Oblak Kaktusa

Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...

Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta. Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči. Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski  zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag. Ne iz slave. Nego iz dužnosti. GVOZDENI PUK Teški koraci skidaju maglu dolinom koja pamti bojeve stare. Pod znojnim dlanovima, čelik se topi, u grudima – samo jek bubnjeva, glas koji poziva, ne trpi odgovore. Nisu to bili ljudi od epa, ni izrezbareni u tvrdom kamenu. Peške su krčili put kroz istoriju, sa rukama što su sejale žito, a sada drže pušku kao plug. Njihova pesma nije od slave, već od prašine što se lepi na čelo, od pogleda koji nikad ne okreće leđa, od reči koje nije potrebno reći – zna se šta znači „zajedno“. Na kotama gde se nestaje, pod kotama gde se pamti, oni ...

Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor Podrži naš blog! ...

  Piše:  Vladimir Tomić  Postoje knjige koje se pojave tiho, stanu na policu i čekaju da ih neko otkrije. A postoje i one koje u književni prostor ulaze kao proboj, rušeći vrata sopstvene intime i društvenih konvencija sa takvom silinom da je nemoguće ostati po strani. Zbirka poezije „Hleba i cigara!“ Milice Stojanović pripada ovoj drugoj, ređoj vrsti. Ova knjiga koja je pred nama, predstavlja jedan pulsirajući organizam, čiji je svaki stih nervni završetak izložen svetu bez zaštitne opne. Milica ne piše poeziju da bi je ukrašavala; ona njome dijagnostikuje, secira i, konačno, pokušava da preživi. Čitav projekat ove knjige jeste mukotrpno i beskompromisno traganje za autentičnim govorom u vremenu koje nas zaglušuje bukom ispraznih priča. Ta potraga počinje od jedinog mogućeg mesta... Od sebe! Uvodni ciklus, naslovljen gotovo kao narodska presuda, „Sve će to narod poblatiti“, postavlja dijalektiku koja će se provlačiti kroz celu zbirku. Pesme „Kopači“ i „Zatrpavači“ ...