Lozinka je 'Fidelio': Od bečke dekadencije do plutokratije mediokriteta
 |
| Insert iz filma Širom zatvorenih očiju (1999) |
„Činilo mu se hiljadu puta gore da stoji tamo kao jedini bez maske među mnoštvom maski, nego da iznenada stoji nag među onima koji su potpuno obučeni.”
Artur Šnicler, Novela o snu (1926)
Sadržaj:
Arheologija sećanja i naknadno otkriće
Postoje dela kojima se vraćamo kao arheolozi sopstvenom sećanju. Film ostaje nepromenjeni artefakt, ali instrumenti kojima ga ispitujemo: naše iskustvo, znanje, razočaranja; postaju precizniji odnosno zreliji s godinama. U slojevima slika koje su nekada delovale samo kao priča, odjednom otkrivamo pukotine koje vode u dublje, često uznemirujuće predele tamo gde se pre, možda, nisu činili takvim. Nedavno sam se tako vratio u devedesete, deceniju koja je zatvorila jedan vek sa grandioznim snovima i još grandioznijim košmarima, kroz dva filma koja dele opsesiju tajnim svetovima: Širom zatvorenih očiju (1999), testamentarni pečat Stenlija Kjubrika, i Deveta kapija (1999) Romana Polanskog. Iako oba dela mapiraju silazak u zabranjeno, ovde ćemo se posvetiti samo Kjubrikovom hipnotičkom, ledenom lavirintu, dok kapije Polanskog ostaju zatvorene za neku drugu priliku.
Povod za ovo ponovno gledanje bilo je naknadno, gotovo slučajno saznanje: da je Kjubrikov film, koji sam dugo doživljavao kao suštinski modernu dijagnozu otuđenja, zapravo precizna adaptacija davno napisane Novele o snu ("Traumnovelle") austrijskog pisca Artura Šniclera iz 1926. godine (1). To otkriće nije gola fusnota; ono je ključ koji ceo film prekodira. Kjubrikova paranoja nije samo njegova; ona je prevođenje jedne stare, frojdovske anksioznosti iz dekadentnog Beča u post-kapitalistički, korporativni Njujork. Ovaj tekst je pokušaj da se istraži taj čin prevođenja. Ne samo kako je Kjubrik adaptirao priču o krhkosti poverenja, već, što je mnogo važnije, kako je ažurirao njegovu oštru društvenu kritiku, preobražavajući njegovu tragičnu, umiruću aristokratiju u ono što danas prepoznajemo kao svemoćnu, ali suštinski praznu, banalnu plutokratiju.
 |
| Pjetro Longi – „Ridoto u Veneciji” (oko 1750) |
Ontološki prelom u bračnoj postelji: Reč kao oružje
Kataklizma, i u noveli i u filmu, ne počinje činom, već rečju. U najintimnijem prostoru, bračnoj postelji, nakon društvenog rituala bala pod maskama, događa se ontološki prelom. Šniclerovi Fridolin i Albertina započinju opasnu igru ispovesti, gde Albertina prva verbalizuje snagu svoje fantazije o nepoznatom Dancu - fantazije toliko moćne da je bila spremna da poništi ceo svoj postojeći svet.
Kjubrik ovu scenu čini hirurški hladnom i brutalnom u filmskoj adaptaciji. Alis (Nikol Kidman), podstaknuta marihuanom, ne ispoveda se; ona napada. Njen smeh dok Bilu (Tom Kruz) opisuje svoju žudnju za mornaričkim oficirem nije znak slabosti, već demonstracija sile. To je verbalni čin nasilja kojim se poništava njegova arogantna sigurnost u posedovanje. Ona mu ne saopštava da ga je mogla prevariti; ona mu saopštava da njegov posed nad njom nikada nije ni bio apsolutan.
 |
| Insert iz filma Širom zatvorenih očiju (1999) |
Posledica je ista: priznanje fantazije, a ne stvarni čin preljube, deluje kao okidač koji dezintegriše Fridolinov/Bilov univerzum. Njegov identitet uspešnog lekara, muža, oca - utemeljen na iluziji kontrole i predvidljivosti, raspada se pred spoznajom da ne može da kontroliše unutrašnji svet Drugog. Njegovo dugo, košmarno putovanje kroz noć nije potraga za osvetom ili avanturom. To je panični, gotovo detinjasti pokušaj da zakrpi pukotinu u sopstvenom biću, da insceniranjem sopstvene transgresije povrati poljuljanu muškost i dokaže da i on može biti subjekt želje, a ne samo objekt prevare.
Noćna Odiseja
Kjubrik se drži Šniclerove narativne mape sa početka 20 veka, prenoseći svaku simboličku stanicu Fridolinovog putovanja u Bilovu odiseju kroz hladni, bezlični Menhetn na kraju tog istog veka. Ovo nije puko lutanje, već kretanje kroz sliku sopstvenog unutrašnjeg izgnanstva. Svaka stanica je susret sa sopstvenom neadekvatnošću.
Faza I: Privid sklada i prva iskušenja
Film počinje fasadom savršenstva. Scena u kojoj se Bil i Alis spremaju za zabavu, dok se u pozadini opraštaju od svoje ćerke, uspostavlja sliku idealne buržoaske porodice; utvrđenja reda, nevinosti i predvidljivosti. To je svet pre pada. Zabava kod Viktora Ziglera je prvi ulazak u svet elite, ali u njegovoj javnoj, pripitomljenoj formi. Ovde se prvi put pojavljuju ključni motivi: Bil je suočen sa direktnom, ali transakcionom seksualnom ponudom dve manekenke - seks kao roba. Alis je, s druge strane, suočena sa suptilnijim, intelektualnim iskušenjem kroz razgovor sa otmenim Mađarom koji dovodi u pitanje samu suštinu braka. Zabava prevazilazi društveni događaj; to je pijaca na kojoj se trguje iskušenjima, pozornica na kojoj se fasade održavaju uz mnogo truda.
 |
| Insert iz filma Širom zatvorenih očiju (1999) |
Faza II: Silazak u podzemlje i mikrokosmos korupcije
Nakon ontološkog preloma u spavaćoj sobi, Bil je prognan u noć. Njegovo putovanje je niz ritualnih faza koje ga vode sve dublje. Scena u radnji za iznajmljivanje kostima, koju vodi Milich (Rade Šerbedžija), genijalan je mikrokosmos celog filma. Milich je figura koja obitava u limbu - on nije deo elite, ali im služi i profitira od njihovih perverzija. Kada zatekne svoju ćerku sa dvojicom muškaraca, njegova prva reakcija je autentični očinski gnev. Međutim, taj ljudski poriv traje samo trenutak. Čim shvati da su muškarci bogati, njegov bes se transformiše u proračunati, ljigavi pragmatizam. On svoju ćerku i njenu eksploataciju pretvara u robu, u adut za pregovaranje. Njegov lik savršeno ilustruje kako sistem elite korumpira sve nivoe društva, pretvarajući čak i porodične odnose u transakciju. U noveli, radnja gospodina Gibizera je nadrealna; kod Kjubrika, ona je brutalno realistična u svojoj socijalnoj patologiji.
Srce Tame: Dva Lica Elite, Dva Lica Praznine
Šniclerova Elita: Pozorište greha na samrtnoj postelji istorije
U Noveli o snu, tajno društvo je prožeto duhom umiruće epohe. Kada Fridolin nagađa o članovima - "Aristokrate, možda čak gospoda sa dvora" - smeštaju ih u kontekst starog, nasleđenog poretka. Njihovi rituali su perverzni, ali imaju težinu dekadencije, umora jedne klase koja je izgubila svoju istorijsku funkciju i sada u teatralizovanom grehu traži poslednje uzbuđenje. Njihova orgija je, na neki način, estetski čin; to je poslednji, grozničavi ples na samrtnoj postelji Austrougarske. Njihova moć je nasleđena, a njihova perverzija je, paradoksalno, deo jedne visoke kulture koja se raspada. Postoji neka vrsta mračne romantike u njihovom propadanju.
Kjubrikova elita: Trijumf mediokritetske plutokratije
Kjubrik, nasuprot tome, nudi dijagnozu koja je mnogo bliža i zato mnogo strašnija. Njegova elita nije aristokratija; to je plutokratija, i to, što je ključno, plutokratija mediokriteta. O njima ne znamo ništa - ni odakle dolaze, ni šta su stvorili, ni u šta veruju. Njihov jedini identitet je kapital. Njihova moć nije utemeljena ni u poreklu, ni u znanju, ni u delima. Ona je apstraktna, finansijska, i upravo zato apsolutna.
Viktor Zigler (Sidni Polak) je je jedan od sveštenika tog kulta. On je otelotvorenje banalne, funkcionalne moći. Njegov čuveni monolog, u kojem Bilu objašnjava pravila igre, vrhunac je cinizma. Оn nе preti nasiljem; on konstatuje poredak. "Ko ti misliš da su oni bili? To nisu bili obični ljudi." "Obični" ovde ne znači "plebejac", već "onaj koji podleže posledicama". (2) Elita su oni koji su izvan uzročno-posledičnog niza morala i zakona. Njihova imena nose težinu jer mogu da izbrišu druga imena - ime svedoka, ime žrtve.
Kjubrikova orgija je zato lišena prave erotike. Ona je hladna, geometrijski precizna, zastrašujuća u svojoj simetriji. To je ritual moći, a ne strasti. To je slika sveta u kojem je sve postalo roba, a ljudski odnosi svedeni na bezličnu transakciju. Kjubrik je shvatio da pretnja savremenog sveta ne leži u romantičnoj dekadenciji, već u banalnosti, u praznini moćnih ljudi. Njegova elita nije tragična; ona je samo prazna i veoma mediokritetska. I ta praznina je ono što je istinski zastrašujuće.
Lozinka "Fidelio": Ironija vernosti kao ključ za hram neverstva
Izbor lozinke "Fidelio" je suptilan čin Kjubrikove namerne ironije. Betovenova jedina opera, Fidelio, herojska je priča o ljubavi i žrtvi. Glavna junakinja, Leonora, prerušava se u mladića po imenu Fidelio ("verni") kako bi spasila svog nepravedno zatvorenog muža Florestana od tiranina. Opera je oda prosvetiteljskim idealima: vernosti, hrabrosti i pobedi pravde.
Kjubrik uzima ovaj uzvišeni simbol i izvrće ga u njegovu suprotnost kako bi prikazao savremeni svet onakvim kakav stvarno jeste. Bil Harford koristi lozinku "Fidelio" ne da bi potvrdio svoju vernost, već da bi od nje pobegao vođen ranjenim egom. Leonora se spušta u fizičku tamu zatvora iz odanosti; Bil se spušta u moralnu tamu vile Somerton iz nevernosti. U Kjubrikovom svetu, "vernost" je postala samo prazna reč, cinična ulaznica za hram licemerja, što je gorka opaska o devalvaciji svih velikih ideala u modernom dobu.
Psihološki lavirint: Voajerizam sopstvenog života
Uprkos sociološkim razlikama, psihološka drama ostaje nepromenjena. I Šnicler i Kjubrik nas uvlače u svet gde se granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg brišu. Bilovo noćno lutanje nije samo niz događaja; to je projekcija njegovog unutrašnjeg košmara na platno grada.
Istovremeno, Alisin san, sa svojom brutalnom iskrenošću, postaje stvarniji od Bilovih "stvarnih" avantura. Na egzistencijalističkom nivou, Bil je savršen primer Sartrovog koncepta "loše vere" (3) (mauvaise foi). Оn nije samo turista u svetu greha; on je voajer sopstvenog potencijalnog života. Оn želi da posmatra transgresiju, da joj se približi, da oseti njen miris, ali je paralisan od straha pred njenom autentičnošću. U svakoj ključnoj situaciji; sa prostitutkom, u tajnom društvu - on ustukne, ne zato što je moralan, već zato što je kukavica. Njegova sloboda je iluzija jer je sloboda neodvojiva od odgovornosti, a on se panično plaši posledica. On želi greh bez greha, avanturu bez rizika.
Dva buđenja i poslednja reč civilizacije
Kraj oba dela donosi trenutak istine: maska na jastuku, slom, priznanje. Ali reči koje se izgovaraju nakon toga otkrivaju dva potpuno različita sveta.
Šniclerov kraj nudi neku vrstu krhkog, buržoaskog mira. Reči Albertine i Fridolina su pokušaj da se racionalizuje provalija koja se otvorila. Njihov dijalog o snu i javi je filozofski kompromis, pakt da se nastavi dalje sa bolnom spoznajom o sopstvenoj krhkosti. To je pokušaj da se haos ponovo integriše u red.
Kjubrikov kraj ne nudi takvu jednostavnu utehu. U sterilnoj, lažnoj idili prodavnice igračaka, okruženoj hramovima potrošnje, Alisin odgovor na Bilovo „Šta da radimo?” - kratko „FUCK”- može se čitati dvostruko. Kao anti-civilizacijska kapitulacija pred iscrpljenošću jezika, gest kojim se složeni sistemi značenja prepuštaju nultoj tački tela; ali i kao tvrdoglav, praktičan pokušaj da se intimnost vrati iz sfere simbola u dodir, da se brak ponovo pregovori na najnižem, možda i jedinom preostalom nivou koji njih dvoje još mogu da izdrže. To nije pobeda: pre privremeno primirje, tek toliko da se ambis zatvori makar za jednu noć. „Fidelio” tada zvuči ironično, ali ne sasvim prazno: vernost se ne potvrđuje deklaracijom, već spremnošću da se ostane i pokuša opet. Kjubrik ostavlja kadar otvoren - da li je to poslednja iluzija civilizacije ili skroman početak nove, manje uzvišene, ali izdržljivije vernosti prepušta nama.
Izvori, literatura i srodni tekstovi:
1. Šnicler, Artur. Novela o snu. Preveo Jovan Janićijević. Beograd: Rad, 1969. (Šnicler je novelu prvi put objavio 1926. godine)
2. Širom zatvorenih očiju, (Eyes Wide Shut, 1999), originalni filmski scenario, režija: Stenli Kjubrik
3. Esej o Žan Pol Sartru pod nazivom: Zašto je 'pakao to su drugi' pogrešno shvaćena rečenica? ( Tomić V. .)
Comments
Post a Comment