Oblak Kaktusa

Igni probatur aurum, virtus miseria ( Zlato se proba u vatri a vrlina u nevolji ) ... Jauk grli pauk, a ja stojim između dva sunca, mlaz svetla mi u očima jak. Bože znam da svoju tarifu imaš - da pohlepa u tebi bunca, ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak Bob Dilan  Na promociji zbirke pesama „između х između“ Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova. Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na činjenicu da čitanje, kao i život, ...

  „Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.   Sokrat       Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i  zamora, rekao:  „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“.  Ta rečenica, u svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama Smrt. U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju intelekta“ - gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom pompom. Sokratov poziv na osmeh je, dakle, poziv na...

  Postoje knjige koje se pojave tiho, stanu na policu i čekaju da ih neko otkrije. A postoje i one koje u književni prostor ulaze kao proboj, rušeći vrata sopstvene intime i društvenih konvencija sa takvom silinom da je nemoguće ostati po strani. Zbirka poezije „Hleba i cigara!“ Milice Stojanović pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti. Ova knjiga koja je pred nama, predstavlja jedan pulsirajući organizam, čiji je svaki stih nervni završetak izložen svetu bez zaštitne opne. Milica ne piše poeziju da bi je ukrašavala; ona njome dijagnostikuje, secira i, konačno, pokušava da preživi. Čitav projekat ove knjige jeste mukotrpno i beskompromisno traganje za autentičnim govorom u vremenu koje nas zaglušuje bukom ispraznih priča. Ta potraga počinje od jedinog mogućeg mesta... Od sebe! Uvodni ciklus, naslovljen gotovo kao narodska presuda, „Sve će to narod poblatiti“, postavlja dijalektiku koja će se provlačiti kroz celu zbirku. Pesme „Kopači“ i „Zatrpavači“   prevazilaze poetske iskaze, i ...