 |
| Izvor slike: wikimedia commons |
Kada sam, kao srednjoškolac, bio polaznik jedne naučno-istraživačke stanice, tamo su me prvobitno prihvatili kao člana ne zbog mog školskog uspeha, nego zbog rada koji sam im u to vreme poslao, a koji se zvao: Zloupotreba nauke tokom dvadesetog veka. Sada, dvadeset godina nakon toga, osim što opet imam potrebu da pišem o ovoj temi, smatram da imam i neku vrstu dužnosti da upozorim one koji ovo čitaju na razne opasnosti, zamke i iskušenja koje čekaju sve nas, posebno mlađe generacije u 21. veku.
U prvom delu „Grabljivi umovi: užasi mišljenja i uverenja”, ukazao sam na to kako se ljudi vezuju za svoja uverenja i stavove kao da su nerazdvojivi delovi njihovog identiteta. Ta rigidnost se, kako sam tada naveo, može posmatrati kao neka vrsta mentalne zarobljenosti, gde pojedinac odbija da preispita ili menja svoje stavove. Ovaj otpor promeni, simbolički prikazan kroz Ničeovu zmiju koja umire ako ne odbaci svoju kožu, duboko je ukorenjen u psihološkim, društvenim, pa i političkim okvirima. Nauka, kao što smo videli, takođe može postati dogmatična – novi oblik modernih inkvizitora.
Zatim, u drugom delu „Grabljivi umovi: zašto nam treba filozofija?”, dotakao sam se filozofske potrage za istinom i kritičkog promišljanja. U svetu gde je filozofija često odbačena kao neupotrebljiva, istakao sam njenu nezamenjivu ulogu u preispitivanju svega onoga što uzimamo zdravo za gotovo. Filozof je, kako sam rekao, Luda ili Budala svog vremena, onaj koji ne prestaje da postavlja pitanja, čak i kada se suoči s društvenim osudama. Slično, i nauka bi trebalo da zadrži ovu otvorenost prema sumnji, ali umesto toga, često upada u istu zamku rigidnih sistema mišljenja.
.jpg)
Nedavno, u razgovoru sa pojedinim mojim FB prijateljima, naletao sam na citat Nila de Gras-a Tajsona u kojem se kaže:
„Ljudi se okreću religiji ne da bi bili informisani, već da bi bili umireni. Ona im govori ono što žele da čuju, a ne ono što treba da znaju.Postoji samo jedna disciplina koja služi da informiše ljudski um i proširi ljudsko znanje, a ta disciplina je nauka.”
Premda, prvi deo citata gde Tajson govori o tome kako religija često može služiti da ugađa ljudskom uhu ili da deluje na mase, kako je Marks primetio, poput opijuma za mase nije sporan, drugi deo njegovog citata je više nego problematičan. Štaviše, iz drugog dela citata, tačno se vidi da nikada nije čitao i blaženo je nesvestan jednog Tomasa Kuna, Karla Popera, Ludviga Vitgenštajna, Imrea Lakatoša, jer da je svestan toga nikada ne bi izjavio ovako notornu glupost da je nauka jedina disciplina koja daje umu informacije i da jedina dolazi do znanja. Prosto mi je neverovatno da se ovakvi neobrazovani likovi dižu u nebesa poput nekih velikih zvezda obrazovanja u nekom svetskom rijalitu šou programu. Ja sam siguran da je on ekspert svoje struke, ali o načinima informisanja uma i samom pojmu uma ovaj čovek toliko lupeta, da mi je to i bedno i ogavno.
Naučni metod, iako impresivan i moćan alat za razumevanje sveta, nije jedini način da se dođe do istine, a sigurno nije bez svojih mana. Tomas Kun, u svom delu „Struktura naučnih revolucija“, uvodi koncept promene paradigmi, koji pokazuje da naučni napredak nije pravolinijski i kumulativan, već diskontinuitetan i često haotičan. On kaže:
„Naučne revolucije se dešavaju kada nova paradigma zameni staru, ne zato što je nova paradigma nužno bliža istini, već zato što je bolje prilagođena rešavanju anomalija koje prethodna paradigma nije mogla objasniti.“
Kun ovim pokazuje da su naučnici često nesvesno zarobljeni u okviru postojeće paradigme, i da promene ne dolaze kroz postepeno nakupljanje novih činjenica, već kroz nagle revolucije koje ruše postojeće načine razmišljanja.
Jedan od najpoznatijih primera promene paradigme je prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu teoriju relativnosti. Njutnova mehanika je dominirala naučnim svetom više od dva veka, pružajući uspešne modele za objašnjavanje svakodnevnih pojava u našem referentnom okviru na Zemlji. Prema Njutnovim zakonima, gravitacija je sila koja privlači objekte jedne prema drugima. Međutim, kada je Ajnštajn uveo Opštu teoriju relativnosti, stvari su se drastično promenile. Prema Ajnštajnu, gravitacija više nije sila, već je posledica zakrivljenosti prostor-vremenskog kontinuuma. Ova ideja je u početku naišla na veliki otpor, jer se činila kontraintuitivnom, ali vremenom je nova paradigma zamenila staru.
Njutnovi zakoni i dalje funkcionišu u svakodnevnom životu i za male brzine (tzv. „klasični referentni okvir“), ali prestaju da važe u slučajevima ekstremno velikih brzina, blizu brzine svetlosti, kao i u ekstremnim gravitacionim poljima, poput onih oko crnih rupa. Ovaj prelazak sa Njutnove mehanike na Ajnštajnovu relativnost savršen je primer kako nova paradigma ne samo da menja način na koji razumemo svet, već i proširuje naše sposobnosti da objasnimo fenomene koji su ranije bili neobjašnjivi.
Karl Poper, s druge strane, smatrao je da je ključ naučnog metoda mogućnost falsifikacije. U svojoj knjizi „Logika naučnog otkrića“, Poper insistira na tome da nauka ne može nikada dokazati neku teoriju; može je samo opovrgnuti. On kaže:
„Teorija koja ne može biti opovrgnuta nikakvim mogućim događajem nije naučna.“
Poperova filozofija nam govori da je naučna istina uvek privremena, da ne postoji apsolutna naučna istina, već samo hipoteze koje preživljavaju dok ne budu opovrgnute. Ovo nas vodi do zaključka da nauka nikada ne može ponuditi konačne odgovore na pitanja koja se tiču ljudske svesti, etike, estetike, pa čak i same filozofije nauke.
Takođe, Ludvig Vitgenštajn, u svojoj kasnijoj filozofiji, posebno u delu „Filozofska istraživanja“, postavlja pitanje o granici jezika i kako naš jezik oblikuje i ograničava naše razumevanje sveta. Vitgenštajn kaže:
„Granice mog jezika znače granice mog sveta.“
To znači da jezik nauke, koliko god bio precizan, uvek ostaje ograničen sredstvima koje koristi da bi opisao stvarnost. Nauka se oslanja na jezik, a jezik, kao i svaki ljudski alat, ima svoja ograničenja i kontradikcije. Naša sposobnost da u potpunosti razumemo svet, prema Vitgenštajnu, zavisi od načina na koji govorimo o njemu.
Na kraju, Imre Lakatoš, kroz svoju teoriju istraživačkih programa, pokazao je da naučni metod nije uvek racionalan proces napretka. U okviru istraživačkih programa, centralne teorije se brane od falsifikacije dodavanjem pomoćnih hipoteza, što znači da se ponekad racionalnost nauke svesno ili nesvesno žrtvuje u korist očuvanja dominantne teorije. Lakatoš kaže:
„Istraživački program je progresivan ako vodi do otkrića novih činjenica; on je degenerativan ako to ne čini.“
Ovde se vidi da nauka, čak i kada tvrdi da je potpuno racionalna i objektivna, često funkcioniše kroz pragmatične i ponekad dogmatske okvire.
 |
| Savremeni inkvizitori, sliku napravila Lili Bluz, CGPT-asistent. |
Ako posle ovog teksta i dalje neko gleda isto na postere koji su bili prisutni tokom kovid-histerije o tome kako trebate verovati nauci, onda je ili jako glup ili mu treba psihološka pomoć, a možda i neka večernja škola.
Literatura:
1.Tomas Kun:
Struktura naučnih revolucija
2. Karl Poper:
Logika naučnog otkrića
3. Ludvig Vitgenštajn:
Filozofska istraživanja
4. Imre Lakatoš:
Teorija istraživačkih programa
Vladimir Tomić., Razneseni Svemir, Oblak Kaktusa
