Oblak Kaktusa

Blejkov divlji cvet, digitalna obrada, Lili Bluz --Videti svet u zrnu peska i nebo u divljem cvetu, Držati beskonačnost na dlanu ruke I večnost u jednom satu.-- Vilijam Blejk Svet u kojem živimo nije onakav kakvim ga doživljavamo. Ovo nije poetska metafora niti nagađanje, već empirijski zaključak koji potvrđuju neuronauka, kvantna biologija kao i drevna mistična učenja. Naš perceptivni aparat nije sposoban da uhvati celu realnost – ne vidimo ultraljubičasto zračenje, ne čujemo infrazvuk, ne osećamo elektromagnetna polja onako kako ptice osećaju pravac Zemljinog magnetnog polja. Ali problem nije samo u tome što nam nedostaju čula za određene spektre realnosti – problem je što čak i ono što možemo percipirati, mozak i ceo naš organizam dodatno filtrira, sužava i oblikuje u ono što možemo konceptualno obraditi. Organ koji zovemo mozak je poput previše brižnog roditelja-  kao da zna šta je najbolje za nas, pa nam ne pokazuje sve. Ono što nazivamo "realnošću" nije objektivna rea...

Vilijam Blejk, The Four Zoas, izvor slike: wikimedia commons Blejk nije slikao svet onakvim kakav jeste, već kakav bi mogao da bude kad bi mu se pridodala sva ljudska unutrašnja stanja, ona koja obitavaju na granici misli i sna. Njegova vizija Nabukodonosora  inspirisana biblijskom pričom, predstavlja sliku dubokog, unutrašnjeg ludila koje proklijava iz ljudske gordosti.  Nebuchadnezzar, Tate impression, izvor slike: wikimedia commons Kralj Vavilona, kleċeći na sve četiri, gubi oblik i dostojanstvo, preobražavajući se u zver. Kandžama grebe zemlju, kosa mu postaje perje, a uplašene oči – kao bez dna, ispijene strahom pred sopstvenim padom. On je u trenutku svog najvećeg ponosa dotakao bezdan i prepoznaje da se uzdigao previsoko. Blejk u tom trenutku vidi univerzalnu istinu: čovek koji odbaci viši poredak, duhovnu vertikalu, završava na kolenima, baš kao Nabukodonosor.  Slika je ogledalo unutrašnjeg haosa, trenutak kada se misao pretvori u urlik, a razum preda divl...

  Slika iz filma  Pink Floyd The Wall, 1982. Jednom sam bio u tvojoj sobi, punoj lica iskrivljenih od bola, likova nedovršenih, izgubljenih u senkama. Bio sam mladić opsednut utvarama, ćutao sam pred senkama, i one su ćutale. Velike bronzane statue žena, nepomične kao spomenici zaborava. Priroda je nestala, ostao je samo zamrznut svet, beskraj fabričkih i hotelskih soba, gde lutaju izgubljene duše. Nije bilo patnje, ali nije bilo ni sreće. Statue pevačice Jozefine i naroda miševa, zaleđene u večnom plesu bez zvuka. U velikom zatvoru Purga, dete čudovišta naricalo je mazohističke pesme. Nakazno dete Tame, koje sanja Bodlerovo gubilište. Bio sam senka među senkama, gledao sam zidove, oljuštene i pune tišine, kao da je svaki trenutak bio zaleđen, vreme se nije pomeralo, kao plamen koji sagoreva pesnika, jer u svetu bez vatre, pesme umiru. Tišina je postala pesma bez reči, a odjeci bola uvlačili su se u moje misli, kao Blejkov tigar i jagnje, svezani u surovom skladu. Jer u svetu ...