Interludijum: Prometej u limenom sanduku
 |
| Slika Prometeja, Oto Grajner, 1909 |
Piše: Vladimir Tomić
Milica Stojanović i ja već neko vreme radimo na zajedničkom projektu: vrsti studijskog, esejskog izlaganja o teorijama zavere. Biće to debela esejčina od teksta; i filozofska, i psihološka, i kulturna, i satirična, ali ja sam imao potrebu da pre toga napišem svoj mali interludijum (koji je istovremeno i kratak predah od rada na toj studiji). Ne kao reklamu, nego kao ispovest: zašto uopšte pristajem da uđem u taj lavirint, zašto mi se uopšte da da se bavim ljudima koji veruju da je sve „namešteno“.
Jedna od najluđih teorija zavere, koja me više pogodila nego ona o nepostojanju svemira, jeste teorija za koju sam saznao relativno skoro, za razliku od nekih drugih koje kruže internetom još od vremena kada sam sa devetnaest godina 2006. bio jedan od urednika filozofsko-kulturnog studentskog foruma. Radi se o tome da postoje ljudi koji mrtvi ozbiljni tvrde da atomsko i termonuklearno oružje uopšte ne postoji, nego da je to neka vrsta masovnog globalističkog projekta, osmišljena samo da utera strah u kosti ljudima.
Ja verujem da je tu konkretnu „zaveru“ prvobitno započeo neki trol-pametnjaković da bi potpalio gomilu, ali problem je nastao u trenutku kada su ljudi krenuli da veruju. Kao i obično.
Kažu oni, jel’te: Hirošima i Nagasaki su laž: to su tada Ameri bacali „samo“ ogromne napalm bombe, pa je zato izgledalo kao tako velika eksplozija. Negiraju i samo postojanje nuklearne energije kao neke velike globalne laži, kao da su svi reaktori, instituti, fakulteti i čitava nuklearna fizika višedecenijska scenografija jednog istog filma.
Da li uviđamo suludost? Povrede nisu iste, obrasci razaranja nisu isti, a postoje čitavi tomovi dokumentacije o radijacijskim opekotinama, leukemijama, kancerima, mutacijama, generacijama dece koje su doktori pratili decenijama posle rata. Napalm pravi užasne, ali prvenstveno termičke povrede; nuklearna eksplozija ostavlja potpuno drugačiji, kompleksan potpis: gama zračenje, neutrone, dugotrajnu kontaminaciju tla, karakteristične vrste tumora, promene u krvnoj slici… To ne možeš da „odglumiš“ kao loš specijalni efekat.
 |
| Slika posade aviona nazvanog Enola Gay, koja je izbacila atomsku bombu na Hirošimu, izvor slike : wikimedia commons |
I nije samo prošlost problem. Boli njih pače i za činjenicu što su ruski i kineski inženjeri nedavno uspeli nešto što se još pre par decenija smatralo naučnom fantastikom: u Rusiji razvijaju i puštaju u pogon veoma male nuklearne motore i modularne reaktore, dok Kinezi u pustinji Gansua eksperimentišu sa torijumskim reaktorom na rastopljenu so, koji pretvara torijum u uranijumsko gorivo. Danas, dok ovo pišem.
Za one koji veruju da „nuklearno ne postoji“, sve to, naravno, ne znači ništa. Lakše je odbaciti čitavu jednu granu znanja, nego otvoriti ozbiljnu knjigu iz fizike ili istorije tehnologije.
Ali postoji jedan drugi, dublji razlog zašto me baš ove nuklearne zavere čak i intimno pogađaju. Iako nisam fizičar, istorija razvoja nauke je neka vrsta mog privatnog hobija, a u vezi termonuklearnih eksplozija imam posebnu vrstu fiksacije još od detinjstva: još u osnovnoj školi sam lovio po televiziji i videotekama sve moguće filmove i dokumentarce o nuklearnim probama – od Nevade i Pacifika, pa sve do najjačeg oružja ikada testiranog.
 |
| Nuklearna pečurka Car-bombe viđena sa udaljenosti od 161 km (100 milja). Kruna oblaka je visoka 65 km (40 milja) u trenutku nastanka fotografije. (izvor: Odeljenje za komunikacije državne korporacije Rosatom, 20. 8. 2020) |
Car-bomba (šifrovano ime: „Ivan“ ili „Vanja“, interna oznaka „AN602“) bila je najmoćnije nuklearno oružje, tačnije, oružje bilo koje vrste – ikada konstruisano i testirano. Projekat Sovjetskog Saveza, termonuklearna avionska bomba, ispitana je 30. oktobra 1961. na poligonu Nova Zemlja, na krajnjem severu tadašnje zemlje, i imala je snagu od oko 50 megatona TNT-a.
Kao klinac, nisam razumeo sve brojeve, ali sam razumeo jezgro fascinacije: čovek je uspeo da napravi nešto što po dimenzijama i energiji izgleda kao mala, improvizovana zvezda na Zemlji. Nešto što je istovremeno i potpuno demonsko i zastrašujuće, ali i simbolički – zvezdano.
U zbirci priča Sveti bordel i druge priče imam tekst koji se direktno bavi tom opsesijom: priču „Tri uzdaha sveta – nuklearna bomba“, podeljenu u tri, kratka dela. Ono što me zanima u toj priči nije tehnička strana oružja, nego hermetička i filozofska implikacija: samom kreacijom nuklearnih bombi i njihovom eksplozijom mi imitiramo proces koji se odigrava u zvezdama.
U središtu Sunca i drugih zvezda odvija se fuzija: jezgra se spajaju, oslobađajući nezamislive količine energije. U nuklearnoj bombi, naročito termonuklearnoj, mi najpre razbijamo jezgra (fisija), da bismo zatim, u ekstremnim uslovima koje sami pravimo, pokrenuli mini-fuziju. Ukratko: pokušavamo da u limenom sanduku od par tona i par metara dužine insceniramo ono što kosmos radi bez svesne namere, čitavu večnost.
Mi smo, dakle, prometejski spustili zvezde na zemlju. Ne ulazeći u to da li je to dobro ili loše – sasvim je moguće da je vrhunski loše, da će baš ta tehnologija, direktno ili indirektno, izvesti civilizaciju do kraja, kao što su mnogi slutili. Ajnštajn u svojim biografijama i svedočanstvima, pa zatim i film o Openhajmeru, vrlo jasno nagoveštavaju taj osećaj: kao da je čovek otvorio vrata koja više ne može da zatvori, i da sada živi sa znanjem da je sposoban da se samoubije u planetarnom razmeru.
Meni je, međutim, u svemu tome važna simbolika. Nuklearna bomba je koncentrisani mit o čoveku: u njoj se spajaju nauka, religija, magija, politika i metafizika. Ona je istovremeno i „mač apokalipse“ i groteskna karikatura božanske moći. „U njoj vidim inverznu liturgiju materije. Taj proces je u zvezdama čist, jasan i nikoga ne povređuje – štaviše, bez njega ne bismo ni postojali, ali ovde on postaje trenutak u kojem čovek kaže kosmosu: ’Vidi, naučio sam jedan tvoj trik.’“
Zato me posebno iritira kada neko hladno izjavi da nuklearno oružje „uopšte ne postoji“ i da je sve to samo globalistički projekt straha. Ne zato što sam emotivno vezan za oružje kao takvo, nego zato što takve teorije zavere brišu tu gorko-veličanstvenu simboliku, taj jezivi prometejizam. Prave od svega toga lošu televizijsku sapunicu: umesto da govorimo o tome kakav je to skok u ljudskoj istoriji – da smo uspeli da manipulišemo istim onim procesima koji pale zvezde; svodimo sve na „ma lažu oni, to su samo velike napalm bombe“.
Teorije zavere u tom smislu nisu bunt. One su odricanje od realnosti. Infantilni pokušaj da se svet svede na: „Meni ovo deluje neverovatno, dakle sigurno ne postoji.“ Umesto da se suočimo s tim da živimo u veku u kojem čovek zaista može da sprži planetu, mi kažemo: ne, ne, to je samo još jedna „holivudska priča“ za mase.
Ovaj tekst je, zato, moj mali nuklearni prolog za esej koji spremamo Milica i ja. U tom zajedničkom tekstu ćemo se baviti svim mogućim teorijama zavere: od reptila i ravnozemljaša, preko ukradenog Egipta , pa do „pra-Srba koji su izmislili sve“. Bavićemo se psihologijom, kulturom, jezikom, istorijom.
Razneseni Svemir, Vladimir Tomić, Oblak Kaktusa
Comments
Post a Comment