Rupa, beštija i buba: Žena od peska (Suna no onna 1964)

Piše: Vladimir Tomić

Na početku filma gledamo muškarca koji šeta po dinama i lovi bube. Učitelj, amaterski entomolog, gradski lik sa mrežicom i ambicijom da uhvati retku vrstu insekta i zalepi sopstveno prezime na nju. Pomisliće neko pogrešno na početku da je to ona nevina ljubav prema prirodi. Ne, to je želja za sitnom besmrtnošću. Nova buba, novo ime u knjizi.

Buba koju prati krije dublju metaforu. Njene larve žive u rupi. Kopaju vertikalni tunel u pesku, sede na otvoru i vrebaju. Čim plen naiđe, mrav ili druga buba, rupa popušta, žrtva sklizne, larva je zgrabi i povuče dole. Živo grotlo.

Kamera uvećava to koprcanje u pesku. Učitelj se smeje. On je navodno iznad. On je mozak, on je nauka, on je čovek. To dole je beštija.

A onda film uradi jednostavnu stvar: zameni ih.

Lovac završi u rupi.

Slika iz filma Suna no onna 

Meštani ga namame u selo, spuste do kuće na dnu ogromne peščane jame i tiho sklone merdevine. Dole ga čeka žena. Udovica. Kuća joj stoji na ničemu, na rastresitoj prašini koja svaki dan klizi i preti da sve zatrpa. Da bi kuća uopšte postojala, neko mora da kopa. Svaku noć.

Žena lopata pesak i predaje ga selu. Selo taj loš, slani pesak prodaje za beton koji će pre ili kasnije početi da se raspada. Niko nije glup, svi znaju da je to trulež u osnovi, ali pare su pare. Nema metafizičke drame. Ima lopata.

Žena živi u ritmu jame. Zna koliko peska padne za jednu noć. Zna kad će da dune vetar. Zna koliko vode stiže odozgo. Njen um je vezan za zemlju, za vlagu, za raspored dasaka po kući. Nema velikih reči, ima ritam.

Muškarac dolazi iz suprotnog sveta. On je uranski princip. On luta, meri, mašta o Rimovima, fakultetima, nauci, o tome da „negde stigne“. Muško lutanje može da bude i laboratorija, i kafana, i kladionica, i ostajanje ispred dragstora do zore. Sve je to isto „traženje“ bez jasnog cilja.

On u početku ne veruje ni ženinoj pameti ni njenom iskustvu. Kad mu kaže da pesak vuče vlagu, gleda je kao budalu. Tek kasnije, kad od istog tog peska napravi improvizovani sistem za vodu, shvati da je ušao u školu u kojoj je decenijama zakasnio.

Ako se film svede na egzotičnu otmicu, seljani ga prevarili, žena saučesnica, nesrećni učitelj zarobljen, promaši se ono zbog čega ostaje da bruji u stomaku.

Jama ovde nije nekakva anomalija u sistemu. Jama je model. Svet kao nam ga prikazuje film Hirošija Tešigahare Žena od peska (1964), koji je rađen po romanu Kobo Abea, nije ništa drugo nego gomila jama sa drugačijom scenografijom. Neko radi u silosu, neko u kancelariji, neko u supermarketu, neko u školi. Svuda se kopa. Negde se zove „rad na sebi“, negde „prekovremeni“, negde „briga za porodicu“. Lopata menja oblik, sadržaj je isti. Unosiš energiju da bi se sistem koji te troši još malo održao.

Junak se drži svoje gradske fantazije. On misli da je rupa neka pogreška, kao da ga je nešto iskvareno, bolesno i neprirodno u japanskom provincijskom selu zaskočilo. Da prava egzistencija čeka napolju, uz asfalt i vozni red. Film ga polako uči da je rupa samo iskrenija verzija onoga u šta je već bio uvaljen.

I stari Rim je već pod peskom, kako on sam kaže u jednoj replici. Ako je Rim i sve drugo individualno ili kolektivno pod zemljom ili peskom, bez obzira koliko je delovalo silno, uzvišeno ili nepobedivo tokom svog postojanja, šta onda da misle, čemu da se nadaju današnji savremenici, obični smrtnici? 

Junak je na početku vrsta ambiciozne budale s diplomom. Nije monstrum. Nije ni anđeo. On je onaj tip čoveka koji se oslanja na papir, na pravila, na to da njegovo ime negde stoji, valjano overeno.

Kad shvati da je zarobljen, prvo reaguje pozivanjem na zakon. Preti seljanima, pominje prijavu, „nelegalno zatočeništvo“, kao da će paragraf da se spusti niz merdevine i spase ga. U njegovoj glavi svet je uredna administracija. Selo mu odgovori tihim smehom. Njih interesuje samo da li ume da lopata i da li će da radi.

Narcizam ispliva snažnije u onoj ritualnoj sceni, kad seljani traže da on i žena imaju seks pred njima u zamenu za vodu. Gledaju ih sa ivice jame, sa maskama, uz bubnjeve, kao da gledaju predstavu. On pre toga izgovara rečenicu koja zaboli više od bilo kakvog filozofiranja: ipak smo svinje.

To je savršen alibi. Ne kaže „ja sam svinja“. Nego „mi smo svinje“. Ako su svi jednako blato, onda niko nije posebno odgovoran. On sebe pretvara u proroka ljudske pokvarenosti. Nije on kreten koji pristaje da ponižava ženu, nego lucidni ekspert za ljudsku prirodu. „Svi biste vi isto“, poručuje. Vrhunski narcis.

Žena odbija da igra tu ulogu. Ne pristaje da postane rekvizit u tuđoj degradaciji. Udarac nogom, bol u preponama, njegovo telo u pesku. To je jedini moralni gest koji ovde vredi. Nije do humanizma, do plakata, do velikih ideja. To je jedan konkretan „ne dam ti budalo“ usred jame.

Onog časa kad izgovori „ipak smo svinje“, on ne samo da opravdava ono što planira da uradi, nego obavlja i operaciju na nama koji gledamo. Jer publika koja gleda film nije mnogo bolja od seljana sa ivice. I mi smo došli da gledamo tuđe kopanje, znoj i poraz. 

Slika iz filma Suna no onna 

Jedna stvar je bekstvo iz jame, druga je bekstvo od sebe. On pokušava oba.

Najpre, fizički. Penje se, kliza, vrišti, pada nazad. Pesak ga vraća dole. Pokušava da napravi improvizovano uže, da pobegne noću, završava u živom pesku i opet zavisi od meštana koji ga izvlače. Svaki pokušaj samo mu dokaže koliko je struktura dublja od njegove kondicije.

Onda kreće ono mentalno bekstvo, prefinjenije. Otkrije da može da izvuče vodu iz vlažnog peska. Pravi čudnu, primitivnu pumpu, mali inženjerski trik koji od apsurda pravi vodu za piće. To je trenutak malog spajanja uranskog i htonskog u njemu. Njegov naučni nerv prestaje da juri bube za akademsku biografiju, a počinje da služi telu u jami.

Na kraju se događa najčudniji obrt. Merdevine ostaju spuštene. Ona ide kod lekara zbog trudnoće koja preti da je ubije. On ima otvoren izlaz. Može da ode. Može da uradi sve ono o čemu je maštao prvih dana. Grad, policija, osveta, priča za novine.

Penje se. Gleda svet odozgo. Gleda more. Gleda sopstveni stari život, makar u mašti. I onda odluči da se vrati dole. Ne zato što je odjednom postao svetac koji obožava svoj zatvor. Nego zato što se uvukla jedna mala, otrovna misao: pobegnuću, ali ne danas.

Ta rečenica je možda najtačnija definicija ljudskog života. Sve ono „sutra ću“ stane u nju. Sutra ću da raskinem. Sutra ću da dam otkaz. Sutra ću da batalim kocku, pornografiju, posao koji mrzim, brak koji je odavno prazna kuća. Sutra ću da izađem iz jame. Danas ću još malo da kopam, da završim jedan mali projekat, da još malo poboljšam ovu pumpu za vodu.

U tom „ne danas“ ima i izdaje i mudrosti. I kukavičluka i lucidnosti. On je istovremeno čovek koji je našao razlog da ostane i čovek koji još uvek ne sme da prizna da se zauvek upisao u pesak.

Pesak u ovom filmu nije scenografija. To nije lepo more. To je materija koja jede sve. Zaraštava gradove, kuće, odnose, kožu.

U jednom trenutku shvatiš da je pravi protagonista upravo pesak. On ne priča, ali obavlja posao. Ulazi im u hranu, u zube, u genitalije, u pluća. Brusi drvo, grize metal, lomi krov. Ne mrzi nikog, ne voli nikog. Radi svoje.

Ako bi neko tražio teološku dimenziju ovog filma, mogao bi da se zaustavi na toj slici. Svet kao božanstvo od silicijuma koje nema lice ni plan, samo gravitaciju. Nema molitve. Možeš da kopaš. Možeš da ne kopaš pa da te zatrpa. Možeš da napraviš mali trik sa vodom.

Ovo nije film koji veruje u „dobrotu čoveka“. Nije ni film koji se valja u nihilizmu. Kaže: tu si, u jami si, pesak je jači od tebe, ali imaš telo, imaš drugo telo pored sebe, imaš lopatu, imaš vodu koja se diže kroz kapilare. Šta ćeš sad.

I tu negde prestaje priča o „humanizmu“ i „trijumfu ljubavi“. Nema trijumfa. Ima znoja. Ima seksa u lošim uslovima. Ima gađenja koje se pretvara u nežnost. Ima nasilja koje vreba iza ugla. Ima jedne žene koja nosi celu jamu na leđima i jednog muškarca koji se dugo pravi pametan dok ne shvati da iz ovog sveta nema službenog izlaza.

Na kraju ostaje hladna šala. Zvanični svet gore vodi ga kao nestalog. Čovek je živ, znojan, zaljubljen na svoj čudan način, izmučen, malo pametniji, ali u evidenciji je mrtav. Arhiva javlja da ne postoji. Službeni papir je mrtav u svojoj preciznosti.

To i nije loša metafora. Većina onoga što zaista jesmo ne staje u dosije. Staje u način na koji kopamo svoje dnevne rupe i u to kako se odnosimo prema ljudima sa kojima smo zaglavljeni u istom pesku.

Žena od peska daleko prevazilazi puki film o „posleratnom japanskom društvu“ ako to shvatimo kao uredan seminarski naslov. To je film o tome kako izgleda kad ti neko skine sve „fine" slojeve, baci te u matericu od prašine i kaže: evo ti lopata, evo ti još jedno telo, snađi se.

Ako u tome neko vidi samo horor, možda još uvek gleda s ivice, sa maskom seljanina. Ako neko prepozna makar malo sebe u tom čoveku koji govori „ipak smo svinje“ i „ne danas“, onda si već do pojasa u pesku. Što i nije tako loše mesto da krenemo da učimo kako se iz prljavštine izvlači voda.