Постови

Приказују се постови са ознаком savremena poezija

Baraka: majmun na kraju sveta i podsećanje na ljudski rod

Слика
Originalni poster filma Baraka iz 1992. godine Lični esej o filmu Rona Frikea (Ron Fricke) Piše: Vladimir Tomić Godine 2006, u jednom čet-razgovoru, mudra osoba koju sam tada poznavao slučajno je pomenula film Baraka . Nije ga preporučivala onako kako ljudi obično preporučuju filmove, uz prepričavanje radnje, ime glumca ili nekoliko prideva koje sutradan zaboravimo. Samo je kratko napisala da joj je taj film promenio život. Ta rečenica mi je ostala u glavi duže od razgovora u kojem je izgovorena. Kasnije sam gledao Baraku . Do danas sam joj se vratio više od deset puta. Ipak, ne mogu reći da mi je promenila život iz korena, bar ne u onom značenju koje toj frazi daju savremeni priručnici za samopomoć, turističke ispovesti i razni new age likovi. U tim knjigama neko se jednog jutra probudi, ostavi posao, stan, rodbinu, neplaćene račune i verovatno zubara, pa ode da putuje po svetu kao da je jedina prepreka putovanju ...
Постави коментар
Pročitaj više»

Vulgarna era, narandžasta mačka i treći govor o ljubavi

Слика
O zbirci pesama Treći put ti govorim o ljubavi... Pavla Gligorovića Piše: Vladimir Tomić  Knjiga počinje posvetom: „za moju majku, srećan 80-ti rođendan.” Posle nje stoji citat Česlava Miloša koji se završava pitanjem: „Čemu, kad će nas svet ionako zaboraviti?” Već na tom mestu uspostavljena je glavna napetost zbirke. Sa jedne strane nalazi se osamdeseti rođendan, sasvim određeni ljudski život koji traje dovoljno dugo da postane čitava mala istorija. Sa druge je svet, golema ravnodušna naprava koja zaboravlja i pobednike i poražene. Intimna posveta majci postaje prvi odgovor Milošu. Ako svet zaboravlja, pesma će makar zapisati kome je knjiga namenjena. Književnost je ponekad mala protivadministracija zaborava: popisuje sitnice izvan zvanične istorije, jednu majku, jedno lice, jedan rođendan, jun u Rimu, pjegava leđa na parketu, cigaretu pod mesecom. Naslov Treći put ti govorim o ljubavi... obećava ponavljanje i spiralno kretanje. Ova knjiga p...
Постави коментар
Pročitaj više»

Ko će uzeti crvenu pilulu? Teonov Putir kao poetska pobuna protiv Matriksa

Слика
Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...
1 коментар
Pročitaj više»

Uvek na Jug.... Pesma o Gvozdenom puku

Слика
Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta. Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči. Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski  zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag. Ne iz slave. Nego iz dužnosti. GVOZDENI PUK Teški koraci skidaju maglu dolinom koja pamti bojeve stare. Pod znojnim dlanovima, čelik se topi, u grudima – samo jek bubnjeva, glas koji poziva, ne trpi odgovore. Nisu to bili ljudi od epa, ni izrezbareni u tvrdom kamenu. Peške su krčili put kroz istoriju, sa rukama što su sejale žito, a sada drže pušku kao plug. Njihova pesma nije od slave, već od prašine što se lepi na čelo, od pogleda koji nikad ne okreće leđa, od reči koje nije potrebno reći – zna se šta znači „zajedno“. Na kotama gde se nestaje, pod kotama gde se pamti, oni ...
1 коментар
Pročitaj više»

NAUČI DA OPROSTIŠ

Слика
Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor Podrži naš blog! ...
Постави коментар
Pročitaj više»

Krv, dim i istina: Poetika Milice Stojanović

Слика
Piše: Vladimir Tomić „Sumnjaj. / Slušaj. / Kopaj. / Rovari po sebi.” Tako počinje Hleba i cigara! i već u tim prvim imperativima Milica Stojanović uspostavlja temperaturu cele zbirke. Ovde se silazi u sopstvenu utrobu, raskopava se po živcu, po stidu, po besu, po onome što je ostalo zakopano pod tuđim glasovima, porodičnim talogom, lošim ljubavima i društvenim pozama. Pesma traži da se ide do kraja, čak i kada od tog kopanja „od tebe ništa ne ostane”. U paru sa „Kopačima”, pesma „Zatrpavači” otvara i drugu putanju, onu samoponištavanja, zatrpavanja sopstva, gaženja po sebi, života u tuđim predstavama. Između te dve komande, „kopaj” i „zatrpaj”, razvija se osnovna drama knjige. U tom prostoru samoraskopavanja stoji i jedna od najjačih autopoetičkih pesama zbirke, „Zvali su me kurac na biciklu”. Tu Milica Stojanović skuplja čitavu buvljak-književnost tuđih imenovanja, tuđa poređenja, tuđe procene i tuđu needukovanu „stručnost”, pa ih okreće protiv njih samih. „Zovu me Srpski...
Постави коментар
Pročitaj više»