Oblak Kaktusa

Slika Prometeja, Oto Grajner, 1909 Piše:  Vladimir Tomić     Milica Stojanović i ja već neko vreme radimo na zajedničkom projektu: vrsti studijskog, esejskog izlaganja o teorijama zavere. Biće to debela esejčina od teksta; i filozofska, i psihološka, i kulturna, i  satirična, ali ja sam imao potrebu da pre toga napišem svoj mali interludijum (koji je istovremeno i kratak predah od rada na toj studiji). Ne kao reklamu, nego kao ispovest: zašto uopšte pristajem da uđem u taj lavirint, zašto mi se uopšte da da se bavim ljudima koji veruju da je sve „namešteno“.  Jedna od najluđih teorija zavere, koja me više pogodila nego ona o nepostojanju svemira, jeste teorija za koju sam saznao relativno skoro, za razliku od nekih drugih koje kruže internetom još od vremena kada sam sa devetnaest godina 2006. bio jedan od urednika filozofsko-kulturnog studentskog foruma. Radi se o tome da postoje ljudi koji mrtvi ozbiljni tvrde da atomsko i termonuklearno oružje uopšte ne...

Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...

Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor Podrži naš blog! ...

Piše:  Vladimir Tomić  Igni probatur aurum, virtus miseria ( Zlato se proba u vatri a vrlina u nevolji ) ... Jauk grli pauk, a ja stojim između dva sunca, mlaz svetla mi u očima jak. Bože znam da svoju tarifu imaš - da pohlepa u tebi bunca, ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak Bob Dilan  Na promociji zbirke pesama „između х između“ Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova. Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na či...

  „Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.   Sokrat   Piše:  Vladimir Tomić      Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i  zamora, rekao:  „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“.  Ta rečenica, u svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama Smrt. U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju intelekta“ - gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom pompom. Sokratov p...