Oblak Kaktusa

Pesnička trubo, tvoj zvuk se opet čuje iz pravca reke, kao zov iz daljine, između života i sna, između senki i svetla. Opet si izašla iz sablasnih magli, kao tiha svedokinja starih vremena, donoseći jeku zaboravljenih priča i melodije što odjekuju u kamenu i vodi. Opet tvoja muzika osvaja zemlju, kapi rose prate ritam tvog daha, drveće se njiše, uzdiše tišina, dok reka odgovara tvojim tonovima, spokojna i duboka. Pesnička Trubo, ti što dišeš ritmom sveta, tvoje note obnavljaju se u svakom zvuku, noseći slike onoga što je bilo i onoga što dolazi, dok tvoja pesma tiho ispunjava beskraj. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa Podrži naš blog! Za uplate na dinarski račun: Banka Intesa: 160-5400100702599-06 Na ime: Vladimir Tomić Za PayPal uplate: Donirajte putem PayPal-a

  (Omaž Branku Miljkoviću) Neće pesma biti samo reč ni dah što zapinje u grlu sveta. Jednom će se svet probuditi, i svaka će senka želeti da govori. Neće biti zidova između ruku, ni vremena koje vuče srce unazad. Istina neće stajati u knjigama, već u travi koja izranja iz pepela. Jednom, neće biti pesnika. Poezija će sići s visokih brda, kao vetar, kao petrihor posle kiše. Knjige će biti zemlja, a zemlja samo ime za dom. Pevaće svi, oni koji su ćutali vekovima, oni koji su gradili zidove i oni što su ih rušili. Pesma će živeti u rukama, u brazdama, u očima koje vide sunce. Ali kad glas postane plima, i reči poteknu iz svakog kamena, ko će se setiti tišine? Ko će pričati o nemosti sveta koji nije znao da govori? Pesma neće tražiti ljubav. Pesma neće tražiti slobodu. Pesma će biti ljubav. Pesma će biti sloboda. I neće više postojati pitanje, da li smo je zaslužili. Biće tu, da izgovori naše ćutanje. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa Podrži naš blog! ...

Material, digitalna obrada, LB Dobro jutro, narode, neka vas zvuci skrivenog grada obaspu purpurnim kapljicama ružine kiše. Setite se starih predela, koraka po mokrim ulicama, slučajnih prolaznika, igranja među drvećem, dok je vetar šaputao priče koje smo zaboravili. Na putu je neko – nevidljiv, tih, neuhvatljiv. Kapljice vode klize niz napukli kamen, u naborima senki stvaraju tok. Kao da tu ima više od kiše, više od oblaka što se nadvijaju nad gradom. Ulice govore tišinom. Kroz pukotine asfalta, drveće pruža ruke. Zar ga ne čujete? Taj šapat u vodi što umiva vaše lice, hladi kožu, spira teret dana. Priroda nas posmatra, očima koje nikada ne trepću. Mi hodamo, zagledani u kišu, u tišinu što kaplje sa fontane – u vodu koja pamti. Zar ne osećate? U svakoj kišnoj kapi, u svakom dahu vetra, skriven je glas. On peva o nama, o putu iza horizonta i o svemu što još možemo biti. Razneseni Svemir, Vladamir Tomić, Oblak Kaktusa Iznad grada Podrži naš blog! Za upla...