Kod siledžijskog ponašanja, maltretiranja i šikaniranja druge osobe ili celih grupa osoba, uočava se taj obrazac dugotrajnog, sistematskog psihološkog iscrpljivanja žrtve. U početku žrtva siledžije ne pokazuje neke ozbiljne znake da je maltretirana, a siledžija se može postavljati tako da je čas nasilnik čas ne. U jednom trenutku, on može prestati da maltretira žrtvu bilo fizičkim ili verbalnim nasiljem, dakle zaustaviti sve; početi da se ponaša kao da je prijatelj žrtvi, nakon čega ona oseća dragocene trenutke predaha od maltretiranja. Ona zna, oseća da to maltretiranje nije u redu, ali je zahvalna svom tlačitelju što je bar malo poštedeo, dao oduška neko vreme. Međutim, strah je ostao tu. On je trigiran već onim prvim, početnim maltretiranjem, i već tada je proizveo traumu, koja se sada samo produbljuje. Što je neka ozbiljna rana na telu, to je trauma u duševnom (unutrašnjem), intimnom svetu muškaraca i žena, i ona može biti tako golema da bukvalno odredi ceo način života, ponašanja neke osobe ili da je i skroz uništi. Ali, ovo uništenje ne dolazi odjednom već postepeno, i ono što najviše "ubija" žrtvu tokom dugotrajnog maltretiranja nije neki određen čin koji se dogodio tokom maltretiranja, nego cela ta perverzna igra siledžije koja žrtvu dovodi do paranoje, osećaja krivice da je učinila nešto "loše" čime je izazvala nasilje ka sebi samoj. Ovo su neke od osnovnih, enciklopedijskih psiholoških postavki siledžijskog ponašanju. U francuskom filmu "Mučenice" iz 2008. godine je ova vrsta mučenja uzdignuta dalje od pukog siledžijstva, surova i jezivo je brutalna i poprima na kraju van telesnih i metafizičke razmere. Tokom takozvane pandemije korona-virusom, došlo je do ovakavog siledžijskog ponašanja vlasti različitih država prema narodu, koji čas ima totalni lockdown, čas ne, čas svi nose maske pa ne nose, jedan period ide se na more, koncerte, uživa a onda dođe do novog zastraživanja i ubijanja u pojam žrtve, koja još uvek misli da je i pored toga što se tako puno loših stvari dešavaju, nekako ipak sve i dalje ok iako duboko u sebi zna da ništa od ovoga nije ok. Veliki siledžija je poput sadističkog robovlasnika, koji slabije ili nejake da mu se odupru pretvara u svoje robove. Zato su potpisnici Baringtonske dekleracije i drugi stručnjaci, koje mafija nije uspela da uzme pod svoje, među prvim stvarima pomenuli svoju ogromnu zabrinutost za psihičko zdravlje ljudi zbog preovladavajućih covid -mera, a mi sada u praksi čak i kao laici već vidimo ozbiljne posledice maltretiranja covid-merama, i to čak i u zemljama kao što su ove naša balkanske gde smo imali mnogo laganije mere nego zemlje kao što su neke druge. Opasno je što ima puno ljudi, koji i dalje naivno veruju da će se stvari vratiti skroz u normalu, kao da se ništa od ovoga nije dogodilo, kao da je to bio neki ružan san. Nažalost, neće ići tako, a već smo došli i do proglašenja nove krize, a da ne pominjem i rat koji u međuvremenu otpočeo u Evropi.
Vladimir Tomić, Beograd 26. 7. 2022
Коментари
Постави коментар