Oblak Kaktusa

Dragi mladi umu, Ako se kojim slučajem poznajemo, i ako u tebi prepoznam onu retku vrstu talenta koja ne liči na ambiciju, marljivost ili želju za uspehom, već na kvar u samoj strukturi stvarnosti, imam jednu molbu za tebe. Ne savet, ne moralnu lekciju, ne predavanje. Molbu. Ništa ne pokazuj. Ne zato što je znanje opasno, niti zato što je nauka greška. Naprotiv. Problem nije u onome što bi ti mogao da otkriješ, već u onome što svet u ovom trenutku jeste. Živimo u civilizaciji koja svaku novu ideju prvo prevodi na jezik moći, profita ili kontrole, i tek ako nešto pretekne, možda se seti ljudi. To nije teorija, to je praksa. To je način na koji ovaj sistem diše. Ako napraviš nešto zaista važno, nemoj misliti da će prvo doći oni koji žele da pomognu. Doći će oni koji imaju budžete, advokate i osmehe uvežbane pred ogledalom. Reći će ti da te podržavaju, da veruju u tebe, da si budućnost. U prevodu, reći će ti da ono što si napravio više ne pripada tebi. Patent, kažu, štiti. U stvarnosti, č...

Maksa i Pišač, LB, digitalna obrada Piše :  Vladimir Tomić Ako postoji poslednji grad na svetu u koji bih otišao čak i kao milioner, to je Dubaji. Ne zato što mrzim sunce, more ili luksuz, nego zato što me od tog mesta hvata ona specifična, fizička odvratnost prema „civilizaciji” koja se, kad se predozira novcem, pretvara u plastičnu masku sa savršenim zubima i trulim dahom. Jedini način da me neko natera da kročim u tu paradu kiča, taj vele-kretenizam ljudske gluposti kosmičkih razmera, bio bi da mi dodeli status neke rupe u sistemu, neku vrstu diplomatskog imuniteta nad razumom. Pa da mogu da se popnem na najvišu uber-kulu koja postoji u Dubajiju, na najviši prozor, i da tamo, sasvim otvoreno, uriniram. Da, baš to: uriniranje. Ne „metaforički”, ne „u prenesenom smislu”, nego kao jedini iskreni, organski komentar na grad koji je sam po sebi jedna ogromna, preskupa uvreda za sve što je ljudsko. I da me posle toga hapse, i da mi mere kaznu u godinama, ja...

„Vaše su ideje užasne, a vaša srca slaba. Vaša dela sažaljenja i okrutnosti nemaju smisla, činite ih bez spokoja, kao da im se ne može odoleti. Konačno, sve se više bojite krvi. Krvi i vremena.“ Pol Valeri Piše :  Vladimir Tomić Kažu da knjige imaju svoju sudbinu ( habent sua fata libelli ), ali retko kada sudbina samog fizičkog primerka knjige tako savršeno korespondira sa onim što piše između njenih korica, kao što se to desilo meni sa Makartijevim remek-delom „ Krvavi meridijan “. Sve je počelo pre oko dve godine jednom sasvim benignom, prijateljskom pozajmicom. Moj prijatelj, dosta mlađi od mene, pripadnik one vrste mladosti koja još uvek veruje da se knjige moraju čuvati kao sakralni predmeti, neokaljani i netaknuti - dao mi je svoj primerak. Uručio mi ga je sa onim specifičnim oprezom, držeći ga obema rukama, kao da mi predaje tek rođeno dete ili napunjen pištolj sa izbrušenim orozom. Obećao sam da ću paziti. Dao sam mu reč, knjišku reč. I za...

Slika: Laboratorija zvuka, Enter Carpion Piše :  Vladimir Tomić Postoji jedna čudna vrsta mira koji nastaje tek kada buka pređe određenu granicu. Godine 2012. i 2013. moj život je imao zvučnu kulisu hidrauličnih presa i drobilica, kao i mnogih drugih uređaja i mašina. Radio sam tada u laboratoriji za ispitivanje građevinskih materijala. Presa na kojoj su pucale betonske kocke bila je plava, ogromna, hladna, ali meni neobično umirujuća. Nije me toliko umarala mehanika; lom betona, vibracija mašine koliko ljudi oko nje: terenski haos, ogovaranja, sitne hijerarhije. Mašina je bila jasna, dosledna – ljudi nisu. Moj radni dan bio je podeljen na tri dela: boravak u laboratoriji, terenski rad po gradilištima i tiši deo za računarom, uz baze podataka i tehničke prevode. To je bio posao egzaktnosti: mere, paskali, njutni, tačke pucanja. A ja sam, po svojoj prirodi, neko ko loše pamti cifre. Tačnu udaljenost Sunca od Zemlje pročitao sam hiljadu puta i hiljadu put...

Zar je bitno gde smo u kišnoj noći, zar je važno ko smo u žutoj sobi? Kuda idemo dok sedimo u nestajanju? Prolaze dani i noći. Ruševine i zdanja plešu mračni tango. Sve se hladi, pa se opet razgoreva. Inoko, Inoko, naš stari grad nas doziva  u hotelu, na ulici, na jastuku  zauvek izgubljen u svetlu. Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa  Beograd,  8. 12. 2025. 

Ovaj blog pišem već godinama, ne kao neko ko gradi „karijeru“, već kao neko ko sledi jednu dugu, gotovo tvrdoglavu liniju pisanja: od dnevnika i priča, preko filozofskih eseja, do književne kritike. Vremenom se oko tog jezgra nataložilo i mnogo praktičnog iskustva: izdavaštvo, digitalni marketing, rad sa prevodiocima i primena savremenih AI alata. U jednom trenutku postalo je besmisleno da sve to stoji rasuto po mejlovima i privatnim porukama. Zato je nastao ovaj tekst: kao mapa svega što zaista mogu da učinim za tuđe knjige, tekstove, sajtove i ideje. Rad sa tekstom: Pre svega, bavim se tekstom na srpskom jeziku u svim njegovim fazama. To podrazumeva pažljivu lekturu, ali i dubinsko uređivanje: lov na greške, "peglanje" sintakse i stila, ali i dijalog o strukturi, ritmu i tonu. Ovo važi kako za rukopise koji tek putuju ka izdavaču, tako i za one koji već imaju ugovor, ali i za tekstove namenjene samizdatu ili digitalnim formatima. Mogu biti onaj prvi čitalac koji će vam bez...