Oblak Kaktusa

Fotografija majke migrantkinje tokom Velike depresije, 1936. Dorothea Lange, izvor slike wikimedia commons Pre nekoliko meseci, sasvim spontano, otkrio sam pesmu Photograph Micka Harvey-a. Ne znam da li je bio trenutak, raspoloženje ili nešto u njenom melanholičnom tonu, ali zadržala me je. Podstakla me je da razmišljam o fotografiji ne samo kao o slici uhvaćenog trenutka, već i o njenoj dubljoj, filozofskoj dimenziji. Šta fotografija zaista jeste? Kako je doživljavamo? Može li slika prošlog trenutka biti nešto više od pukog vizuelnog zapisa? Ta pitanja su me dovela do  Camera Lucida,   Svetle komore Rolana Barta, knjige koja nema monotoni akademski ton, već sadrži intimu tvorca, jer autor unosi svoj unutrašnji život i nostalgiju u ovo delo. Bart, jedan od ključnih teoretičara književnosti i semiotike 20. veka, u ovom delu ne analizira fotografiju kao kulturni fenomen, već kao lično iskustvo, prožeto sećanjem, gubitkom i prolaznošću. Njegova razmišljanja nisu suvo teorij...

Mlekarica, Johanes Vermer, izvor slike: wikimedia commons Šopenhauerovo delo Svet kao volja i predstava jedno je od najuticajnijih filozofskih dela 19. veka, koje istražuje ključna pitanja o prirodi stvarnosti, ljudskoj patnji i mogućnosti oslobađanja kroz umetnost, saosećanje i negaciju želje. Iako delo zahteva duboko filozofsko promišljanje, njegove osnovne ideje mogu se povezati sa svakodnevnim iskustvima, čineći ga i danas relevantnim za razumevanje ljudske prirode i sveta. Šopenhauerova filozofija počiva na dvema osnovnim dimenzijama stvarnosti: svetu kao predstavi i svetu kao volji. Ova distinkcija oblikuje njegovo razumevanje stvarnosti, ljudske percepcije i egzistencije. Svet kao predstava obuhvata način na koji opažamo stvarnost – kroz prostor, vreme i uzročnost, što su, prema Šopenhaueru, forme naše spoznaje (1) . Naš um oblikuje stvarnost i čini je dostupnom jedino kao predstavu. Šopenhauer piše: „Ceo svet postoji samo kao objekt u odnosu na subjekt, kao percepcija za posmat...

  (Omaž Branku Miljkoviću) Neće pesma biti samo reč ni dah što zapinje u grlu sveta. Jednom će se svet probuditi, i svaka će senka želeti da govori. Neće biti zidova između ruku, ni vremena koje vuče srce unazad. Istina neće stajati u knjigama, već u travi koja izranja iz pepela. Jednom, neće biti pesnika. Poezija će sići s visokih brda, kao vetar, kao petrihor posle kiše. Knjige će biti zemlja, a zemlja samo ime za dom. Pevaće svi, oni koji su ćutali vekovima, oni koji su gradili zidove i oni što su ih rušili. Pesma će živeti u rukama, u brazdama, u očima koje vide sunce. Ali kad glas postane plima, i reči poteknu iz svakog kamena, ko će se setiti tišine? Ko će pričati o nemosti sveta koji nije znao da govori? Pesma neće tražiti ljubav. Pesma neće tražiti slobodu. Pesma će biti ljubav. Pesma će biti sloboda. I neće više postojati pitanje, da li smo je zaslužili. Biće tu, da izgovori naše ćutanje. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić,Oblak Kaktusa Podrži naš blog! ...