Amor Fati u pepelu: Poetski krug Zorana Bognara
„Smrt nam se svima smeši, zato uzvratimo joj osmeh“.
Sokrat
Jednom mi je jedan poznanik, u naletu pesimizma i zamora,
rekao: „Mi smo svi tragičari, svi ćemo umreti“. Ta rečenica, u
svojoj banalnoj istinitosti, sažima apsurdnu postavku ljudskog stanja. Rođeni
smo bez pristanka, bačeni u egzistenciju čija su pravila fluidna, a ishod
fiksan. Svi smo mi tragični junaci u komadu koji nismo pisali, a naš jedini
pravi antagonista, jedini istinski besmrtnik na ovoj pozornici, jeste sama
Smrt.
U savremenom diskursu, preplavljenom onim što prepoznajemo kao „prostituciju
intelekta“ - gde se i najdublje ljudske traume banalizuju i pretvaraju u lako
svarljive ideološke narative; svaki pokušaj autentičnog govora o smrti deluje
kao unapred izgubljena bitka. O smrti se danas ili ćuti na bolnički sterilan
način, ili se o njoj govori sa neutemeljenom, propagandnom pseudo-metafizičkom
pompom.
Sokratov poziv na osmeh je, dakle, poziv na suočavanje. Nova zbirka pesama
Zorana Bognara, Sve su smrti (samo) deo našeg sata, jeste upravo taj uzvraćeni osmeh, ali to nije osmeh pomirenja,
već osmeh tragičnog junaka koji je pogledao meduzu u oči i preživeo da o tome
svedoči. Ovo je knjiga-protokol, seizmografski zapis duše koja prolazi kroz
devet krugova suočavanja. Bognar ne nudi utehu; on nudi mapu kroz tamu.
Jer, Bognarove pesme se ne analiziraju na klasičan način, kao empirijski
podatak. One se proživljavaju. One zaobilaze puki racio i gađaju direktno
u naš unutrašnji solarni disk. One su pisane iz stanja u kojem se svi mi, pre
ili kasnije, nađemo: iz stanja utopljenika.
UTOPLJENIK
 |
| Slika: Vlaho Bukovac, iz diptiha o Padu Ikara |
I. POSTOJI LI NEŠTO IZA...
Putovanje počinje tamo gde filozofija mora početi: fundamentalnim pitanjem.
Prvi ciklus nije teološka teza, već ontološki nemir. Zbirka se otvara
istoimenom pesmom, „Postoji li nešto iza...“, koja je meta-pesma o samom
problemu. Bognar odmah priznaje poraz intelekta: „Toliko mnogo knjiga je
napisano o smrti... a šta / na kraju krajeva čovek zna o njoj...“. Sve rasprave
i pesme završavale su samo sa pitanjima: „„Postoji / li život iza života?“...“.
Ostaje nam „samo da nagađamo“. Epigraf čitave zbirke, Šekspirova misao „Umiranjem
smrti, / više ništa ne umire“, ovde nije dat kao odgovor, već kao zadatak.
Bognar preuzima na sebe alhemijski proces: da bi se pobedila smrt, ona se mora
internalizovati, mora se „umreti pre smrti“.
II. NEODOLJIVI MIRIS SMRTI
Od apstraktnog pitanja „šta je posle?“, Bognar nas naglo gura
u čulno. Ciklus otvara pesma „Utopljenik“ (koju sam naveo na početku),
uspostavljajući početno stanje lirskog subjekta: on nije posmatrač, on se davi.
Okovan je „bodljikavim morem“ i na kraju „čitav svet postao je voda...“.
Ovo stanje vodi u „Vakuum“ , visceralni ritual u kojem subjekt sebi para trbuh.
Ključ je: „Nisam osetio nikakav bol“. To je odvajanje od tela, koje vodi u
spoznaju hladne praznine: „ležao je / arijevski - ledeni vakuum...“. Sledi
„Blues o nerođenima“, čista šopenhauerovska pa i sioranovska teza: tragedija
nije smrt, već rođenje. Lirski subjekt žali za praživotom, kada je bio
„mali, srećni spermatozoid“. Rođenje je izgon u svet „suludih karnevala iz
očaja“ , a „Besmrtnost bi bila moja najveća tegoba“.
Pesma „Ispred vremena“ kratki je izraz želje za begom iz takvog sveta,
„da sam se rodio bar dvesta / godina kasnije...“. Ali beg nije moguć. „Pacta
sunt servanda“ postavlja život kao pravni ugovor: „Ako se baš moraš roditi,
rodi se...“ , „Ugovori / se moraju poštovati! Život je hladna soba i / treba je
grejati“. Ovo je cinično prihvatanje: imamo obavezu da postojimo, a ugovor
ističe tek smrću. Zato je kraj čežnja za odmorom: „O, kako je / divno leći u
krevet i prekriti se mrakom...“.
 |
| Scena iz filma Sedmi Pečat |
III. DNEVNIK NESANICE
Ako su prva dva ciklusa bila filozofska i estetska priprema, treći ciklus je
epicentar bola. Ovde je postiulat zašto je knjiga i napisana. Posveta zbirke
bratu Ediju, Siniši Mihajloviću, Radivoju Šajtincu, Dinku Tucakoviću, Massimu
saviću, Žarku Lauševiću i drugima ovde dobija svoje lirsko opravdanje.
„Vezan obredima besanih noći“ obraća se sa „prokleta godino“ , „Srebrni demonu“ , koja mu
je oduzela voljene i „Iščupala... iz korena“. Pesma „Iščupala si me iz korena“
nastavlja ovu sliku, ali se završava prkosom: „čovek niti živi, / niti umire
uzalud...“.
Ključna teza zbirke data je u pesmi „Mrtav sam čovek koji hoda“ : „Znati umreti
pre smrti / znači biti živ u svakom trenutku...“. On je „izgubio opkladu“ protiv
smrti i sada je „Puka opsena“. Ovo je ono „umri i budi“ iz autorovog intervjua.
„Izdah iz staklenika“ je pesma oslobođenja („izlazim iz ovog lavirinta kruga“),
daha koji je nedostajao.
Pesma „Ne možeš pobeći od svoje sudbine“ vraća mu fatalizam, ali ga sada vezuje
za društvenu trulež: „imbecilni vratari“, „bogomoljke“, „debeli jezici“.
Lični bol postaje deo opšteg besmisla. A onda, emotivno jezgro: „Moja porodica
je mrtva“. Bognar bez patetike ređa činjenice: „Moja majka je mrtva“ , „I moj
otac je mrtav“ , „Moj brat je / mrtav, takođe“. Ovde počinje stvarni
postmortalni dijalog. Otac „svake noći ustaje iz groba“ kao „oglodani kostur“
da ga upozori da beži „od Crvenog Hrista“ (pogubne ideologije). Bol
je postao ličan i mitopoetski.
IV. ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom
Sa ličnog bola, Bognar širi sočivo na makrokosmos. Ovo je najdublja tačka
nihilizma. Tipografsko isticanje reči „POD“ je ključno.
Pesma „Smrtna kazna“ postavlja tezu: „život nije ništa / drugo nego smrtna
kazna“. Rođenje je presuda , a „Sudbina je u misiji Ironije“. Naslovna pesma
ciklusa, „ZEMLJA GOSPODARI PODzemljom“, je monumentalni katalog sveopšteg
poraza. Svi su pod zemljom: „Hendriks... Leonardo da Vinči... Niče... Krleža...
Platon... Mocart“ , pa čak i „Hrist... Buda... “. Sva umetnost, filozofija i
religija. Zaključak je neumoljiv: „Svet je pod zemljom“. Na kraju, i sama „zemlja
je pod zemljom...“.
I upravo na dnu tog ponora, dolazi preokret. Pesma „Spoznaja Une Berthold“ je
ključna parabola. Una na „groblju prošlosti“ iskopava, kako misli, kovčeg svog
čoveka , ali se zapravo nalazi nad „svojom vlastitom škrinjom“. Unutra nije
leš, već jevrejska izreka na svili : „SVRHA UČENJA NIJE ZNANJE / NEGO
ŽIVLJENJE. / SVRHA MOLITVE NIJE DA SE ČUJETE / NEGO DA SLUŠATE...“. Ovo je
prvi zrak svetlosti: spoznaja nije u znanju, već u življenju i slušanju.
Ovaj uvid se pretače u „metafiziku svakodnevice“. Pesma „Živeo Dan mrtvih“ je
nadrealna scena gde subjekt šeta sa personifikovanim „Životom“. Puše cigarete
koje gore u „pepeljari pseudovečnosti“ , simbolišući
neraskidivi „lanac“ života i smrti. Pesma „Sveti fragmenti“ je lament nad
rasutim identitetom („Oduvek sam / istovremeno trošio snagu iz više života“).
„Putovanje“ sanja pesme ispisane „rukom mumije“ i shvata da je život „samo
putovanje prema samom / sebi“.
Pojavljuju se heteronimni, postmoderni glasovi. Pesma „Ispovest Bertholda u
kapeli nadzemlja, zemlje i podzemlja“ daje glas ciničnoj „marioneti“ čiji je
„životni san... prijatna smrt“. Pesma „Jaje
(smrt bez ljuske)“ je briljantna minijatura o prženju jajeta, gde „Neizlegnuto
pile krešti u ulju“ – brutalna slika ugušenog potencijala, „smrt bez ljuske“. Pesma
„Agi... put do spoznaje“ pronalazi put do „verovanje u seobu duša“ kroz oči
psa. Pesma „Suton“ je trenutak nihilističke apoteoze, gde je pesnik kao „odbačeni
prosjak“ „istovetan sa sudbinom, istovetan s Bogom“.
Ciklus se zatvara nizom mračnih, angažovanih pesama. Pesma Vlasnici božjeg
prsta“ je optužba „vlasnika“ moći koji su definisali rođenje kao tragediju i
oterali u smrt Ernesta, Silviju Plat i Branka Ćopića. Pesma „Ludilo Floyda
Bertholda“ je groteskni kraj prethodnog lika: on se veša „u narandžasto-zelenom
/ odelu klovna“ sa porukom: „Danas kao da je proleće...“. Apsurd
kao jedini izlaz.
 |
| Slika: Ensor: skeleti se bore za obešenog čoveka |
Ciklus kulminira u hermetičkom triptihu. Pesma „Kao himera“ uvodi
„stranice metempsihoze“ i sliku pesnika koji „nervozno dobuje / prstima po
sarkofagu iščeznuća“. On je na pragu. Pesma „Na Putu pepela“ je eliotovska slika pakla kao
„usamljeno bratstvo večno-budnih / kafana“. U pesmi „Ultimum refugium“
(Poslednje utočište), pesnik prihvata „zakon Puta Pepela“ : „Iz pepela sam
nastao, u pepeo se / vraćam...“. Poslednje dve pesme, „Glasovi tišine“ i
„Glasovi enigme“ , uvode lik „Bardolfa“ u niz hermetičkih pitanja o duši.
Ciklus zatvara „Fotografija Apsoluta, glas Boga“ , gde Bardolf dobija zadatak u
„pozorištu Tišine“ : da stanuje „u pepelu“ dok ga „Novi Vetar“
ponovo ne rodi. Nihilizam je potpun, ali se rađa klica ponovnog rađanja.
V. RAZGOVORI SA OCEM
Nakon što nas je doveo do ivice apsoluta, Bognar nas spasava. Peti ciklus je
emocionalno jezgro zbirke, protivotrov za nihilizam četvrtog. Ovde se
najjasnije vidi ono što sam autor kaže u našem intervjuu: „Apsolutno
verujem u takozvanu posthumnu komunikaciju.“
Ciklus počinje pesmom „U ime Oca i Sina i Svetoga duha“ , koja opisuje pesnika
„razapetog na auto-putu“ između „teško obolelog oca“ i „krhke kćeri“ , mučen
pitanjem: „Jesam li dovoljno dobar sin?“. On pita oca da mu objasni patnju:
„kako to / da se život sveo tek na otmeno / podnošenje torture časova?“. U
pesmi „Oče, evo nas opet na ničijoj zemlji“ , on potvrđuje: „ja i sada,
kada nisi više među nama, / neprestano razgovaram s tobom...“. Odgovor nije u
rečima: „Tišina govori više. Prisustvo govori sve...“.
Pesma „Razgovor sa ocem na njegovom grobu“ konkretizuje bol: tuga nije
apstraktna, to je gubitak „našem ritualu tople čokolade / u vukovarskom hotelu
„Lav“. U nastavku pesme , on zamišlja sopstvenu smrt, ali bez straha, kao
„spokojno se vratiti / korenima“. Najpotresniji momenat je pesma „Razgovor
brata Edija sa ocem...“ , gde Bognar piše glasom svog preminulog brata (iz
posvete ), koji se obraća ocu. On zamišlja očevu smrt, „pedantan i uredan“ , sa
„najlepšim mogućim osmehom“. Bratov glas nastavlja: „ja i dalje, gotovo
svakodnevno, / igram s tobom šah...“. Veza je trajna i neprekidna...
U pesmi „Insomnija, bele noći (Od kako te nema, Oče)“, otac se javlja u
nesanici i postaje duhovni učitelj. On objašnjava: „samo alter ego može
osvetliti tamnu stranu podsvesti“ , „Ništavilo je ivica nečega“ , „Strah je
samo mrlja na dalekoj obali“. U pesmi „Nisam uspeo da ukrotim svoju ćud“ , pesnik se
ispoveda da je i dalje „donkihotovski nerazumno i bezglavo juri na
vetrenjače“, ali to pravda očevim savetom: „uvek radite / kako vam srce
kaže. / Dođavola i razum...“. „Razgovor sa ocem u besanoj beloj noći“
je afirmacija te hrabrosti.
Ciklus se zatvara pesmom „Za mene ti nikada nećeš otići, Oče“, koja je
filozofski zaključak: „Ne verujem u smrt kao u neko / konačno odredište...“.
Smrt je, kao što autor kaže u našem intervjuu, „samo stanica na osi Lavirinta
kruga“. Ovde Bognar eksplicitno uvodi „Točak Večnoga kruga“ i ničeansku ideju
cikličnosti: „večno se vraćati, / a znati da se ne možeš vratiti“ , „znati da
su vremena uvek ista / i da se samo smenjuju ljudi“.
VI. O SVAKODNEVNOM UMIRANJU (U BOLU, U TIŠINI, U PROPILEJU)
Ovaj ciklus premešta fokus sa ličnog na kolektivno, na srodne duše i istorijsku
traumu.
Počinje centralnom metafizičkom pesmom „Milenijumski kaleidoskop srodnih duša“.
Bognar postulira „ovostrane“ i „onostrane“ srodne duše. „Onostrane... /
posećuju nas i miluju u snovima“. Ovo je platonska uteha: ljubav kao most
između svetova, kao „lavirint kruga“. Pesma završava zahvalnošću
„Svedržitelju“.
Sledi bolna elegija „Rodni grade moj, u bolu, u tišini, u Propileju“. To je
oproštaj od Vukovara, „rodni grade moj“ , koji su mu „odstranili... / kao žućnu
kesu s kamenom“. On je „neshvaćen u svom rodnom gradu“. Jedini spas je „da
veruje / u božji kantar, blagostanje i Put svetlosti...“.
Pesma „Beograd – San Francisko, u jednom pravcu“ , posvećena Miki Oklopu,
govori o egzodusu. Odlazak je bio „egzistencijalna potreba za dekontaminacijom“
iz zemlje gde je „Serbia / počela da jede samu sebe“. Ali, pesma
kritikuje i „zlatnu mitomaniju američkog sna“. Naslovna pesma zbirke „Sve su smrti (samo) deo našeg sata“, posvećena
Dinku Tucakoviću, ponavlja cikličnu tezu: „da su vremena uvek ista / i da se
samo lagano smenjuju ljudi“. Pesma „Smrt ne rastavlja“ citira Morisona: „smrt
ne rastavlja; / rastavlja samo nedostatak ljubavi...“.
Ostatak ciklusa je moćan poetski odgovor na ratnu traumu. Pesma „Noć avetinjske
volje“ je alegorija invazije na grad „Ljudi Čistog Srca“. Napadači „su zapalili
i Bibliju / i Kuran i Talmud...“. Pesma „Poslednji izveštaj“ je jeziva,
militaristička pesma: „Crno! Crno! Crno! Sve je crno!“. To je ratna partija
šaha gde „više / niko ne vuče poteze belim figurama“. Pesma „Pregaženi
vremenom“ opisuje posledice: „napukle naočare, / Biblija“ na tlu natopljenom
krvlju. Žrtve su „umirale... otvorenih očiju kako bi što / bolje zapamtile lica
svojih ubica“.
Pesma „Porušeni grad“ (Vukovar) „ulazi u moje srce“ , donoseći spoznaju: „mogu
ukrotiti Boga, / ali ne mogu da ukrotim vreme“. Pesma „Hodočasnici“ je pesma
duhovnog otpora; neprijatelji pucaju u hodočasnike, „ali niko nije pao“. Pesma „Maroderi“
(Pljačkaši) koriste potresnu tipografiju da prikažu kako na poljima rastu „p
... r ... e ... grob ... lj ... e ... n ... i“ . Pesma „Klesari kamene
kolevke“ redefiniše junaštvo: ono više nije izvući „mač iz kamena“ ,
već „izvaditi oči iz kamena“ , „izvaditi dušu iz kamena“ – stvoriti život iz
apsolutnog uništenja. Ciklus se završava poemama pomirenja i presude. Pesma „Mrtvi su jedini svedoci“ odbacuje
relativizaciju krivice („Možda smo svi mi u pravu, a možda su i oni“) i citira
poruku iz boce: „MRTVI SU JEDINI SVEDOCI.“. Pesma „Ako se mrtvi jednog dana
vrate“ je saga o Sudnjem danu, kada će se otkriti krivci i kada će „mnogi
slavljeni morati gledati u zemlju“.
VII. ZEBNJA NAM IDE ZA PETAMA I FLERTUJE SA NAŠIM SENKAMA
Ovaj ciklus je psihološki pejzaž preživelog. Epigraf Radivoja Šajtinca (još
jednog iz posvete) postavlja temu: „Senke su tajno čitanje preosvetljenih oblika“.
„Užasnut zvukom glasa...“ opisuje „agonija bele noći“ i užas glasa koji se
„odbija od neumorne senke...“. Naslovna pesma ciklusa „Zebnja nam ide za petama
i flertuje sa našim senkama“, kaže: „senke noćas igraju / okrutnu igru s nama“.
Spas je u veri. Pesma „Tamo možda ništa nema“ je upozorenje da se ne plašimo
pogleda u dušu „jer tamo možda ništa
nema...“.
Pesma „Ereb“ je mit o hibrisu: pesnik postaje „Ereb, sin haosa i muž
noći“ , „Kontrolno Oko“ , ali pada „među korenje Donjeg Sveta...“. Pesma
„Samo još šume umiru uspravno“ je ekološko-duhovni lament nad svetom
Apokalipse. Pesma „Poput galerije sa
praznim ramovima“ je slika potpune kreativne i duhovne ispražnjenosti: „Slike
su se... / odavno povukle u tube tempera“. Pesma „Testament“ je mračni popis
zaostavštine: „81 kilogram neostvarenih snova“ , „Životni cilj sam zadržao za
sebe da / bih ga mogao pokopati u miru“.
 |
| Slik:a:Izgubljeni raj kao ilustracija za delo Miltona |
Pesma „Gost (elogium)“ je najsurovija pesma u zbirci: život kao
lista od „I bi rođenje“ do „I bi stolica. I bi uže. / I bi vešalo. / I bi
poslednji trzaj... I bi aplauz!“. Život kao tragična predstava koja se završava
samoubistvom. Pesma „Demoni“ je
upozorenje: „sudbina određuje karakter / i / ona je demon u čoveku…“. Savet je:
„ne ulazi u svet demona“. Ciklus se razrešava u dvema pesmama o senkama, koje
podsećaju na Junga. Pesma „U saglasju sa svojom senkom“ postavlja cilj:
„pronađemo / pravo lice svoje senke...“. Pesma „Dobrodošlo pravo lice moje
senke“ je trenutak integracije: „Znam da nisi došlo da me moliš za oproštaj, /
nego da (ponovo) budemo jedno...“.
VIII. VR(A)TIMO SE U KRUG
Osmi ciklus je filozofski vrhunac zbirke, mesto gde se prihvata Ničeovo Amor
Fati. Epigraf Ive Andrića to potvrđuje: „Što ne boli to nije život, / što nije
prolazno to nije sreća...“.
Ceo ciklus je jedna duga, složena poema, „Vr(a)timo se u krug“. Naslovna igra
reči (vratimo = vratimo se; vrtlog = vrtlog) je ključ. Bognar ovde prihvata
Večno Vraćanje: „sve se završava tamo gde (i) počinje... / i opet počinje
(tamo) gde se završava...“. Pesma je meditacija o „dobu tame“ , prijateljstvima
koja „počinju smrću“ , i spoznaji da je „samo je urušavanje večno!“. To je
bolni dijalog sa voljenom osobom (možda i sa samim sobom) o izdaji i „Pirovoj
pobedi“. Ključno pitanje identiteta: „Zar je moguće da čovek / (tako) nedostaje
samom sebi?“. Pesma je ispresecana mantrom, rezigniranim prihvatanjem sudbine:
„Vratimo se u senku... / Vr(a)timo se u krug...“. Ovo nije poraz, ovo je
prihvatanje tragedije kao identiteta.
IX. CRNI KOSAČ
Stižemo do kraja – do apoteoze. Epigraf Dostojevskog („Gde nema Boga, / sve je
dozvoljeno...“) podseća nas na ponor
nihilizma koji smo prešli. Deveti ciklus su epilozi, testamenti i konačno
obraćanje.
Pesma „Živeti bez imena“ je zen-konstatacija: „kako je uzvišeno živeti bez
imena“. Pesma „Epistola ocu“ daje konačnu definiciju pesnika: on je „Lepota /
Ništavila, / ništa / više“. Pesma „Epistola majci“ nudi utehu: „Pesnici ne
umiru i nisu smrtni... / Pesnici su mrtvi samo onda / kad nadžive sopstveno delo...“.
Slede tri pesme koje definišu ključni pojam zbirke. Pesma „Lavirint kruga II“
je lična religija: „moja religija je zapanjujuća jasnoća neizgovorenih reči“. Pesma
„Lavirint kruga III“ je negativna teologija: „Ne postoji ni početak ni kraj...
/ ni zločin ni greh...“. Postoji samo „zatvoren krug“ i „lepota Ništavila“. Pesma
„Lavirint kruga IV“ je konačni poziv: „svaki kraj / samo je novi početak... /
Ajmo onda... / u lavirint kruga, / u krug“.
Pesma „Spasavao sam svoga dželata“ počinje Sokratovim citatom o osmehu smrti.
To je ultimativni Amor Fati. Pesnik je pokušao da spase svog „dželata“ (Smrt,
Sudbinu) od „njega samog“ , da bi mu ovaj na kraju „hladno odrubio glavu“. To
je paradoks ljubavi prema neumitnom. Pesme „Urušavanje“ i „Možda je nada postojala
samo na početku“ su refreni ključnih spoznaja iz osmog ciklusa, poput muzičkih
motiva koji se vraćaju da potvrde da je nada bila iluzija, a urušavanje jedina
večnost...
I tada, nakon 76 pesama, dolazimo do poslednje. Pesnik koji je počeo kao
„utopljenik“ sada stoji licem u lice sa svojim antagonistom, ali više ne kao
žrtva, već kao ravnopravni sagovornik. On je umro i ponovo se rodio, i sada se
obraća Smrti sa pozicije nekoga ko je razume, pa čak i sažaljeva.
CRNI KOSAČ
Hej ti, Crni kosaču,
ti jedini besmrtniče
kršten mudrošću
i Luciferovom krvlju
u beloj noći;
ti što imaš ključeve
od svih grobova
i pomičeš teške
kamene ploče
što razdvajaju
humke zemlje;
ti što nas kroz
milenijumske vetrove
učiš
da nema smisla
ni u životu,
ni u smrti,
jer živeti znači
graditi
jedrenjak
i škrinju
istovremeno;
svedočiš
da nijedan život
nije večan,
da nijedna smrt
nije večna,
i da postoji samo
umiranje
i ponovno rađanje...
odmori se i ti malo,
napravi pauzu...
bar jedan ubogi dan...
Comments
Post a Comment