Oblak Kaktusa

Onore Domije, Don Kihot (Izvor slike: Wikimedia Commons) Piše: Vladimir Tomić Poslednjih nekoliko meseci, kroz ruke mi je prošlo na stotine stranica različitih proznih i pesničkih dela. Čitajući autore iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske, u jednom trenutku sam se, osim što sam se izgubio u tom nepreglednom kosmosu knjiga, suočio sa neobičnim fenomenom. Primetio sam jednu stvar koja ih povezuje, čak i kada su im teme dijametralno suprotne. To nije slučaj baš kod svih, ali je toliko prisutno da bih to slobodno nazvao savremenim književnim trendom. Reč je o specifičnoj vrsti cinizma koja provejava kroz redove, o dubokoj rezigniranosti i nezadovoljstvu savremenim svetom i društvenim uređenjem. To me, nar...

Slika: Đorđo de Kiriko, Veliki Metafizičar, izvor slike: wikimedia commons Piše: Vladimir Tomić Pre oko godinu dana, našao sam se u jednoj od onih situacija koje nas iznova nateraju da se zapitamo o smislu formalnog obrazovanja. Razgovarao sam sa jednim momkom koji je sveže završio studije filozofije. Znate taj tip: mlad, nadobudan, sa onim specifičnim akademskim gardom koji više služi da impresionira nego da komunicira. Ne kažem da je bio loš čovek. Samo je već bio ušao u fazu u kojoj se znanje pretvara u legitimaciju, a razgovor u takmičenje. U toku razgovora, sasvim iskreno i bez ikakve želje za provokacijom, rekao sam mu da je moj pristup fil...

Razgovarao: Vladimir Tomić  |  Odgovara: Zoran Jelinek 1. Vaš roman nosi naslov „ Modiljanijeva kob “, ali se čini da je Modiljani ovde više od istorijske ličnosti – on je simbol umetnika raspetog između boemštine i bede. Zašto ste odabrali baš njega kao centralnu figuru? Da li je presudila njegova tragična biografija, specifična estetika njegovih portreta sa očima bez zenica ili činjenica da je njegova umetnost posthumno postala jedna od najskupljih valuta na tržištu? Modiljani me je zanimao kao paradoks, ne kao legenda. Njegove slike sa očima bez zenica gledaju unapred, u svet u kojem umetnost postaje vredna tek kad umetnik nestane. U romanu on nije istorijska ličnost, već simbol umetnosti koja troši svog tvorca, a zatim se pretvara u mit i robu. Ta napetost između stvaranja i propasti je prava „kob“ o kojoj pišem. 2. U romanu detaljno opisujete čin stvaranja slike „ Devojka s plavim očima “, uvodeći elemente ko...

Dragi mladi umu, Ako se kojim slučajem poznajemo, i ako u tebi prepoznam onu retku vrstu talenta koja ne liči na ambiciju, marljivost ili želju za uspehom, već na kvar u samoj strukturi stvarnosti, imam jednu molbu za tebe. Ne savet, ne moralnu lekciju, ne predavanje. Molbu. Ništa ne pokazuj. Ne zato što je znanje opasno, niti zato što je nauka greška. Naprotiv. Problem nije u onome što bi ti mogao da otkriješ, već u onome što svet u ovom trenutku jeste. Živimo u civilizaciji koja svaku novu ideju prvo prevodi na jezik moći, profita ili kontrole, i tek ako nešto pretekne, možda se seti ljudi. To nije teorija, to je praksa. To je način na koji ovaj sistem diše. Ako napraviš nešto zaista važno, nemoj misliti da će prvo doći oni koji žele da pomognu. Doći će oni koji imaju budžete, advokate i osmehe uvežbane pred ogledalom. Reći će ti da te podržavaju, da veruju u tebe, da si budućnost. U prevodu, reći će ti da ono što si napravio više ne pripada tebi. Patent, kažu, štiti. U stvarnosti, č...

Maksa i Pišač, LB, digitalna obrada Piše :  Vladimir Tomić Ako postoji poslednji grad na svetu u koji bih otišao čak i kao milioner, to je Dubaji. Ne zato što mrzim sunce, more ili luksuz, nego zato što me od tog mesta hvata ona specifična, fizička odvratnost prema „civilizaciji” koja se, kad se predozira novcem, pretvara u plastičnu masku sa savršenim zubima i trulim dahom. Jedini način da me neko natera da kročim u tu paradu kiča, taj vele-kretenizam ljudske gluposti kosmičkih razmera, bio bi da mi dodeli status neke rupe u sistemu, neku vrstu diplomatskog imuniteta nad razumom. Pa da mogu da se popnem na najvišu uber-kulu koja postoji u Dubajiju, na najviši prozor, i da tamo, sasvim otvoreno, uriniram. Da, baš to: uriniranje. Ne „metaforički”, ne „u prenesenom smislu”, nego kao jedini iskreni, organski komentar na grad koji je sam po sebi jedna ogromna, preskupa uvreda za sve što je ljudsko. I da me posle toga hapse, i da mi mere kaznu u godinama, ja...

„Vaše su ideje užasne, a vaša srca slaba. Vaša dela sažaljenja i okrutnosti nemaju smisla, činite ih bez spokoja, kao da im se ne može odoleti. Konačno, sve se više bojite krvi. Krvi i vremena.“ Pol Valeri Piše :  Vladimir Tomić Kažu da knjige imaju svoju sudbinu ( habent sua fata libelli ), ali retko kada sudbina samog fizičkog primerka knjige tako savršeno korespondira sa onim što piše između njenih korica, kao što se to desilo meni sa Makartijevim remek-delom „ Krvavi meridijan “. Sve je počelo pre oko dve godine jednom sasvim benignom, prijateljskom pozajmicom. Moj prijatelj, dosta mlađi od mene, pripadnik one vrste mladosti koja još uvek veruje da se knjige moraju čuvati kao sakralni predmeti, neokaljani i netaknuti - dao mi je svoj primerak. Uručio mi ga je sa onim specifičnim oprezom, držeći ga obema rukama, kao da mi predaje tek rođeno dete ili napunjen pištolj sa izbrušenim orozom. Obećao sam da ću paziti. Dao sam mu reč, knjišku reč. I za...