Krv, dim i istina: Poetika Milice Stojanović
Piše: Vladimir Tomić „Sumnjaj. / Slušaj. / Kopaj. / Rovari po sebi.” Tako počinje Hleba i cigara! i već u tim prvim imperativima Milica Stojanović uspostavlja temperaturu cele zbirke. Ovde se silazi u sopstvenu utrobu, raskopava se po živcu, po stidu, po besu, po onome što je ostalo zakopano pod tuđim glasovima, porodičnim talogom, lošim ljubavima i društvenim pozama. Pesma traži da se ide do kraja, čak i kada od tog kopanja „od tebe ništa ne ostane”. U paru sa „Kopačima”, pesma „Zatrpavači” otvara i drugu putanju, onu samoponištavanja, zatrpavanja sopstva, gaženja po sebi, života u tuđim predstavama. Između te dve komande, „kopaj” i „zatrpaj”, razvija se osnovna drama knjige. U tom prostoru samoraskopavanja stoji i jedna od najjačih autopoetičkih pesama zbirke, „Zvali su me kurac na biciklu”. Tu Milica Stojanović skuplja čitavu buvljak-književnost tuđih imenovanja, tuđa poređenja, tuđe procene i tuđu needukovanu „stručnost”, pa ih okreće protiv njih samih. „Zovu me Srpski...