Odbrana celibata (lični eksperiment bez sektaštva i bez ideologije)

Slika: Miklanđelov David

Piše: Vladimir Tomić 

U savremenom društvu pojam celibata se uglavnom ismeva. Predstavlja se kao neko zatucano religijsko nasleđe i često se pogrešno tumači kao nešto što čak nije ni moguće u biološko medicinskom smislu, jer je navodno prirodno da čovek, bilo muškarac ili žena, mora da doživi orgazam; da muško telo mora da izbaci svoje seme, da je svaki pokušaj drugačijeg podešavanja sopstvene seksualnosti automatski nasilje nad prirodom. Čak sam, pre skoro godinu dana, imao raspravu sa nekim poznanicima koji za sebe tvrde, odnosno tako se predstavljaju u društvu, da su pravoslavni vernici i da je pravoslavlje njihova vera. Bilo mi je fascinantno da jedan od njih, onaj koji se najviše javno poziva na svoju veru, napada sam pojam celibata kao nešto nemoguće, i to ne u moralnom, nego u biološkom smislu. Moju priču o celibatu shvatio je bukvalistički, kao pokušaj da doslovno prestaneš da izbacuješ semenu tečnost, kao da je reč o sabotiranju fiziološkog procesa. Pošto taj poznanik ne podnosi moja druga shvatanja života, naročito filozofske prirode, nije ni sačekao objašnjenje pojma celibata koje sam hteo da iznesem, već je sve to kratko odbacio kao medicinski i biološki apsurd.

U tom trenutku sam se u sebi zapitao kako neko ko sebe predstavlja kao pravoslavca može da negira sam princip celibata. Jer celibat, iako nije obavezan za obične vernike, za takozvane mirjane, za iskušenike i monahe ne samo što je obavezan, nego predstavlja jednu od ključnih osi monaškog života. Bilo da govorimo o pravoslavnim, katoličkim ili istočnim monasima, zavet uzdržanja od seksa nije sitan detalj, već nešto što se razume kao radikalno usmeravanje života ka nečemu što nije bračna i porodična svakodnevica.

Slika: Sveti Jovan Krstitelj u pustinji, Rafael, oko 1517. godine. Jovan se smatra Hristovim pretečom, koji je živeo celibatnim životom odricanja i pokore.

Međutim, moja odbrana celibata, koju taj veliki vernik nije želeo ni da sasluša, nije se uopšte zasnivala na religijskim pravilima ili dogmama, nego na sasvim drugoj, energetsko vibracijskoj ravni. Ja sam pokušavao da govorim o celibatu kao o načinu upravljanja sopstvenom energijom, a ne kao o napadu na telo. Pokušaji da neko nasilno uguši svoje seksualne nagone zaista jesu opasni, mogu dovesti do brojnih psihičkih problema i raznih psihofizičkih posledica po pojedinca, i tu nema nikakve romantizacije. Čovek koji mrzi sopstvenu seksualnost, koji se gadi svog tela ili koji potiskuje želju iz stida i krivice, ne praktikuje celibat, nego samopovređivanje drugom vrstom oružja.

Pravi celibat, onaj o kome ja govorim, sprovodi se sa jasnom namerom i ciljem, recimo u kontekstu kreacije nekog velikog ličnog dela, rada na magnum opusu, kapitalnom slikarskom, umetničkom, naučnom ili filozofskom projektu, jednom rečju- duhovnom delu. Takav celibat nema nikakve veze sa idejom da čovek pokušava da ubije sopstveni nagon, niti sa tim da muškarac potiskuje svoju prirodnu erekciju kao neprijatelja. Podrazumeva se, zavisno od organizma, da će telo u nekom trenutku nesvesno izbaciti poluciju, tečnost, da će ciklusi i hormoni nastaviti da rade svoj posao. Celibat o kome govorim nije rat protiv biologije, nego svesna odluka da se seksualna energija preusmeri i sublimira zarad ostvarenja nekog višeg cilja, a ne zato što osoba ima nešto protiv masturbacije ili seksualnog opštenja kao takvih. I još nešto mi je važno: ne mislim da celibat mora da bude trajna, zavetna odluka. On može da bude privremen, vremenski ograničen, vezan za konkretan zadatak koji čovek sebi postavi.

Slika: Fernand Knof – „Zaključavam vrata pred sobom“

Kako ovo znam? Znam tako što sam u periodu između 2019. i 2020. na sopstvenom organizmu isprobao upravo ovakvo preusmeravanje energije. Jedan od ciljeva koje sam tada sebi postavio bio je da očistim misli, telo, um i nešto što bih, bez patetike, ipak nazvao dušom, od nepotrebnih ometača. U to su spadali i pornografski sadržaji koji su mi u tom trenutku postali više dosadni nego zavodljivi. Nisam prestao (privremeno) da ih gledam zato što pornografiju smatram zlom koje će da pokosi čovečanstvo, već zato što sam primetio kako mi skreće pažnju sa glavnog cilja koji sam tada imao. Ta odluka nije bila moralistička, već taktička.

Pored te vrste celibata ili bolje rečeno uzdržanja, ušao sam u još jedan lični eksperiment koji je trajao nekoliko meseci, negde pre nego što je krenula pandemija ludila. Prestao sam da konzumiram ne samo sve životinjske proizvode, već i skoro sve industrijske namirnice iz prodavnica, uključujući sokove, slatkiše, sve što nosi dugu listu aditiva i dodataka. Mogu sasvim mirno da kažem da je to bio period kada sam se, istovremeno, najbolje osećao i fizički i duhovno. Bio sam u najboljoj kondiciji, i ne mislim tu na neku body building formu, nego na osećaj da je telo prestalo da bude magacin tuđe hemije.

Osećaj je bio „lagan“, „lak“. Dok trčim, dok prelazim duge kilometraže, dok radim bilo šta fizički, kao da se ceo organizam pročišćava. Znoj je bio neuporedivo manji, a i onaj koji bi se pojavio nije imao onaj poznati smrad koji stiže sa mesom, industrijskim slatkišima i ostalim proizvodima masovne prehrambene industrije. Potpuno ista stvar dogodila se sa izmetom, stolicom i mokraćom: boja, miris, redovnost pražnjenja, sve se promenilo, i to u pravcu nečega što bih pre nazvao neutralnim nego „prijatnim“, a sigurno sa neuporedivo manjim smradom nego ranije. Bitno je da napomenem i da u tom periodu nisam pio alkohol, nisam pušio cigarete, niti koristio bilo šta psihoaktivno, iako jesam sklon svim tim stvarima još od tinejdžerskih dana, a i u trenutku kada pišem ovaj tekst uživam u cigareti i kafi. 

Ipak, nisam sebe zbog toga počeo da nazivam veganom. Termin „veganstvo“ mi, onako kako se danas često koristi, zvuči više kao politička ideologija, kao nova sekta pripadnosti, nego kao opis toga šta stavljaš na tanjir. Nisam sebe zvao ni isposnikom u religijskom smislu, jer ne pripadam nijednoj organizovanoj religiji. Izuzetno su mi naporni militaristički vegani koji vas inkvizitorski ubeđuju u razne štetnosti konzumiranja mesa, isto kao što su mi naporni i oni koji agresivno brane konzumaciju životinjskih proizvoda tako što pokušavaju da dokažu kako je sve to navodno „prirodno“ i „normalno“, uprkos tome što postoji više nego dovoljno podataka o raznim štetama koje mesna industrija pravi, od ekoloških do zdravstvenih.

Slika: Odilon Redon – „Oko poput čudnog balona“

Zanimljivo je da upravo u tom rasponu između fanatičnog mesožderstva i fanatičnog etiketiranog veganstva pliva i pojam celibata. Sa jedne strane stoji religijski celibat koji se često posmatra kao relikt prošlosti, sa druge strane stoji spontano, potpuno nesvesno odricanje od stvarne bliskosti koje preteranim korišćenjem mogu da proizovedu pornografska industrija i aplikacije za upoznavanje. U klasičnim definicijama celibata naglašava se da je reč o dobrovoljnom zavetu da se ne stupa u brak niti u seksualnu aktivnost, obično iz religijskih ili duhovnih razloga, za razliku od obične seksualne apstinencije koja može biti privremena, ili od aseksualnosti koja je pitanje orijentacije a ne odluke.  U mnogim tradicijama taj zavet se vezuje za monaški život, za odluku da se prekine linija biološkog potomstva kako bi se naglasio drugi oblik „rađanja“, onaj unutrašnji. 

Ako pogledamo mapu svetskih religija, vidimo da celibat nije izum jedne crkve, već ponavljajući obrazac. U hrišćanskoj tradiciji se kroz vekove razvijao ideal svešteničkog i monaškog celibata, posebno u katoličkoj i pravoslavnoj monaškoj praksi. U hinduizmu i džainizmu askete polažu zavet uzdržanja kao deo puta ka oslobođenju, brahmačarja se shvata kao način da se energija preusmeri sa telesnog uživanja na meditaciju i znanje. U budizmu mnogi monasi prihvataju celibat kao vid otcepljenja od želje koja ih vezuje za ciklus rađanja i umiranja. U svim tim slučajevima, celibat nije zamišljen kao samosvrha, već kao radikalan metod koncentracije.

Slika: Sveti Makarije i heruvim iz manastira Svete Katarine, Sinaj, Egipat

Antropološki posmatrano, odluka za celibat često deluje antisocijalno, jer se kosi sa očekivanjima zajednice da se nastavi loza, imanje, prezime. Pa ipak, istorija svedoči da su se u svakoj epohi pojavljivali ljudi koji svoje telo i svoju seksualnost stavljaju u službu neke druge vrste nasleđa. Jedan pravnik, jedna monahinja, jedan slikar, jedan asketa iz indijske prašume, svi oni čine isto: napuštaju logiku „prirodnog“ nastavka u potomstvu zarad logike dela ili molitve.

Savremeni svet je prema celibatu istovremeno mnogo ciničniji i mnogo opsednutiji nego ranije. S jedne strane, svaki pomen uzdržanja od seksa izaziva ironiju, podsmeh, sumnju. Sa druge strane, pojavljuju se pokreti i zajednice koje celibat ili parcijalnu apstinenciju pretvaraju u novu ideologiju. NoFap zajednica, na primer, okuplja ljude koji žele da odustanu od pornografije i masturbacije u nadi da će tako povratiti kontrolu nad svojim životom, uspostaviti drugačiji odnos prema seksualnosti i izaći iz obrasca zavisničkog ponašanja. U pojedinim psihološkim i kvalitativnim studijama ljudi koji svesno prekidaju upotrebu pornografije i masturbacije prijavljuju različite dobitke: bolju koncentraciju, manje anksioznosti, više motivacije, ali i drugačiji odnos prema sopstvenom telu i partneru. (1)

Istovremeno, naučni radovi upozoravaju na razliku između kompulzivne upotrebe pornografije i umerenog, nekompulzivnog seksualnog ponašanja. Ne postoji ubedljiv dokaz da sama masturbacija uništava zdravlje, niti da kratki periodi apstinencije magično podižu testosteron u nebesa i pretvaraju čoveka u nadčoveka, iako postoje studije koje pokazuju određene hormonske promene u periodima duže ejakulacione apstinencije. Ono što se menja, čini se, više je psihološki sklop, navika, način na koji mozak upravlja nagradama, nego sama biologija.

Na drugom, mračnijem kraju spektra, nalazi se savremena figura nevoljnog celibata, takozvani incel. To više nije dobrovoljna odluka već stanje ljudi koji sebe definišu kao osobe koje ne mogu da nađu seksualnog ili emotivnog partnera, uprkos želji. Iz toga nastaje čitava subkultura ogorčenosti, mizoginije, često i nasilja, u kojoj odsustvo seksa postaje gorivo za mržnju prema svetu. (2) Tamo gde monah svoj celibat pretvara u intenzivnu brigu o sopstvenoj duši, incel pretvara svoje nevoljno odsustvo seksa u ideološku bombu okrenutu protiv žena, društva, ponekad i protiv sebe.

Sve to vraća priču na početnu napetost: da li celibat posmatramo kao medicinsku devijaciju, kao psihološki problem, kao religijski ritual, kao egzistencijalni izbor, ili kao kombinaciju svega toga. Definicije, istorije i religije mogu nam pomoći da razumemo okvir, ali ključna stvar koja me zanima jeste unutrašnja motivacija. Ne može se svaki celibat staviti u isti koš, kao što se ni svaka seksualnost ne može svesti na jednu formulu. Razlika između nasilnog potiskivanja i svesne sublimacije ne leži u broju dana bez orgazma, nego u pitanju: iz koje tačke u sebi polaziš.

Ako polaziš iz gađenja prema telu, iz stida, krivice, mržnje prema želji, onda će svako uzdržanje, pa i ono „religijsko“, pre ili kasnije da eksplodira u perverziji, paranoji ili samorazaranju. Ako polaziš iz želje da ne budeš rob automatizma, iz odluke da bar na neko vreme testiraš sopstvene granice i vidiš šta sve možeš da stvoriš kada ne trošiš energiju po navici, onda celibat postaje alatka, a ne religija.

Moje iskustvo iz 2019–2020. ostaje mi kao unutrašnje merilo, ne kao dogma. Znam kako izgleda kada iz života izbaciš većinu industrijskih i animalnih proizvoda, kada isključiš alkohol, duvan i pornografske slike, kada telo prestane da bude poligon za eksperimente prehrambene i pornografske industrije. Znam i kako izgleda kada se ta energija prelije u pisanje, čitanje, koncentraciju, u rad na tekstu koji ne nastaje kao nusprodukt pažnje rasute po ekranima, nego kao rezultat jednog tihog, ali odlučnog „ne“ prema onome što te rasipa.

Gistav Moro – „Orfej“

Ne mislim da je to model za svakoga. Ne verujem u univerzalne recepte. Bilo bi suludo, na primer; da se neko uzdražava od erotskih i pornografskih sadržaja, a da u tim trenucima piše delo povezano sa tim temama na način kako je radio Markiz de Sad, Žorž Bataj ili Žan Žene. 

Ono što mogu da kažem jeste da je celibat, ovako shvaćen, pre svega neka vrsta samotestiranja. U njemu vidiš šta si spreman da pustiš, od čega si zavistan, gde počinje tvoja sloboda, a gde prestaje tvoja priča o slobodi. Ponekad je dovoljno da na nekoliko meseci utišaš sve spoljne glasove, da bi čuo da se unutar tebe već dugo gomila pitanje koje nema nikakve veze ni sa seksom, ni sa hranom, ni sa religijom: šta ćeš uraditi sa svojom energijom, sa svojim vremenom, sa onim što imaš da potrošiš samo jednom.

U tom smislu, celibat za mene nije ni tabu ni svetinja, već jedan od najradikalnijih načina da staviš sebe na probu. Da vidiš da li si zaista, kako voliš da pričaš po kafanama i društvenim mrežama, slobodno biće, ili si najobičniji refleks, skup navika koje su drugi u tebe ugradili. I možda je baš zato savremenom društvu najlakše da se celibatu smeje. Lakše je nazvati ga „biološkim apsurdom“ nego priznati da postoji mogućnost da čovek kaže: danas neću raditi ono što me svi uče da je prirodno, zato što hoću da proverim gde tačno počinje moja sopstvena priroda.

Literatura i korišćeni izvori: 


1. O'Brien, Džodi (2009). Enciklopedija roda i društva, Tom 1. SAGE, str. 118–119. ISBN 978-1412909167. Link do knjige ovde. 

2. Beever, Jonathan; McDaniel, Rudy; Stanlick, Nancy A. (2020). Razumevanje digitalne etike: slučajevi i konteksti. Abingdon, Oksfordšir: Routledge, str. 20. ISBN 978-1-315-28212-1. OCLC 1123184308. Link do istraživanja ovde. 

Razneseni Svemir, Vladimir Tomić. Oblak Kaktusa

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: