeh kao nove rituale duha. A sve to kao pripremu za centralnu ideju njegovog novog jevanđelja: ideal Natčoveka.
Natčovek (Übermensch): Između vizije i tri velike zablude
I evo nas kod najozloglašenijeg Ničeovog pojma. Nema koncepta koji je doživeo više brutalnih simplifikacija i zlonamernih tumačenja. Vreme je da počistimo smeće koje se nataložilo oko ove ideje.
Prvo, reč Übermensch znači „preko-čovek“ ili „nad-čovek“. To je ideal budućeg čoveka, bića koje bi prevazišlo današnjeg čoveka kao što je on prevazišao životinju. To je smisao čuvene Zaratustrine rečenice: „Čovek je nešto što treba prevladati.“¹⁵. Ljudsko stanje nije kraj, već most. Zaratustra kaže: „Ja volim one, koji ne umeju da žive drukčije nego prolazeći, jer su to oni koji prelaze.“¹⁶
Šta znači to „prevladati“? Niče ne misli na biološku evoluciju, niti na stvaranje super-rase. Natčovek je duhovni ideal. To je čovek koji je:
-
Stvaralac vrednosti: Nakon „smrti Boga“, on ne pada u nihilizam, već sam stvara smisao svog postojanja. On je sam svoj zakonodavac.
-
Samoprevladan: On je ovladao haosom svojih nagona, pomirio je u sebi i svetlost i tamu, i pretvorio ih u kreativnu snagu.
-
Afirmator života: On kaže „Da“ životu u celosti, sa svim njegovim bolom, patnjom i radošću. Njegova najviša formula je amor fati – ljubav prema sudbini.
Natčovek nije nešto što bukvalno postoji; on je cilj, „smisao zemlje“¹⁷, zvezda vodilja koja treba da nas izvuče iz nihilizma. Zato Zaratustra preklinje: „ostajte verni zemlji, i ne verujte onima koji vam govore o nadzemaljskim nadama! Otrovnici su to, svesni ili nesvesni.“¹⁸
A sada, o zabludama:
Zabluda prva: Nacistička perverzija Nacisti su ukrali termin i pretvorili ga u propagandu o arijevskoj „višoj rasi“. Ovo je najgrublja moguća zloupotreba. Ničeov ideal je individualan, ne kolektivan, rasni ili nacionalni. On je prezirao nemački nacionalizam i antisemitizam svog doba. Njegova sestra, Elizabet Ferster-Niče, antisemita i simpatizer nacista, nakon njegove mentalne bolesti manipulisala je njegovim rukopisima i „poklonila“ njegovu filozofiju Hitleru. Ničeov Natčovek nije gospodar drugih naroda, već gospodar samog sebe.
Zabluda druga: Neoliberalni „pobednik“ Danas se duh Natčoveka često (pogrešno) prepoznaje u liku beskompromisnog direktora, vuka sa Vol Strita, „self-made“ milionera koji gazi preko drugih. Niče jeste slavio volju za moć, ali to nije prosta želja za dominacijom. Volja za moć je, pre svega, unutrašnji, kreativni nagon za rastom, širenjem, samoprevazilaženjem. Tirani i korporativni šefovi su za Ničea često primeri najsitnijih duša, onih koji gomilaju spoljašnju moć jer im nedostaje unutrašnja veličina. On je prezirao menadžerski poredak, ali je ispravno predvideo da ćemo u njemu živeti još tada u devetnaestom veku.
Zabluda treća: Tehno-utopijski kiborg Ovo je savremena i možda najpodmuklija zloupotreba. Pojedini transhumanisti, koji sanjaju o spajanju čoveka i mašine, o besmrtnosti kroz tehnologiju i eliminaciji patnje, ponekad se pozivaju na Ničea. „I on je hteo da prevaziđemo čoveka, a mi ćemo to uraditi pomoću mikročipova!“ Ovo je suštinski nesporazum. Kao što sam pisao u seriji eseja pod nazivom „Grabljivi umovi“, Ničeov Natčovek nije tehnološki „apgrejd“. On je postignut unutrašnjom borbom, ne spoljnim pomagalima. Ključno, Natčovek ne beži od patnje – on je pretvara u snagu. On voli svoju smrtnost i prolaznost kao deo života. Transhumanistički ideal je, naprotiv, beg od ljudske kondicije.
Suprotnost Natčoveku nije običan čovek, već Poslednji čovek. To je ideal mediokritetskog društva, biće koje želi samo komfor, sigurnost i sitna zadovoljstva. Zaratustra ga opisuje sa prezirom: „Tada će zemlja postati mala, i po njoj će skakutati poslednji čovek koji sve čini malim... ‘Mi smo pronašli sreću’ - kažu poslednji ljudi, i žmirkaju očima.“¹⁹ To je čovek koji je zaboravio da teži, da rizikuje, da pati za nečim višim. U današnjem svetu, koji nam nudi beskrajnu zabavu i tehnološke olakšice kao vrhunac postojanja, vizija Poslednjeg čoveka je jezivo aktuelna.
Ničeov Natčovek je, dakle, poziv na otpor toj entropiji duha. On je vizija ispunjenog ljudskog potencijala, bića koje pleše nad ponorom postojanja. Filozof Martin Hajdeger je jednom primetio da svako anti neizbežno završava u suštini onoga protiv čega nastupa čime aludira na to da je Ničeov nastup protiv starih metafizika zapravo završio takođe u metafizici. Mnogi su Ničea, borca protiv dogmi, pretvorili u novu dogmu. Ali pažljivo čitanje otkriva da iza svakog njegovog razbijačkog „Ne“ stoji jedno dublje, strastvenije „Da“ - „Da“ životu.
I tu se vraćam na onu terasu i razgovor sa početka. Zmija koja odbacuje kožu da bi živela. To je, u malom, slika Natčoveka. To je suština Ničeove poruke: neprestano postajanje, odbacivanje starih koža; starih istina, starih morala, starog sebe- da bi se napravilo mesta za novo.
Niče se često doživljava kao mračan filozof. Nadam se da ste iz ovog uvoda stekli drugačiji utisak. U njemu ima toliko životne radosti, humora i strasti. On je, po sopstvenom priznanju, rođen posthumno. Mi smo ti potomci koji ga možda mogu razumeti. Ostavio nam je težak zadatak: da preispitamo sve, da se usudimo da stvaramo, da volimo svoju sudbinu. Nije mali zalogaj. Ali priča se ovde ne završava. Dotakli smo se tek početka. Ostaju još mnoga poglavlja: Volja za moć, Večno vraćanje, moral robova i gospodara... Biće prilike.
Za sada, ostavljam čitaoce sa možda najvažnijom porukom koju sam od Ničea primio: Život je vredan življenja tek kada mu kažemo Da, kada prigrlimo i njegove zmije i njegove orlove, i svetlo i tamu: i kada stalno iznova stvaramo sebe od starog sebe. Zato je Zaratustra mogao reći: „Ja bih verovao samo u boga koji zna igrati.“²⁰ To je zadatak za slobodne umove,duhove s one strane dobra i zla- ovde i sada. Niče nam tu može biti prijatelj koji nas, uz blagi osmeh i poneki zagonetni aforizam, gura napred preko užeta razapetog iznad ambisa. A na nama je da napravimo taj korak.
Na kraju, prilažem u celini moje omiljeno poglavlje iz knjige Tako je govorio Zaratustra koje sam razmatrao ranije a sada posebno prekucao za ovaj blog tekst:
NAJRUŽNIJI ČOVEK
– I ponovo Zaratustrine noge pohitaše preko brda i kroz šume, a oči su mu tražile i tražile, ali nigde nisu mogle ugledati onoga koga su htele da vide, velikoga patnika koji je vikao u nevolji. Ali tokom celoga puta Zaratustra je klicao u srcu i bio zahvalan. „Kakve mi je lepe stvari“, govorio je, „poklonio ovaj dan, kao nadoknadu za to što je loše počeo! Kakve sam neobične sagovornike našao! Njihove reči ću sada dugo žvakati kao dobro zrnevlje; moj zub će ih mleti i mrviti i isitniti dok mi kao mleko ne poteku u dušu!“ – Ali kad put opet zavi oko jedne stene, predeo se najednom promeni, i Zaratustra kroči u carstvo smrti. Tu su uvis stršale crne i crvene hridi: ni travke, ni drveta, ni ptičijeg glasa. Bila je to, naime, jedna dolina koju su izbegavale sve životinje, pa i grabljive zveri; samo je jedna vrsta ružnih, debelih, zelenih zmija dolazila ovamo da umre kad bi ostarila. Zato su pastiri ovu dolinu nazivali: Zmijska smrt.
A Zaratustra utonu u crne uspomene, jer činilo mu se da je jedanput već stajao u toj dolini. Mnoge teške misli obuzeše mu duh, tako da je išao sve sporije i sporije, i najzad se zaustavio. A tada je, otvorivši oči, video nešto što je sedelo pored puta, oblikom kao čovek a jedva čovek, nešto neizrecivo. I najednom Zaratustru spopade silan stid zbog toga što je tako nešto ugledao očima: pocrvenevši sve do sedih vlasi, odvratio je pogled i digao nogu da napusti ovo gadno mesto. Ali tada mrtva pustolina zašumori: iz tla stade da navire nešto zagušeno i zapenušeno, kao što noću voda grgoće i krklja kroz začepljene cevi; i najzad se iz toga oblikova ljudski glas i ljudski govor: — on se ovako oglasio:
 |
| Pustinja srca, Lili Bluz |
„Zaratustra! Zaratustra! Odgonetni moju zagonetku! Govori, govori! Šta je osveta nad svedokom! Mamim te natrag, ovde je gladak led! Pazi, pazi da ti ponos ovde ne slomi noge! Misliš da si mudar, ponosni Zaratustra! Onda odgonetni zagonetku, tvrdo krcalo oraha – zagonetku koju ja predstavljam! Ta kaži: ko sam ja!“ –
– A Zaratustra kad ču ove reči – šta mislite da se tada dogodilo u njegovoj duši? Spopade ga sažaljenje; i jednim mahom srušio se na tle, kao hrast koji je dugo odolevao mnogim drvosečama – teško, iznenada, na užas čak i onih koji su hteli da ga obore. Ali se odmah podiže sa zemlje, i crte mu na licu ukrutiše se. „Poznao sam te“, reče on tužnim glasom: „ti si ubica božji! Pusti me da idem. Ti nisi podnosio onoga koji je tebe gledao – koji te je neprestano gledao i prozirao, ti najružniji čoveče! I ti si izvršio osvetu nad tim svedokom!“
Tako reče Zaratustra i htede da krene; ali neizrecivi stvor uhvati krajičak njegove odeće i ponovo poče da grgoće tražeći reči. „Ostani!“ rekao je najzad – „ostani! Ne prolazi! Odgonetnuo sam koja te sekira oborila na zemlju: slava ti, o Zaratustra, što si opet na nogama! Ti si odgonetnuo, dobro znam, kako je na duši onoga koji ga je ubio – ubici božjem. Ostani! Sedi ovamo kraj mene, neće biti uzalud. Kome bih išao ako ne tebi? Ostani, sedni! A nemoj da me gledaš! Poštuj tako – moju ružnoću! Oni me progone: sad si ti moje poslednje utočište. Ne tvojom mržnjom, ni tvojim žbirima – oh, takvom progonu bih se podsmevao i bio bih ponosan i veseo! Zar nisu dosad oni koji su bili najviše progonjeni najdalje stigli? A ko dobro progoni, taj se lako i da naterati da sluša – ta on već ionako ide za čovekom! Ali od njihovog sažaljenja bežim ja, i hrlim ka tebi. O, Zaratustra, zaštiti me, ti moje poslednje utočište, ti jedini koji me je odgonetnuo – ti si odgonetnuo kako je u duši onoga koji ga je ubio, – ubici božjem. Ostani! A želiš li da odeš, ti nestrpljivi: ne idi putem kojim sam ja došao. Taj put je loš.
Ljutiš li se na mene što već predugo zborim i natucam? Što te već savetujem? Ali znaj, ja sam onaj – ja, najružniji čovek, – koji ima i najveće, najteže noge. Kud sam ja prolazio, tu je put loš. Ja sve puteve ubijam i upropašćavam. Ali po tome što si prošao pored mene ćuteći; po tome što si pocrveneo, dobro sam to video: po tome sam poznao da si ti Zaratustra. Svaki drugi dobacio bi mi milostinju, dobacio sažaljenje pogledom i rečju. Ali ja zato – nisam dovoljno prosjak, to si ti odgonetnuo – zato sam i suviše bogat, bogat onim što je veliko, strašno, onim što je najružnije, onim što se nikad ne može izreći! Tvoja stidljivost, o Zaratustra, ukazala mi je čast! S mukom sam izašao iz navale sažaljivih – da bih jedinoga našao koji danas uči: 'sažaljenje je nametljivo' – tebe, o Zaratustra! – bilo da sažaljenje potiče od Boga, bilo od ljudi: sažaljenje vređa stid. Ne hteti pomoći može biti otmenije od one vrline koja priskače u pomoć.
Ali to se kod svih malih ljudi danas naziva suštom vrlinom: sažaljenje – oni nemaju strahopoštovanja pred velikom nesrećom, pred velikom ružnoćom, pred velikim promašajem. Preko svih njih ja prelazim pogledom kao što pas preleće pogledom preko leđa uskomešanih ovčijih stada. To su sićušni, mekodlaki i mekodušni sivi ljudi. Kao što čaplja s prezirom okrene pogled preko plitkih ribnjaka, zabačene glave: tako ja gledam preko komešanja sivih talasića i volja i duša. Suviše dugo su davali za pravo tim malim ljudima: tako su im najzad dali i moć – pa sad uče: 'dobro je samo ono što odobravaju mali ljudi'.
'Istinom' se danas zove ono što je govorio propovednik, koji je sam potekao od njih, onaj čudni svetac i zastupnik malih ljudi koji je o sebi svedočio: 'ja sam – istina'. Taj neskromnik već odavno diže krst malim ljudima – on, koji je učio veliku zabludu učeći: 'ja sam – istina'. Da li je ikad učtivije odgovoreno nekom neskromniku? A ti, o Zaratustra, ti si prošao pored njega i rekao: 'Ne! ne! ne ni treći put!' Ti si upozorio na njegovu zabludu, ti si prvi upozorio na opasnost od sažaljenja – ne sve, ne nikoga, nego sebe i ljude tvoga kova. Ti se stidiš stida velikog patnika; i doista, kad govoriš: 'Od sažaljenja će naići veliki oblak, čuvajte se, ljudi!' – kad učiš: 'svi stvaraoci su okrutni, svaka velika ljubav stoji iznad svoga sažaljenja' – o Zaratustra, kako mi se čini da si dobro izučio znamenja vremena! A ti sam opomeni i sebe samog da se čuvaš svakog sažaljenja! Jer mnogi su na putu k tebi, mnogi patnici, sumnjalice, očajnici, utopljenici, smrzlice – upozoravam te da se čuvaš i mene samog. Ti si odgonetnuo moju najbolju, najgoru zagonetku, ko sam ja i šta sam učinio. Ja poznajem sekiru koja te obara. Ali on je – morao umreti: gledao je očima koje su sve videle – video je čovekove dubine i ponore, svu njegovu skrivenu sramotu i ružnoću. Njegovo sažaljenje nije znalo za stid: uvlačilo se i u moje najprljavije kutove. Taj najradoznaliji, prenametljivi, premilosrdni morao je umreti. On je uvek video mene: nad takvim svedokom hteo sam da izvršim osvetu – ili da sam više ne živim. Bog, koji je sve video, pa i čoveka: taj bog je morao umreti! Čovek ne može da podnese da takav svedok živi.“
Tako je govorio najružniji čovek. A Zaratustra ustade i poče se spremati da ode: jer ga beše prožela stud do same utrobe. „Neizrecivi,“ reče, „ti si me opomenuo da se čuvam tvoga puta. Zahvaljujući ti na tome, ja ti preporučujem da pođeš mojim. Vidiš li, onde gore stoji pećina Zaratustrina. Moja je pećina velika i duboka i ima mnoge uglove; u njoj će i najskriveniji naći sebi skriveno mestašce. A i tik uz nju ima sto jama i jazbina za ptice i zverinje što gmiže i leprša i skakuće. Ti, prognaniče, koji si se sam prognao, ti nećeš da stanuješ sa ljudima i sa ljudskim sažaljenjem? Dobro dakle, radi što i ja! Tako ćeš se naučiti čemu od mene; a samo ko radi, može da nauči. Ali prvo i pre svega, govori sa mojim zverima! Najponosnija zver i najmudrija zver – to su taman za nas obojicu savetodavci kakvi nam trebaju!“ – To reče Zaratustra, i ode svojim putevima, zamišljeniji još i laganiji nego pre: jer je postavljao sebi mnoga pitanja, i nije mogao lako da nađe odgovora. „Kako je bedan stvor čovek!“ mislio je u srcu svom, „kako ružan, kako ugušen, kako pun skrivenog stida! Kažu mi da čovek voli samog sebe: ah, kolika mora da je ta ljubav samog sebe! Koliko preziranja stoji njoj nasuprot! I ovaj ovde voleo je sebe, i isto tako prezirao sebe – veliki je ljubitelj i veliki prezritelj on za mene. Nikoga još nisam našao ko bi sebe dublje prezirao: i to je visina. Avaj, da ne beše možda –“
Literatura i izvori:
¹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Drugi deo, "O slavnim mudracima"
² Fridrih Niče, Jutarnja zora (1881)
³ Fridrih Niče, Antihrist (1888)
⁴ Fridrih Niče, Vesela nauka (1882), aforizam 125
⁵ Fridrih Niče, Sumrak idola (1889), "Okršaji jednog nesavremenika", 5
⁶ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 2
⁷ Fridrih Niče, Volja za moć (posthumno objavljeni fragmenti), Knjiga 1, 2
⁸ Fridrih Niče, Volja za moć (posthumno objavljeni fragmenti), Predgovor, 2
⁹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Četvrti deo, "Najružniji čovek"
¹⁰ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 1
¹¹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 4
¹² Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, "O tri preobražaja"
¹³ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, "O čitanju i pisanju"
¹⁴ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Četvrti deo, "Svetkovina magarca"
¹⁵ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 3
¹⁶ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 4
¹⁷ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 3
¹⁸ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 3
¹⁹ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Predgovor, 5
²⁰ Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, Prvi deo, "O čitanju i pisanju"
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment