Oblak Kaktusa

Slika: Miklanđelov David Piše: Vladimir Tomić  U savremenom društvu pojam celibata se uglavnom ismeva. Predstavlja se kao neko zatucano religijsko nasleđe i često se pogrešno tumači kao nešto što čak nije ni moguće u biološko medicinskom smislu, jer je navodno prirodno da čovek, bilo muškarac ili žena, mora da doživi orgazam; da muško telo mora da izbaci svoje seme, da je svaki pokušaj drugačijeg podešavanja sopstvene seksualnosti automatski nasilje nad prirodom. Čak sam, pre skoro godinu dana, imao raspravu sa nekim poznanicima koji za sebe tvrde, odnosno tako se predstavljaju u društvu, da su pravoslavni vernici i da je pravoslavlje njihova vera. Bilo mi je fascinantno da jedan od njih, onaj koji se najviše javno poziva na svoju veru, napada sam pojam celibata kao nešto nemoguće, i to ne u moralnom, nego u biološkom smislu. Moju priču o celibatu shvatio je bukvalistički, kao pokušaj da doslovno prestaneš da izbacuješ semenu tečnost, kao da je reč o sabotiranju fiziološkog procesa...

Slika korica knjige Putir Piše:  Vladimir Tomić  „Ono što istinski voliš ostaje, ostalo je trica. Ono što istinski voliš neće ti biti oduzeto.“ ... „Poezija je neka vrsta nadahnute matematike, koja nam daje jednačine, ne za apstraktne figure, trouglove, kvadrate i tome slično, već za ljudske emocije. Ako neko ima um koji je skloniji magiji pre nego nauci, taj će radije govoriti o ovim jednačinama kao o činima ili bajalicama; to zvuči arhaičnije, misterioznije, nedokučivo.“ Ezra Pound Kada uronimo u zbirku Putir Viktora Raduna Teona, imamo osećaj da smo zakoračili u alhemijski krug unutrašnje transformacije. Naslov knjige Putir (što znači posudu, kao i aluziju na svetu čašu za pričešće)  već sam po sebi priziva simboliku Grala, svetog pehara iz legendi, koji se u ovoj zbirci pretače u metaforu duhovnog preobražaja. Teon nas vodi na inicijacijski put kroz tamnu noć duše, gde se bol pretače u spoznaju, a ljubav u gnozu (duhovno znanje). Njegova poezija je istovremeno angažo...

Ove stope nose ime naših predaka iz Toplice, Prokuplja, Blaca, Žitnog Potoka, Lebana, Bojnika, Medveđe i drugih mesta. Gvozdeni puk nije bio legenda nego ljudi od zemlje i prašine, od tišine koja se pamti više nego reči. Sledeća pesma koju sam napisao, ušla je u poetski  zbornik posvećen Gvozdenom puku kao sećanje, kao zavet, kao tiho podizanje glave pred onima koji su hodali tamo gde se više ne ostavlja trag. Ne iz slave. Nego iz dužnosti. GVOZDENI PUK Teški koraci skidaju maglu dolinom koja pamti bojeve stare. Pod znojnim dlanovima, čelik se topi, u grudima – samo jek bubnjeva, glas koji poziva, ne trpi odgovore. Nisu to bili ljudi od epa, ni izrezbareni u tvrdom kamenu. Peške su krčili put kroz istoriju, sa rukama što su sejale žito, a sada drže pušku kao plug. Njihova pesma nije od slave, već od prašine što se lepi na čelo, od pogleda koji nikad ne okreće leđa, od reči koje nije potrebno reći – zna se šta znači „zajedno“. Na kotama gde se nestaje, pod kotama gde se pamti, oni ...

Slika: Magnus Enckell – Pietà – A II 1088 – Finska nacionalna galerija Nauči da oprostiš vetru što je odneo tvoja pisma pre nego što si ih pročitao. Nauči da oprostiš reci što nije znala da izgovori tvoje ime kad si tonuo. Jer mir ne dolazi u maču, niti u jeziku koji reže, već u tišini između dva pogleda koji se nisu ubili. Oprosti satu koji je stao tačno kad si odlučio da voliš. Oprosti ogledalu što te nije prepoznalo kada si se vratio iz noći. Mir je pesak ispod noktiju dece koja se više ne igraju rata. Mir je glas u pustinji koji šapuće: „Još uvek si tu.“ Nauči da oprostiš rukama što su drhtale kada su trebale da grle. Očima koje su izbegle tvoje. Srcu koje se zatvorilo dok si kucao. Jer oproštaj nije slabost. To je zakopavanje oružja u sopstveno meso i čekanje da iznikne cveće. A ako ne nikne, ne brini. Možda će neko sutra pokupiti tvoje seme i zasaditi ga u svet koji još ne zna šta je mir.  Vladimir Tomić  Iz Ciklusa Petrihor Podrži naš blog! ...

Piše:  Vladimir Tomić  Igni probatur aurum, virtus miseria ( Zlato se proba u vatri a vrlina u nevolji ) ... Jauk grli pauk, a ja stojim između dva sunca, mlaz svetla mi u očima jak. Bože znam da svoju tarifu imaš - da pohlepa u tebi bunca, ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak Bob Dilan  Na promociji zbirke pesama „između х između“ Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova. Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na či...