Geometrija pada: Hronika o zbirci „između х između“ Aleksandra Đurića

Piše: Vladimir Tomić 

Igni probatur aurum, virtus miseria

(Zlato se proba u vatri a vrlina u nevolji)

...

Jauk grli pauk, a ja stojim između dva sunca,

mlaz svetla mi u očima jak.

Bože znam da svoju tarifu imaš -

da pohlepa u tebi bunca,

ali mi, molim te, bez nadoknade učini da i ja budem mrak

Bob Dilan 

Na promociji zbirke pesama „između х između“ Aleksandra Đurića, održanoj u umetničkom prostoru Beti Ford, imali smo priliku da, uz samog autora, uđemo u jednu od najsistematičnije koncipiranih pesničkih knjiga poslednjih godina, u izdanju Neosa. Govorim to sa punom svešću o značenju te reči: sistematično. Ova zbirka ne predstavlja puko okupljanje pesama, već logikom izvedena struktura koja se razvija kao mehanizam. Mehanizam čiji se zupčanici ne vide odmah, ali se njihovo delovanje oseća od prvih stihova.

Zbirka je organizovana kao odbrojavanje: od pesme 70 do pesme 0. Već sam autor u predgovoru objašnjava tu odluku: „čovekovo vreme ističe“, kaže on, aludirajući na činjenicu da čitanje, kao i život, ovde teče unazad. Ne ka kraju, nego ka početku. Ali ne početku u smislu nade, rođenja ili svetlosti, već početku uzroka, traume, temeljne pukotine. To „unazad“ nije regresija, to je arheologija bola.

Već prve dve pesme, 70 „između (ptice)“ i 69 „zmaj“, svedoče o kolektivnim traumama: smrti starih lica u požaru u Barajevu i ubistvima dece u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Ove pesme prevazilaze reakciju samu po sebi. One su dokument, zapis. Ne traže emociju od čitaoca, već pokreću proces samoproučavanja: šta sam ja čitao? Šta sam čuo? Gde sam bio kada se to dogodilo? U tom smislu, zbirka ne nudi utehu. Ona nas ne zove na potrošene parole o čovekoljublju, već na saučestvovanje u odgovornosti.

Zbirku otvara „grafikon ljubavi“, kako ga autor naziva. Ljubav je postavljena kao „stožerna tačka“, centar oko kojeg se rotiraju entiteti poput života, smrti, društva. Ona nije emocija, već pokušaj sklopa. No, taj sklop se već u sledećim pesmama raspada pod pritiskom sveta. Jer svet koji ova zbirka pokazuje nije metafora. On je vrlo realan: pun zavisnosti, porodičnih trauma, siromaštva, marginalizovanih identiteta. Pesnik ne traži spas. On traži tačku pucanja.

Posebno snažan deo zbirke nalazi se u njenom središtu: pesma „64 inferno“ koristi Danteovu strukturu pakla kako bi katalogizovala bol savremenog čoveka. Krug po krug, kroz figure limba, vihora, Kerbera, čitaoci prolaze kroz životne oblike koje sistem ne vidi. „Drag queen“, narkomani, alkoholičari, siromašni radnici, beskućnici, bivaju smešteni ne u ideološki diskurs, već u pesnički registar. Ćutanje prestaje kada se imenuje.

Lirski subjekt u zbirci, nazvan „nedeljiva celina“, stalno menja položaj: on je i dete i otac, i zavisnik i ljubavnik, i sveštenik i grešnik. U pesmi „pasji otac“ autor dostiže jedan od emotivnih vrhunaca. Hladnoća između oca i sina ovde nije patetična, već ogoljena, životinjska: „ti i ja smo zveri bačene zverima“. Ta linija ide sve do kraja knjige.

Zbirka ne traži bekstvo. Ali ga testira. Pesme iz „manastirske trilogije“ opisuju mogući izlaz iz pakla, odlazak u duhovni prostor, ali se i to pokazuje kao privremeno. Subjekt se vraća u grad, otuđen i od sebe i od drugih. Majci ne može da se javi. Oprost ne dolazi spolja, a unutrašnji mir je nedostižan.

Promišljeno umetnut u strukturu zbirke je i niz kulturnih referenci. Dante, Saramago, Bob Dilan, Džoni Keš, Hendriks pa čak i lična posveta Dušanu Kojiću Koji. Ovo su delovi jednog šireg poetskog bratstva u koje Đurić svrstava sebe. On ne oponaša, on se poziva.

Zbirka se zaključuje pesmom „0 između (mrak)“. Odbrojavanje je završeno. Nema velikog finala. Nema katarze. Poslednji stihovi nisu ni vapaj ni nada, već svedočanstvo stanja: „mi ne živimo, mi u život / srljamo“. Bog nije vodič ni sudija. On je slep, a sila koju vrši nad svetom je slepa destrukcija.

Zbirka „između х između“ je mesto gde se reči ne troše uzalud. Gde metafore nisu bežišta, već skalpeli. Gde se ne nudi svetlost, već preciznost tame.  

Plač Nacije

Tvorac vetrovitih promena dolazi iz nepovrata, 

ugasiće se laž i strahovlada tužnog romora. 

Za njom će se vući pustinja i patnja razapeta na krstu od starih vrata, 

sakatila će se gegati kao glas zloslutne kreje u dugovima mora. 

Iznad smotuljaka naših trajanja sve je tuđe, 

ogrtač tišine sada je otkos što pažljivo oštri mač. 

Rikošetirani zvuk zalutao je u plač nacije i izgoreo da uđe, 

ugodne smo varke koje plamte kao nestvarna bića u nacije plač. 

Sloboda je svojih neobičnih saputnika (ne)volja, 

razum joj drži utanačena dela ruku. 

Nacije plač se suši u osvetljenoj tmini neizvesnosti i trusnih polja, 

sva hitanja naših dela setu prema svetlosti tunela za kosu vuku.

Napisao osvrt i priredio izabrane pesme

Vladimir Tomić

Podrži naš blog!

Za uplate na dinarski račun:
Banka Intesa: 160-5400100702599-06
Na ime: Vladimir Tomić

Za PayPal uplate: