Ludnice, zatvori i kažnjavanje: Mišel Fuko za početnike
|
| Angelus Novus, Paul Klee, izvor slike: wikimedia commons |
Napomena uz esej
Ovaj tekst o Mišelu Fukou nije nastao iz vedra neba, već iz jednog mog davnog pokušaja; tada sam, sa oko 25 godina, pisao seminarski rad o Fukou za potrebe jednog filozofskog foruma. Bio je to tekst previše akademski, prepun tehničke terminologije i stilskih ukočenosti koje dolaze kada se trudite da zvučite u skladu sa nekom traženom formom umesto da jasno mislite. Fuko to ne bi odobrio. I zato sam godinama kasnije odlučio da od tog rada napravim nešto sasvim drugačije: esej koji bi pre bio razgovor, nego referat; vodič, a ne pasivna, recepcijska tamnica; Fuko za one koji još uvek misle da im filozofija nije bliska, a zapravo ih ona već nadzire iz svakodnevice.
U toj transformaciji posebnu zahvalnost dugujem Milici Stojanović – dramskoj spisateljici, scenaristi i pesnikinji, čiji mi je stil pisanja: pun duhovitih upadica, inteligentne ironije i sarkazma, pomogao da razbijem rigidnost akademskog tona. Naša sasvim drugačija, sasvim druga tema u razgovoru, zapravo me inspirisala da oslobodim rečenice, da pustim da ironija prostruji gde god ozbiljnost počne da liči na samodovoljnost. I to mi je bila najvažnija lekcija u pisanju ovog eseja: da filozofija i humor nisu neprijatelji, već saveznici u razumevanju sveta.
Ovaj tekst nije "popularizacija" u lošem smislu, već pokušaj da se bogatstvo jedne složene misli izvede na svetlo dana, kroz primere iz muzike, svakodnevice, tehnologije, književnosti i filma. Nije zamena za Fukoova dela, već poziv da ih sami pročitate. A meni je služio i kao način da razgovaram sa svojim mlađim ja; onim koji je tada znao da je Fuko važan, ali nije znao tačno zašto.
Sadržaj:
Uvod
Sedim na klupi u centru Niša, negde u leto svoje devetnaeste godine, i prebiram po izloženim polovnim knjigama jednog uličnog prodavca. Među požutelim koricama ugledam naslov „Arheologija znanja“. U tim trenucima, nisam dublje bio upućen u Fukoovo delo, ali nešto me je u tom trenutku neobično privuklo toj knjizi. Kupio sam je za siću, iz radoznalosti. Bila je to moja prva zvanična (iako slučajna) lekcija iz poststrukturalizma; naravno, tada nisam ni znao šta je to. Sam tekst je bio gust i zahtevan; devetnaestogodišnji ja borio se sa stranicama kao da su lavirint bez izlaza. Ipak, uporno sam čitao, vraćao se na teške pasuse i osećao da negde u toj „arheologiji“ leži skriveni smisao. (Priznajem, tada nisam razumeo pola toga što je Fuko pisao, ali sam intuitivno osećao da je važno.)
Godinama kasnije, saznao sam da sam slučajno krenuo od jednog od najtežih Fukoovih spisa: „Arheologija znanja“ je delo u kom Fuko analizira same temelje znanja, jezika i diskursa. Tek kasnije doći će mi šira slika: Fuko je već bio poznat po svojim ranijim studijama o ludilu, klinikama, poretku znanja, a ovo je bila njegova metodološka refleksija o tome kako istražujemo istoriju ideja. Vremenom sam nabavio i druga njegova dela: „Istoriju ludila u doba klasicizma“, „Nadzor i kaznu“ i „Istoriju seksualnosti“ (prvi tom). Tada mi se počeo otvarati jedan drugačiji pogled na svet kao što se to dešava i kada čitamo dela raznih drugih filozofa.
Shvatio sam da Fuko nije „samo“ filozof u tradicionalnom smislu; on je bio i istoričar ideja, društveni kritičar, neko ko spaja filozofiju, psihologiju, sociologiju, pa i književnost. Njegove knjige nisu bile puke akademske vežbe, već uzbudljive, interdisciplinarne istrage o tome zašto naše društvo funkcioniše tako kako funkcioniše: zašto neke ljude proglašavamo ludima, zašto kažnjavamo na određene načine, kako pričamo (ili ćutimo) o seksualnosti i kako moć utiče na znanje - i obrnuto. Na internetu sam kasnije našao i ozbiljne enciklopedijske članke koji potvrđuju koliko je Fuko uticao na širok spektar humanističkih disciplina (1)(2). Ali moj cilj ovde nije da prepričavam enciklopedije, već da kroz ličnu priču i razumljive primere približim Fukoove ideje početnicima: onako kako bih voleo da je neko to učinio za mene dok sam kao klinac zbunjeno držao Arheologiju znanja u rukama (3).
|
| Naslovne korisice Arheologije znanja u srpskom izdanju |
Krenimo redom, onako kako se i meni slagala slika: od Fukoovog istraživanja ludila, preko zatvora i panoptikona, zatim njegovih uvida o seksualnosti i diskursu, do ključnog pojma moći i znanja. Usput ćemo videti i kako se sve to odražava na savremeni svet; i zašto je Fuko i danas relevantan.
Istorija ludila
Moje prvo pravo razumevanje Fukoovog genija, tačnije njegove genijalne opsesije, došlo je sa čitanjem „Istorije ludila u doba klasicizma“. Tu obimnu knjigu sam nabavio nekoliko godina nakon Arheologije znanja, kada sam već bio spremniji da se uhvatim u koštac sa njegovim istraživanjima. Fuko me je poveo na uzbudljivo putovanje kroz istoriju, ali ne onu istoriju kraljeva i legendarnih ratova, već istoriju jedne ideje: ludila.
Pre Fukoa, priznajem da sam mislio kako je odnos društva prema mentalno obolelima oduvek manje-više isti: postoji medicina, postoje „ludnice“ (psihijatrijske ustanove) koje brinu o bolesnima, i to je to. Kako sam bio naivan! Fuko mi je pokazao da je ludilo društvena kategorija koja se dramatično menjala kroz epohe. Ono što danas smatramo mentalnom bolešću nekada je moglo biti shvaćeno sasvim drugačije, i obrnuto.
Na primer, u srednjem veku postojala je čudna pojava zvana „Lađa ludaka“ – gradovi bi doslovno ukrcavali svoje lude na brodove koji bi plutali rekom Rajnom. Zamislite tu gotovo poetsku sliku: brod pun „lude“ posade koji luta bez odredišta. Ludaci nisu bili zatvoreni u ustanove; društvo ih se svakako plašilo i smatralo ih čudnima, ali pre je bilo sklono da ih udalji (da plutaju daleko) nego da ih sistematski zatvori. Ta slika pod nazivom „brod budala“ pojavljuje se i u umetnosti (na čuvenoj slici Hijeronimusa Boša). Fuko je tu sliku iskoristio kao simbol jednog vremena koje je ludilo držalo na margini, ali gotovo folklorno, kao neku drugu dimenziju ljudskog postojanja, istovremeno smešnu i zastrašujuću.
|
| Hijeronimus Boš, Brod ludaka |
A onda dolazi doba razuma, klasicizam 17. i 18. veka, i Evropa pravi veliki „rez“. Fuko opisuje nešto što naziva Veliko zatvaranje: odjednom, hiljade ljudi biva utamničeno u specijalnim ustanovama širom Francuske i Evrope. Ne zatvaraju se samo kriminalci: tu završavaju i siromašni, beskućnici, a naročito oni koji su smatrani ludima. U Parizu je 1656. osnovana „Opšta bolnica“ (Hôpital Général), koja nije bila bolnica u današnjem smislu, već ogromna institucija pod kraljevom uredbom, zadužena da prikuplja sve one koji su označeni kao društveno nepoželjni. Logika je bila: razum uspostavlja svoju vlast, a sve što je iracionalno, neukrotivo ili „besmisleno“ (poput ponašanja umno obolelih) - treba skloniti sa ulice i zaključati. U roku od nekoliko decenija, ludnice (azili) su nicale po Evropi. Ono što je nekima šokantno dok čitaju Fukoov zaključak: nije prosvetiteljski 18. vek „humano“ zbrinuo duševne bolesnike, već ih je zapravo izopštio i internirao daleko od očiju takozvanog zdravog društva, pod parolom razuma i moralnosti.
Fuko je čak tvrdio da su navodno neutralne medicinske i psihijatrijske metode u 19. veku bile paravan za moralnu osudu i društvenu kontrolu „devijantnih“ pojedinaca (4). Drugim rečima, psihijatrija i društvo su definisali ludilo na način koji služi održanju određenih društvenih normi. Ako neka osoba ne prihvata norme „pristojnog“ ponašanja, ako vidi svet dramatično drugačije: proglasićemo je bolesnom, i lečićemo je, ali time smo i rešili jedan društveni problem: uklonili smo pretnju poretku. Ta tvrdnja može zvučati grubo, ali Fuko je potkrepljuje fascinantnim istorijskim primerima. Recimo, on analizira Pinelovu reformu iz kasnog 18. veka: čuveni dr Filipo Pinel je, kaže legenda, „oslobodio okovane luđake“ u bolnici Bicetre, u Parizu - što se slavi kao humana pobeda. Fuko međutim secira tu priču i pokazuje da je Pinel umesto lanaca uveo suptilnije okove: moralni nadzor, radne terapije i izolaciju, čime je ludilo stavljeno pod još budniju kontrolu razuma, samo sada bez buke lanaca. Pinel nije pustio ludake na slobodu, već je samo uveo „mekšu“ disciplinu u azil, onu koja će ih navodno izlečiti tako što će internalizovati glas razuma.
|
| Zatvorenik u Nemačkoj,izvor slike wikimedia commons |
Ovo me je navelo na razmišljanje: kako danas gledamo na mentalno obolele? Da li smo zaista toliko napredovali od 18. veka? Moderni psihijatrijski centri nemaju okove, ali imaju druge vidove kontrole: lekove koji umiruju pacijente, terapijske protokole, pravila ponašanja. Savremeno društvo možda iskreno pokušava da pomogne obolelima (nadam se), ali i dalje postoji snažna crta normalizacije: cilj je da se čovek koji pati od recimo psihoze ili teške depresije dovede u „normalno stanje“ kako god znamo. Nema sumnje da je to korisno i za njega samog, ali vredi se zapitati, u Fukoovom duhu: ko definiše šta je normalno? Gde je granica između ekscentričnosti i bolesti?
Setio sam se romana „Let iznad kukavičjeg gnezda“ i one čuvene scene gde lik Džeka Nikolsona, sasvim „normalan“ buntovnik, biva podvrgnut lobotomiji jer se nije uklapao u kruti poredak mentalne ustanove. Taj roman/film o kojem sam već pisao u posebnom blog postu pod nazivom: Let iznad kukavičjeg gnezda: Pobuna duha je snažna kritika negativne strane psihijatrije kao represivne sile. Upravo takve priče ilustruju Fukoovu poentu: ludnica može biti alat za pomoć, ali i alat za kažnjavanje nekonformizma. Granica je tanka, a klatno se kroz istoriju ljuljalo tamo-amo.
|
| Scena iz filma Let iznad kukavičijeg gnezda |
Fukoova Istorija ludila me je naučila da se zapitam: ko su danas naši „ludaci“? Možda nisu samo osobe sa kliničkim dijagnozama. Možda su i oni koji glasno odbacuju ustaljene „istine“ takođe na udaru diskretnog proglašavanja za iracionalne? Kada čujem kako se za nekog nekonvencionalnog umetnika kaže „taj je lud“, ili za političkog protivnika „on je bolestan u glavi“, prepoznam odjek one stare potrebe društva da granicom normalno/nenormalno očuva svoj poredak. Fuko mi šapuće kroz vreme: „Pazi, tu granicu nismo oduvek imali. Ona je istorijski konstrukt moći i znanja.“
Zatvorski sistem i panoptikon
Nakon što me je naučio da gledam drugačije na ludnice, Fuko mi je zadavao sledeći intelektualni izazov: zatvore. Njegova knjiga „Nadzor i kazna: rađanje zatvora“ (poznata i samo kao Nadzor i kazna) otvorila mi je oči po drugi put. Nikada dotad nisam ni pomislio da i kazneni sistemi imaju svoju toliko složenu i duboku istoriju; mislimo, valjda oduvek postoje zatvori? Ali Fuko pokazuje da nije tako.
Prva poglavlja mogu šokirati nežnije duše grafičkim opisima načina kažnjavanja u prošlosti. Knjiga počinje živopisnim prikazom javnog mučenja i pogubljenja jednog zločinca u Francuskoj sredinom 18. veka. Doslovno, opisuje se kako su čoveku cepali telo užarenim kleštima na trgu pred narodom, kako bi se demonstrirala moć kralja nad prestupnikom. Bilo je i donekle mučno čitati te redove, ali svrsishodno mučno: Fuko je time hteo da napravi oštar kontrast sa onim što se desilo samo nekoliko decenija kasnije. Krajem 18. i početkom 19. veka, na talasu prosvetiteljstva i revolucija, javna mučenja su iščezla, ali ne zato što je nestala potreba da se zločin kazni, već zato što je nastupio novi oblik moći i društvene kontrole. Umesto da telo osuđenika bude raskomadano na pijaci (što je surovi spektakl suverene moći kakvu je imao apsolutistički monarh), prosvetiteljski period uvodi zatvor kao glavni instrument kazne. Zatvor je delovao humanije (nema krvave torture), ali Fuko postavlja ključno pitanje: da li je ta humanost samo paravan za suptilniji i sveprisutniji oblik kontrole?
Odgovor koji daje je: da. U klasičnom Fukoovom stilu, on ispituje kako je kažnjavanje prestalo da bude predstava i postalo rutina iza debelih zidova. Početkom 19. veka razvija se ideja da se kriminalac ne treba samo kazniti, već i popraviti. Zatvor postaje neka vrsta fabrike u kojoj se, kroz disciplinu i nadzor, treba proizvesti „poslušni građanin“. Kako to praktično izgleda? Zatvorenik je izolovan, prati se njegovo ponašanje, uvodi se strogi raspored, rad, molitva, ćutanje; sve kao deo disciplinovanja. Telo više nije na stubu srama, ali je i dalje meta moći - sad zatvoreno, proučavano, preoblikovano.
Centralna metafora koju Fuko koristi da objasni tu novu disciplinu jeste Panoptikon. Priznajem, kada sam prvi put čuo tu reč, zvučala mi je kao naziv za neki transformersi-film ili SF mašinu (možda je i vama na prvo slušanje?). U stvari, Panoptikon je dizajn zatvora koji je krajem 18. veka predložio engleski filozof Džeremi Bentam. Zamislite prstenastu zgradu, kružno raspoređene ćelije, a u centru visok nadzorni toranj. Čuvar u tornju ima pregled svih ćelija, dok zatvorenici iz svojih ćelija ne mogu videti čuvara (prozorčići na tornju su zatamnjeni). Dakle, zatvorenik uvek može biti posmatran, ali nikad ne zna da li ga u datom trenutku neko gleda. Šta se dešava? On počinje sam sebe da disciplinuje, ponaša se kao da ga stalno posmatraju, jer strah i neizvesnost ga teraju na poslušnost. Temu sam detaljnije pokušao da objasnim u posebnom blog postu pod nazivom: Sluđivanje i zbunjivanje ljudi (Panoptikon)
Fuko je bio oduševljen ovom metaforom i dalje ju je razradio. Rekao je, otprilike: „Glavni efekat Panoptikona je da kod zatvorenika inducira stanje svesne i trajne vidljivosti koje osigurava automatsko delovanje moći“ (5). Drugim rečima, idealan zatvor je onaj gde je nadzor toliko neprekidan (ili bar potencijalno neprekidan) da više ne treba ni stražar da stalno gleda; zatvorenik sam sebe nadgleda iz straha. Moć postaje automatska. Nema više potrebe za dramatičnim kaznama, jer se prestupnik praktično dresira na pokornost.
Čitajući to, nisam mogao a da ne pomislim: pa čekaj, gde sve u našem životu postoji neki „panoptikon“? Naravno, prvo mi je palo na pamet očigledno: video nadzor. Današnji gradovi puni su kamera; u bankama, prodavnicama, na ulicama, škole imaju kamere na hodnicima, poslodavci snimaju kancelarije. Mi to uglavnom prihvatamo, kažu „radi bezbednosti“. Ali setite se kako se automatski ukočimo kad vidimo nalepnicu da prostor snima kamera; čak i kada ne radimo ništa loše, prođe nas neki blagi strah ili bar svest: „bolje da se pristojno ponašam, posmatraju me“. To je taj efekat.
No, Fuko je još radikalniji: on kaže, Panoptikon nije samo zgrada zatvora - to je model moći koji se može primeniti svuda. Čitavo društvo 19. veka, po njemu, postalo je disciplinarno društvo: vojske, fabrike, škole, bolnice: sve su počele da liče na mini-Panoptikone. Na primer, škola: učionice poređane, nastavnik posmatra klupu po klupu, u dnevnike beleži svaki ispad. Učenik nikad ne zna kada će biti prozvan ili kada će nastavnik spaziti njegovu bubicu, pa nauči da sedi mirno. (Sećam se kako smo svi u osnovnoj znali onaj osećaj kada nas „probode“ pogled nastavnika, momentalno bi se uspravili u klupi kao vojnici.) Ili vojska: kasarne i vežbališta su izgrađene tako da oficir može da vidi jedinicu, a stalne smotre i patrole drže vojnike pod budnim okom.
Više od toga može zaboleti spoznaja da i bolnice mogu biti deo tog istog mehanizma. Lekar nad pacijentom ima i znanje i autoritet; pacijent je objekat posmatranja (leži u beloj sobi, pod neonkom, redovno ga obilaze vizite kao inspekcija). Naravno, cilj je isceljenje, ali i tu postoji taj element: pacijent mora da se povinuje režimu, inače se smatra „nedisciplinovanim“ i time možda lošijim, „otpornim“ na lečenje. Vidimo, dakle, da je svuda prošla ista matrica: nadzor + normalizacija.
Ako je društvo 18. i 19. veka bilo prožeto takvim nadzorom, šta je sa nama danas? U nekim aspektima, živimo u još transparentnijim kavezima, samo što ih možda ne primećujemo jer su virtualni. Ponekad se našalimo (gorko-dvosmisleno) da danas svako od nas nosi svoj lični Panoptikon u džepu. Mislim, naravno, na mobilni telefon. Svaki smartfon je potencijalna nadzorna sprava: GPS zna gde smo, aplikacije beleže šta radimo, kamera i mikrofon teoretski mogu da nas snimaju. Istraživanja kažu da ljudi, znajući da ih posmatraju na mrežama, sami cenzurišu svoje objave. Recimo, na Facebook-u ili Instagramu velik broj ljudi prikazuje svoju „najbolju verziju“, paze da ne kažu nešto što bi većina osudila, jer svi gledaju. To je opet ono: permanentna vidljivost, automatsko delovanje moći. U ovom slučaju, moć je difuzna; nije jedan čuvar, već svi pomalo glume čuvare jedni drugima lajkovima, komentarima, cancel kultura mehanizmom. (Zar ne deluje da je cela ta internetska javnost jedan veliki zatvor gde svi motre na sve: dobrodošli u digitalni Panoptikon!)
Panoptikon je verovatno najpoznatiji Fukoov koncept u popularnoj kulturi. Pominje se u filmovima, pesmama, literaturi. Britanski bend Radiohead ima stih „I’m a reasonable man, get off my case“ u pesmi o paranoičnom osećaju nadgledanosti – to me uvek podseti na fukoovski motiv.
Kada god danas prođem pored neke starije zgrade zatvora, zapitam se što bi Fuko rekao o našim modernim zatvorskim politikama. Istina je da i dalje zatvaramo ljude, više nego ikad (posebno u nekim državama poput SAD gde je procenat populacije u zatvoru ogroman). Da li naši zatvori popravljaju, ili samo stvaraju naviku pokornosti? Često čujemo frazu da neko izlazi „istreniran da bude bolji kriminalac“ - to bi Fuko protumačio kao neuspeh disciplinske ideje. A opet, pomislimo i na škole: da li ocene i mature gaje ljubav prema znanju ili samo konformizam i strah od kazne? Mnogo je pitanja koje Nadzor i kazna otvara.
Za mene lično, najveća vrednost Fukoovog razmatranja kazne i panoptikona bila je u tome što sam naučio da prepoznam obrasce nadzora oko sebe. Odavno ne uzimam zdravo za gotovo kada mi kažu „ovo je za vaše dobro, mora tako“. Često se setim: ko me zapravo posmatra? Zašto želi da se ponašam na određeni način? Je li to radi mene, radi opšteg dobra, ili radi održanja neke strukture moći? Ta zdrava skepsa je, verujem, jedan od najboljih poklona koje mislilac može dati čitaocu.
Seksualnost i diskurs
Da bih objasnio šta sam naučio, moram nas vratiti u viktorijansko doba:19. vek, doba puritanizma, dugačkih suknji i pokrivenih stolica (da se ne vide „nemoralne“ nogare nameštaja!).
|
| A Private View at the Royal Academy (1883) by William Powell Frith, izvor slike wikimedia commons |
Postoji rasprostranjeno verovanje, koje Fuko naziva „represivna hipoteza“, da je od 17. veka pa sve do sredine 20. veka seks bio tabu, potiskivan, da se o njemu ćutalo, da je društvo bilo sputano strogom moralom i zabranama. I da je onda, valjda, 1960-ih došlo oslobođenje, pa smo napokon progovorili o seksu slobodno.
_c1971.jpg)
|
| Slika Plejboj zečica na američkom ratnom brodu iz 1971. godine, izvor slike: wikimedia commons |
Fuko kaže: čekajmo malo, da li je baš tako? On ne negira da je bilo viktorijanske pomadice; naravno da su postojale cenzure i moralne stege, ali primećuje nešto paradoksalno: upravo od 17. veka naovamo dolazi do eksplozije govora o seksualnosti, samo možda ne na način na koji bismo očekivali. Kako to misli? Pa recimo, crkva je kroz ispovest sve vreme tražila od vernika detalje o njihovim „grešnim mislima i delima“, uključujući seksualne, dakle, govorilo se, ali u šiframa greha. Onda, u 19. veka, nastaje takozvana seksologija i psihijatrija: lekari i naučnici počinju da pišu tomove o „perverzijama“, da klasifikuju različite vrste seksualnih sklonosti, devijacija, da propisuju terapije. Država donosi zakone o prostituciji, o obscenosti, dakle pravnici i policija raspravljaju šta je dozvoljeno a šta ne. Porodica, škola - svi konstruisani diskursi da upravljaju seksualnošću (setimo se samo silnih priručnika za mlade o suzdržanosti, ili histerije oko masturbacije u viktorijansko doba – o tome se stalno pričalo, doduše kao o opasnosti).
Dakle, Fuko paradoksalno zaključuje: moderni zapadni svet nije ćutao o seksu, naprotiv, opsesivno je o njemu govorio – samo pod velom morala, medicine ili pedagogije. Kao da je moć shvatila: lakše ćemo kontrolisati tu silu (seksualni nagon) ako je okružimo govorom, pravilima, definicijama, nego ako je prosto zabranimo. Uostalom, da je seksualnost bila samo potiskivana, zar ne bi došlo do stalne pobune? A zapravo društvo je uglavnom održavalo status quo do 20. veka, jer je kroz te diskurse uspevalo da usmeri, kanališe seksualno ponašanje.
Jedan od najupečatljivijih Fukoovih uvida iz „Istorije seksualnosti I“ (prvi tom, Volja za znanjem) tiče se nastanka identiteta homoseksualca. On pokazuje kako se u 19. veka desio preokret: dok se ranije o homoseksualnim činovima govorilo kao o grešnim delima koju neko počini (dakle fokus je na aktu), u 19. veka medicina i psihijatrija počinju da govore o tipu osobe. Tako nastaje figura „homoseksualca“ kao posebne vrste ljudskog bića. Fuko to formuliše upečatljivo: „Sodomit je ranije bio tek privremeni prestupnik, a homoseksualac postaje sada vrsta“ (6). Time želi reći da je moderna nauka o seksu „izumela“ kategoriju identiteta; više nije bitno samo šta je neko uradio, nego ko on jeste. Homoseksualac je smatran osobom sa određenom prirodom, psihom, čak telom; nekom vrstom „trećeg pola“
.jpg)
|
| Magnus Enkel, Melanholija, 1895. Izvor slike: wikimedia commons |
Ta klasifikacija, naravno, otvorila je i put patološkim etiketama (homoseksualnost je dugo smatrana mentalnom bolešću). Ali zanimljivo, ista ta kategorizacija vremenom je omogućila i formiranje gej identiteta kao osnove zajednice - imaš grupu ljudi koja se prepoznaje, solidariše i na kraju bori za prava. Eto Fukoovog ironijskog obrta: moć stvara diskurs, diskurs stvara identitet, a identitet onda može i da se suprotstavi moći.
Kako je ovo uticalo na mene kao čitaoca? Pa, najpre sam preispitao i sopstveno poimanje slobode kad je reč o seksualnosti. Bio sam sklon da slavim, kao i mnogi, „ kultnu seksualnu revoluciju“ iz 60-ih i post-60-ih: hipici, ljubav, slobodoumni pokreti, oslobađanje od stega. Fuko slegne ramenima i kaže: dobro, ali nemoj misliti da si time pobegao moći. Danas imamo utisak da je sve dozvoljeno i da o seksu možemo pričati otvoreno - jeste, ali Fuko bi pitao: ko upravlja tom otvorenošću? Da li smo zaista slobodni, ili smo samo ušli u novu fazu diskursa? Razmislite o ovome: u savremenim medijima i popularnoj kulturi seks je svuda - u reklamama, u filmovima, u muzici (teško je naći pop hit koji ne aludira na seks). Ali, to ne znači da smo autentično oslobođeni; to može da znači i da je seksualnost postala roba, da se komodifikuje, da nam je nametnuto da moramo stalno da budemo seksi i da mislimo o seksu (jer tako ekonomija i mediji profitiraju). Paradoks: možda su naši preci imali manje seksualne slobode u praksi, ali su manje bili i bombardovani pritiskom da stalno performiraju seksualnost. Danas mladi odrastu uz Instagram modele i porno-industriju i mogu osećati pritisak da i sami učestvuju u toj priči, jer „svi to rade“. To je takođe oblik normiranja, zar ne?
|
| Scena iz filma Trougao tuge, 2022. |
Fuko u suštini govori o onome što zovemo diskurs – skup priča, pojmova, načina govora koji okružuju neku temu. Diskurs o seksualnosti nije samo neutralno razgovaranje, to je i činjenje moći: kroz diskurs se nameće šta je „normalno“ (npr. heteroseksualna monogamija je dugo bila jedini prihvatljiv narativ), a šta je „nenormalno“ (sve ostalo). Iako se diskurs menja; danas recimo imamo inkluzivniji diskurs o različitim seksualnim identitetima; Fuko nas podseća da i to nosi moć: ko kontroliše mainstream narativ, ima moć da neke glasove učini glasnijim a neke tišim.
Naučio sam da prepoznam i jedan suptilan fenomen koji Fuko opisuje: ispovedanje seksualnosti. On primećuje da od 19. veka postoji pravi imperativ da svako „otkrije istinu“ o svojoj seksualnosti - bilo u ispovedaonici, kod psihijatra na kauču ili danas na talk-show-u ili YouTube glasovnom blogu. Kao da društvo od nas očekuje da se deklarišemo: jesmo li strejt, gej, bi, trans, šta nas „loži“, da li smo imali traume; sve mora izaći na videlo. Danas je to posebno vidljivo: kultura autovanja (coming out) jeste oslobađajuća, ali je i deo logike da se identitet stavi u reč i time uokviri za društvo. Neki teoretičari kažu da je i preterano samootkrivanje na društvenim mrežama (poznato „oversharing“) deo ove iste matrice: privid slobode kroz ispovedanje, koje onda postaje novi izvor društvenih normi (i potencijalne stigme).
Ali nemojte me pogrešno shvatiti; Fuko ne kuka nad time, niti je moralista. On samo mapira ove procese da bismo ih bili svesni. A čemu ta svest? Pa recimo, da bismo razumeli aktuelne borbe oko seksualnog obrazovanja ili prava. Primetimo: i dalje se vode žestoke bitke šta i kako treba učiti decu o seksu. Jedna strana kaže „govorite otvoreno, edukujte da bi bili zaštićeni“, druga strana viče „ne, to ih seksualizuje prerano, narušava nevinost“. Fuko bi verovatno kazao: u oba slučaja je reč o disciplinovanju kroz diskurs. Bilo govorenje ili ćutanje, i jedno i drugo može biti instrument moći nad mladom populacijom; u zavisnosti od konteksta. Ključno je: ko ima autoritet da plasira svoj diskurs kao zvaničan? Crkva, država, nevladine organizacije, TikTok influenseri? Tu se lome koplja.
Na ličnom planu, razumevanje Fukoovog pristupa seksualnosti učinilo me je tolerantnijim i otvorenijim, ali ujedno i opreznim prema svakom dogmatskom stavu po tom pitanju. Shvatio sam koliko su fluidne kategorije poput „normalnog seksa“ ili „porodičnih vrednosti“ - ne zato što one ne postoje, nego zato što su kroz istoriju značile razne stvari. (Uostalom, ono što je za viktorijanca bilo perverzno, za nas je možda uobičajena stvar; a ko zna kako će ljudi za 100 godina gledati na naše standarde). Fuko oslobađa od iluzije da je bilo šta u vezi sa seksualnošću isključivo prirodno zadato; sve je prožeto istorijom, kulturom, politikom. Nekome to može zvučati zastrašujuće („zar ništa nije sveto?!“), ali ja to vidim osnažujuće: ako smo svesni konstrukcija, lakše ih možemo menjati ili im se ne povinovati slepo.
Moć i znanje
I dok sam prolazio kroz sva ta Fukoova „istorijska iskopavanja“ - ludila, kazne, seksualnosti – polako se preda mnom kristalisao jedan centralni koncept koji sve povezuje: moć. Kod Fukoa je moć svuda, poput nevidljivog vazduha koji udišemo u društvu. Ali on ne misli na moć samo u smislu vladara, diktatora ili policije. Moć u Fukoovom shvatanju nije nešto što pojedinci poseduju, nije objekat; moć je odnos, dinamička mreža pritisaka i uticaja koje se isprepliću u svakodnevici. Zvuči pomalo apstraktno, znam. Evo pojednostavljene verzije koju sam ja u glavi složio: moć je svaki odnos u kom neko pokušava da utiče na ponašanje ili mišljenje nekog drugog.
U tom smislu, moć nije ni dobra ni loša sama po sebi; ona je jednostavno činjenica društvenog života. Ali ono što je Fuko naročito istakao jeste veza moći i znanja. Čuvena je njegova tvrdnja da moć i znanje neposredno podrazumevaju jedno drugo; nema odnosa moći bez polja znanja, niti znanja koje ne sugeriše relacije moći (7). Šta to znači u prevodu na svakodnevni jezik? Pa da ono što smatramo znanjem (istinama, naučnim činjenicama, opšteprihvaćenim istinama) nikad nije potpuno neutralno ili nezavisno od društvenog konteksta - uvek je na neki način povezano s moći: ili je proizvod nekog odnosa moći, ili je instrument za ostvarenje moći.
To ne znači da nema istine ili da je sve relativno; Fuko nije banalni relativista. On samo kaže: pogledajmo recimo psihijatriju: cela ta nauka o umu razvila se u 19. veka i tvrdila je da ima objektivno znanje o ludilu. Ali to znanje je oblikovano unutar specifičnih institucija (bolnica, univerziteta) i vrednosti srednje klase tog doba. Slučajno ili ne, to „znanje“ je služilo i da legitimiše moć lekara nad pacijentima i moć normi nad onima koji od normi odstupaju. Ili uzmimo kriminologiju: nastala je kao skup znanja o kriminalcima (meri im lobanje, analizira detinjstvo, statistike o sklonostima...). To znanje je pratilo uspon sistema zatvora; dakle, dok su vlasti dobijale nove alate za kontrolu (policiju, zatvore), dobijale su i „naučno“ opravdanje kroz kriminologiju da je to ispravno, da su kriminalci nekako drukčiji.
Često se parafrazira Fukoova ideja kroz slogan „znanje je moć“. Zanimljivo, tu frazu je prvobitno izrekao Frensis Bejkon, mnogo pre Fukoa. Ali Fuko joj daje jedan obrt: nije samo da onaj ko ima znanje ima moć, nego on kaže i da moć stvara znanje. U autoritarnom režimu vidimo očigledan primer: vladajuća partija naređuje kakvo će se znanje učiti (cenzura, propaganda). No, čak i u slobodnijem društvu, odnos je suptilan: npr. ako neka tema dobija mnogo finansiranja za istraživanje, a neka druga bude zapostavljena, kroz koju instancu moć to određuje? Možda kroz tržište, korporacije, možda kroz državne prioritete. Tako se pravi asimetrija u produkciji znanja.
Najviše sam osetio relevantnost ovoga na primeru medicina i farmacija: verujemo u savremenu medicinu (s razlogom, jer stvarno leči bolesti), ali Fuko bi pitao: koja znanja su prioritet? Ona koja su profitabilna? Bolesti bogatih dobijaju više pažnje od bolesti siromašnih? To su pitanja moći u domenu znanja. Nije slučajno što su pojedine dijagnoze bukvalno nestajale ili nastajale kroz decenije pod uticajem i lobija i društvenih pokreta. Homoseksualnost je do 1973. bila u Dijagnostičkom priručniku kao bolest, pa je izbačena (zahvaljujući kako aktivizmu, tako i promeni struje u psihijatriji). To je lep primer: promenilo se odnos moći u društvu - promenilo se i zvanično „znanje“ (medicinska kategorizacija). Fuko je i sam bio otvoreno gej što je u njegovo vreme bilo mnogo teže nego sada, ali je odbijao da njegova dela budu posmatrana kroz nekakvu prizmu homoseksualnog filozofa zato što je sam taj pojam homoseksualac po njemu jedan istorijski konstrukt kao što smo već razjasnili.
Fuko je, čitajući Ničea, razvio i pojam „genealogija“ - to znači istražiti porodično stablo naših pojmova i praksi. Genalogija moći/znanja bi značila: hajde da pratimo kako su se recimo škole razvil; ne samo nastavni planovi, već i disciplina, ocenjivanje, celi rituali ispitivanja. Shvatićemo da su škole u 19. veku bile modelirane gotovo kao kasarna: zvono, katedra kao komandno mesto, uniformisani rasporedi. To nije prirodan način učenja, to je istorijski nastao spoj znanja (pedagogije) i moći (discipline). Danas, u eri onlajn nastave i opuštenijih metoda, vidimo da taj stari model puca. Zanimljivo, time se i moć disperzuje: učitelj više nije jedini izvor znanja (deca guglaju, koriste AI sisteme), pa i njegova moć opada. Ali zato nastupaju novi oblici moći: algoritmi recimo, o čemu uskoro.
Kada god razmišljam o odnosu znanja i moći, ne mogu da ne spomenem i medije i informacije u savremenom smislu. Imamo situaciju da je internet dao bez presedana pristup znanju svima: teoretski moć se demokratizovala (svako može da nauči, da objavi informaciju). Ali praktično, opet vidimo koncentracije: platforme poput Google-a ili društvenih mreža postale su čuvari kapije znanja. Algoritmi odlučuju koje će nam se vesti pojaviti na zidu. Wikipedia članci postaju bojna polja uređivanja (ko će definisati sadržaj). Dakle, moć sada leži i u inženjerima algoritama, u administratorima platformi. To su nove tehnokratske elite znanja/moći. Kada Facebook promenom algoritma faktički može da utiče na ishod izbora (jer filtrira šta milioni ljudi vide), to je primer fukoovske moći-znanja u digitalnom ruhu.
Fuko je takođe govorio o diskurzivnim formacijama – skupovima izjava koje određuju šta se može reći a šta se ne može zamisliti u nekoj epohi. Recimo, u 16. veku diskurzivna formacija medicine bila je takva da se o bakterijama nije moglo ni misliti (jer koncept nije postojao); danas, diskurs medicine ima drugačija pravila, ali ima ih. Uvek nešto ostaje neizrečeno, nepojmljivo dok se granice diskursa ne pomere. Ta ideja me podseća i na granice političkog diskursa danas: pre samo 30 godina bilo je nezamislivo u mainstream-u zagovarati, recimo, istopolne brakove; danas je to u mnogim društvima normalizovano; obratno, nekad su neki stavovi bili opšteprihvaćeni, a danas su izvan dozvoljenog (npr. otvoreno rasistički govor). Diskurs se menja kako se menja raspodela moći među grupama koje te ideje nose.
Ono što izdvaja Fukoov pogled na moć od klasičnih (poput marksističkog ili liberalnog) jeste to što on moć vidi kao nešto što ne dolazi samo odozgo, već i odozdo. Moć nije monopol samo države ili kapitalista; moć je i u malim svakodnevnim praksama. Porodični odnosi su odnosi moći (roditelj-dete, mužu-žena u tradicionalnim postavkama), odnosi među prijateljima mogu imati dinamiku moći (onaj ko „uvek odlučuje gde ćemo“ ima neku moć nad drugima). Moć je fluidna - kada se ljudi bune, oni takođe vrše neku moć (moć brojnosti, recimo). Fuko čak kaže da gde god je moć, tu je i otpor. Nema moći bez suprotstavljanja, makar tihog. To je optimistična nota: koliko god sistem bio nadziran i disciplinovan, nikad nije totalan; uvek negde na rubu ili ispod radara tinja otpor koji moć ne može u potpunosti ugasiti.
Shvativši to, prestao sam da zamišljam moć kao nekog jednog velikog negativca (tipa Big Brother) i počeo da je vidim kao nešto sa čim smo isprepleteni svi. Bitno je, po Fukoovom tragu, postati svestan sopstvene upletenosti u odnose moći: kako ja možda nekad, i nehotice, namećem svoju volju drugima? Kako, recimo, kao profesor (ako bih to hipotetički bio) mogu manipulisati studentima time šta učim a šta prećutkujem? Ili kao roditelj, kako ću voditi računa da vaspitavam dete a da ga ne sputam nepotrebno? To su sve pitanja etike moći, koja Fuko posebno razvija u kasnijim radovima (bavio se antičkim etičkim sistemima, brigom o sebi, i konceptom parrhesia – slobodnog govora istine). Ali to bi nas odvelo predaleko.
Dovoljno je reći da je Fukoovo shvatanje moći i znanja iz temelja promenilo društvene nauke. Danas je gotovo kliše reći „znanje je konstruisano“ i „moć je difuzna“, ali kada to zaista razumete, promeni vam se optika. Odavno ne gledam npr. statističke izveštaje kao puku objektivnost; pitam se ko je prikupljao podatke i zašto. Ne gledam ni obrazovni kurikulum isto: pitam se čije ideje dominiraju, a čije su izostavljene. To ne znači da svuda vidim zlu zaveru, već da razumem da su iza svakog „narativa“ ljudi od krvi i mesa sa svojim interesima, uverenjima i slepilima. I da je znanje uvek otvoreno za preispitivanje i promenu kako se društvo menja. Neki to vide kao relativizam, ali ja mislim da je to upravo suština prosvetiteljskog duha: preispitaj autoritet. (Ironično, Fuko je bio i kritičar klasičnog prosvetiteljstva, ali u ovom smislu, on mu i te kako doprinosi – poziva nas na duboko promišljanje onoga što smatramo datim.)
Fuko i savremeno društvo
U trenutku pisanja ovog teksta, nalazimo se u trećoj deceniji 21. veka. Mišel Fuko nas je napustio 1984. godine, dakle pre više od četiri decenije. Prirodno je pitati: da li su njegove ideje i dalje relevantne? Po mom mišljenju - apsolutno. Štaviše, čini mi se da nikad nisu bile aktuelnije, samo što su konteksti u kojima ih primenjujemo drugačiji i, usudio bih se reći, još kompleksniji.
Fuko je živeo u dobu analognih tehnologija - naše doba je digitalno. Ali upravo tu digitalnu sferu možemo razumeti mnogo bolje zahvaljujući njemu. Pomenuli smo već koncept digitalnog panoptikona: danas se često govori da živimo u društvu nadzora mnogo perfidnijem nego ikad pre. Nakon terorističkih napada i globalnih kriza, vlade su uvele masovno nadgledanje komunikacija (setimo se Edvarda Snoudena i otkrića o NSA programu praćenja – milioni e-mailova i poziva presretani u ime bezbednosti). „Veliki Brat“ odjednom nije samo literarna metafora, već realna briga: kamere sa prepoznavanjem lica, prisluškivanje bez naloga, praćenje lokacije – sve to postoji, a često uz podršku javnosti „radi sigurnosti“. Fuko nas ovde uči oprezu: kada god čujete da je nešto za vaše dobro i bezbednost, setite se da to često biva jezik moći. Nije naravno svako obezbeđenje zloćudno, ali svako obezbeđenje uvećava moć onih koji čuvaju u odnosu na one koji su čuvani. Gde je granica? Fuko nam ne daje odgovor, ali nam daje alat: kritičko oko.
Nadalje, tu je algoritamski nadzor o kom smo govorili. Danas su ne samo države te koje nas motre - to čine i korporacije. Svaki naš klik se negde zabeleži. Živimo u dobu Big Data - gomile podataka o ponašanju korisnika koji se skupljaju da bi se bolje predvideli i usmerili naši izbori. Kada vam Amazon preporuči knjigu ili Netflix film, to je benigni primer - algoritam vam čini uslugu. Ali isti princip koriste i političke kampanje koje ciljano plasiraju poruke onima koje su (na osnovu podataka) označili kao podložne određenoj propagandi. Sećate se afere Cambridge Analytica? To je bila firma koja je iskoristila podatke sa Facebook-a da personalizovano šalje političke oglase i dezinformacije milionima ljudi, navodno utičući na izbore i referendume. Šta bi Fuko na to rekao? Verovatno bi to nazvao novim oblikom disciplinovanja, samo ne na nivou tela kao u 19. veka, nego na nivou uma kroz kontrolu informacija. Neki savremeni filozofi danas govore o „ekonomiji pažnje“ – naši umovi su meta, svi se bore za naše oči i uši, da nam nametnu svoj narativ ili prodaju proizvod. Čak se i naš dopamin (hormon zadovoljstva) hakira: skrolujemo TikTok, i algoritam nam servira baš ono što nas drži zakačenim. Nije li to neka fina dresura? (Primetićete, koristim terminologiju iz Nadzora i kazne - dresiranje tela, samo sad mozga.)
Osvrnemo li se na obrazovni sistem, vidimo takođe zanimljive promene. Fuko je analizirao škole 19. veka; u 21. veka, škole su drugačije, ali i dalje reprodukuju neke odnose moći. Nastavnici nemaju više onaj apsolutni autoritet znanja (đaci do informacija dolaze i mimo njih), ali škola i dalje oblikuje radnu disciplinu: sedeći 6-7 sati dnevno, izvršavajući zadatke, mladi i dalje uče da budu „dobri građani“ u smislu poštovanja rasporeda i autoriteta. U isto vreme, u nekim zemljama škole uvode i kamere u učionice, pa čak i softver za prepoznavanje lica da prate pažnju učenika (Kina je primer za to). Deluje zastrašujuće fukoovski: đaci pod stalnim elektronskim nadzorom, sa softverom koji analizira izraze lica - da li prate, da li su rasejani. Ideja je da se poboljša učenje, ali to je san svakog disciplinarnog režima! Zamišljam Fukoov cinični osmeh: „Rekao sam vam – Panoptikon se evoluirao, sad je digitalan.“
|
| Realno-nerealna slike tokom pandemijskih mera, nepoznati autor. |
Pored pandemije, tu je i self-help industrija i opsesija samodisciplinom danas. Zanimljivo, dok jedni strahuju od državne kontrole, moderni liberalni kapitalizam navodi ljude da sami sebe kontrolišu - često do iznemoglosti. Imamo bum aplikacija za samopraćenje: brojimo korake, pratimo kalorije, merimo kvalitet sna, puls, produktivnost. Sve pod krilaticom „postani najbolja verzija sebe“. Na prvi pogled, ništa loše – brinemo o sebi. Ali ne mogu da se ne zapitam: zar to nije perfektan primer internalizovane discipline? Nekad je sveštenik ili lekar govorio „ne čini to, bićeš grešan/bolestan“, danas aplikacija notifikacijom kaže „još nisi odradio svojih 10.000 koraka“. Mi smo istovremeno i čuvar i zatvorenik vlastitog zdravlja i uspeha. Čak i odmor meren Apple satom; da budemo sigurni da smo efikasno relaksirani! Celokupna kultura optimizacije ličnosti deluje kao nastavljanje one prosvetiteljske težnje za normalizacijom, upakovano u šareni, komercijalni papir.
Da ne bude zabune, koristim i ja te tehnologije i vidim im dobre strane. Fuko nije poziv na paranoju i odbacivanje nekakvog napretka; on je poziv na razumevanje. Zahvaljujući njemu, kad vidim neku novu tehnološku „igračku“ za nadzor ili samodisciplinu, mogu stati i razmisliti: kome ovo zapravo služi? Meni, zajednici, nekoj kompaniji, državi? Ko postaje moćniji time? Ako nosim pametni sat koji šalje moje zdravstvene podatke proizvođaču, taj proizvođač prikuplja dragoceno znanje; možda da mi sutra nešto proda, možda da deli osiguravajućim društvima. Nije to teorija zavere, to su sasvim realni modeli poslovanja danas. Dakle, moje znanje o sebi (npr. broj otkucaja srca) instant postaje njihova moć nada mnom (npr. krojenje polise osiguranja prema mom profilu). Eto i ovde moći-znanja na delu.
Savremeno društvo koje je Fuko doživeo bilo je društvo hladnog rata, masovnih ideologija, fabrika. Danas je drukčije: imamo globalizaciju i internet. Neki filozofi kažu da smo prešli iz „disciplinarnog društva“ u „društvo kontrole“ (o čemu je pisao Žil Delez, Fukoov prijatelj). U disciplinarnom društvu, imali smo zatvor, školu, fabriku kao odvojene prostore u koje si smeštan i tu si pod nadzorom. U društvu kontrole, granice tih prostora se brišu; kontrola je manje vidljiva ali stalna. Radnik nije više samo u fabrici pod nadzorom, nosi laptop kući, korporativni telefon, uvek je dostupan, granica rad/vreme je fluidna. Učenik ne ide samo u školu da uči - nastavlja na mreži, podjednako nadgledan ocenjivanjem i nakon zvona. I ne nadgleda te konkretan nastavnik, već sistem bodova, rangiranja, psiholoških portfolija, što je još bezličnije, automatskije. Delez opisuje čoveka današnjice kao nekog ko nije ni zatvorenik ni disciplinovani đak, već kao „individuu u zaokruženom prostoru“ koja prelazi iz modul u modul, ali je svugde kôd prati (broj, lozinka, kartica). Sve je to nastavak Fukoovih uvida, prilagođen novom vremenu (8).
Takođe, ne treba misliti da su teme ludila, kazne i seksualnosti prevaziđene. Naprotiv. Danas se mnogo priča o destigmatizaciji mentalnih bolesti - to je dobro, i Fuko bi verovatno podržao razbijanje tabua. Ali pritom nastaju nove kategorije: recimo, sve više ljudi sebe opisuje kroz dijagnoze (npr. „imam anksiozni poremećaj“), što s jedne strane pomaže razumevanju i terapiji, a s druge opet sortira ljude u kutije. Zanimljivo je kako je došlo do buma dijagnoza poput ADHD-a, autizma, bipolarnog poremećaja; možda zato što smo kao društvo svesniji, ali možda i zato što moderni diskurs pronalazi nove načine da imenuje razlike i onda ih „tretira“. Granica između pružanja podrške i normalizacije kroz medikalizaciju je delikatna. Fuko bi tu bio negde između, apostrofirao bi da terminologija oblikuje i identitet. Danas neki ljudi gotovo identitetski prihvataju svoje dijagnoze (npr. na društvenim mrežama se okupljaju zajednice koje se definišu oko svog mentalnog stanja). To je dvosekli mač: zajednica pruža podršku (super), ali ponekad i učvršćuje osobu u datom obrascu umesto da joj omogući da ga eventualno prevaziđe.
Što se kaznenog sistema tiče, globalno gledano, on je i dalje brutalan (dovoljno je osvrnuti se na države sa smrtnom kaznom ili teškim režimima zatvora). Fuko bi primetio, međutim, da se javna egzekucija vratila na čudan način; ne više od strane države, nego od strane medija. Svaki put kad izbije skandal i masa na internetu zatraži nečiju „glavu“ (metaforično, kroz javni linč, otkaz, poniženje), mi zapravo gledamo neku vrstu rituala kažnjavanja po kratkom postupku. Cancel kultura ponekad podseća na ono pogubljenje s početka Nadzora i kazne, samo se odvija kroz tvitove i tabloidne naslove. Dakle, nije da smo prevazišli spektakl kazne - transformisao se. Država se i dalje radije drži zatvora iza scene, ali društvo spektakl pravi na drugim pozornicama.
Na polju seksualnosti, savremeno društvo se menja brzinom svetlosti. Ono što je do pre koju deceniju bilo marginalno, danas je mainstream tema – npr. prava transrodnih osoba, ne-binarni identiteti, itd. Fuko, da je poživio, verovatno bi napisao i četvrti tom Istorije seksualnosti! Sigurno bi ga fasciniralo kako se jezik i kategorije šire: danas se govori o čitavom spektru identiteta (LGBTQIA+ … dodaju se slova), što je primer kako diskurs postaje sve razuđeniji i inkluzivniji. S jedne strane, to smanjuje represiju nad onima koji su nekad bili nevidljivi ili utamničeni (nekad bukvalno, kao Oskar Vajld u zatvoru zbog homoseksualnosti ili Alan Tjuring). S druge strane, Fuko bi hladno primetio: „Dobro, sada je i seksualni identitet deo administrativnog rečnika“. U nekim zemljama možete legalno birati rod u dokumentima, što zvuči oslobađajuće, ali je i znak da je država uključila tu kategoriju u svoje upravne prakse. Kao da moć kaže: „U redu, daćemo vam priznanje, ali time i vas svodimo na upis u naše evidencije.“ To ne umanjuje moguću humanu vrednost tih prava, da ne bude zabune; samo ilustruje da moć nije obavezno konzervativna, ona se ume i prilagoditi promenama i integrisati ih.
Summa summarum, savremeno društvo je poput velikog poligona za Fukoove ideje. On nam ne da gotove odgovore, ali nam daje naočare kroz koje možemo posmatrati svet i uočavati fine niti koje povezuju, recimo, TikTok algoritam i Bentamov Panoptikon, ili povezivati jezik terapijskih seansi sa ispovedaonicom iz 17. veka. Meni lično, to čini život intrigantnijim; nije sve samo kako se čini na površini, iza običnih pojava naslućujem istorijske slojeve i odnose moći. Život postaje kao jedno detektivsko istraživanje, a ja sam (ponekad ironični) detektiv sa fukoovskom lupom u ruci.
Uticaj na savremenu filozofiju (Badju, Delez, Batler, Bodrijar)
Na kraju, važno je reći da Fuko nije delovao u vakuumu. Bio je deo jedne izuzetno dinamične filozofske scene druge polovine 20. veka i njegovi radovi su inspirisali mnoge mislioce posle njega; neki su ih razvijali dalje, neki kritikovali, a neki polemisali s njim iz zabave ili zavisti. Spomenuću ukratko nekoliko značajnih imena i kako su se oni „sudavili“ sa Fukoovim nasleđem.
Alen Badju je jedan od onih filozofa koji su generacijski bliski Fukou (mlađi desetak godina) ali intelektualno prilično različiti. Dok je Fuko analizirao moć i diskurse, Badju se bavio matematikom, ontologijom i konceptom Istine sa velikim „I“ (on govori o istinama kao retkim događajima oko kojih se sve vrti- recimo velika naučna otkrića, revolucionarne politike, umetnička dela). Badju je pomalo skeptično gledao na relativizam poststrukturalista, i zalagao se za povratak univerzalnim istinama. Ipak, cenio je Fukoov rad; posebno njegov raskid s humanističkim iluzijama 1960-ih. Badju je negde napisao da je Fuko (zajedno sa Delezom i drugim savremenicima) odbacio tradicionalni humanizam, ali da to nije značilo da su bili nihilisti, jer su i te kako bili politički angažovani na strani potlačenih (8). On je to video kao dobru lekciju: možeš kritikovati koncept „čoveka“ filozofski, a ipak se boriti za stvarne ljude u društvu. Međutim, Badju je išao drugim putem; dok je Fuko ostao uglavnom analitičar i istoričar postojećeg, Badju je hteo da gradi nove emancipatorske projekte (bio je maoista jedno vreme, pa komunista po vlastitoj verziji). U svojim kasnijim radovima, Badju se poziva na Fukoove uvide o savremenom društvu, ali smatra da im treba dodati komponentu Univerzalnog Subjekta koji Fuko, po njegovom mišljenju, zapostavlja. (Fuko je, naime, skeptičan prema ideji univerzalnog čoveka; za njega je subjekt uvek oblikovan istorijski i jezički. Badju to hoće da nadraste i vrati pojmu subjekt svojevrsnu nadistorijsku ulogu u promeni sveta.)
Žil Delez, nasuprot, bio je Fukoov blizak prijatelj i jedan od prvih koji je Fukoove ideje razumeo i upotrebio na svoj način. Delez je poznat po vrlo originalnoj, gotovo poetičnoj filozofiji razlike, haotičnih tokova i „rizoma“ (mrežnih struktura). On je napisao i jednu od prvih monografija o Fukoovom delu, jednostavno naslovljenu „Fuko“ (8). U toj knjizi je izneo zanimljivu interpretaciju: video je Fukoovo delo podeljeno na tri ose: znanje, moć i subjektivnost koje se prožimaju. Delez posebno ističe da se u kasnijim radovima Fuko počeo baviti i subjektom, tj. kako pojedinac na kraju krajeva reaguje i oblikuje sebe unutar mreža moći i znanja. (Fuko je pred kraj života proučavao antičku etiku samobrige i tehnike sebe – kako ljudi rade na sebi da bi stekli vrlinu ili istinu. Time je hteo da vrati subjektu neku ulogu, nakon što ga je godinama „razlagao“ u diskurse.) Delez prihvata gotovo sve Fukoove uvide o društvu, i dalje ih radikalizuje. On je, recimo, skovao već pomenuti pojam „društvo kontrole“ upravo nadovezujući se na Fukoovu ideju o prelazu iz društva suvereniteta u disciplinarno društvo. Delez je rekao: sad smo već izašli i iz disciplina, u fluidniji nadzor koji je stalan; kapitalizam nas pušta iz fabrike, ali nas hvata kreditnim karticama i kodovima, nadzor je manje vidljiv ali svuda (8). Time je praktično nastavio Fukoovu liniju analize u novo doba računara. Može se reći da su Delez i Fuko bili kao dva komplementarna uma: Fuko je istraživao prošlost i moć, Delez haotične potencijale i slobode, ali su se sjajno razumeli i dopunjavali.
Džudit Batler je američka filozofkinja koja je postala poznata 1990-ih, a vrlo je inspirisana Fukoovim radom, posebno u oblasti polnosti i identiteta. Njen najpoznatiji koncept je rodna performativnost: ideja da je rod (ženskost, muškost) nešto što se ne poseduje suštinski, već se izvodi kroz ponavljane društvene radnje, govor, gestove. Tu je direktno vidljiv Fukoov uticaj: Batler kaže, rod je poput diskursa, stalno se proizvodi i održava kroz društvene prakse. Npr. od malih nogu nas uče da „dečaci ne plaču“ i „devojčice treba da budu lepe“ - to su diskursi koji se utiskuju u telo i ponašanje. Kasnije u životu, mi nastupamo svoj rod po tim naučenim scenarijima, često nesvesno. Džuditina poenta (u delu „Nevolja s rodom“) je bila da upravo to otvara mogućnost subverzije: ako je rod izvođenje, može se i drugačije izvesti, parodirati (setimo se drag performansa koji preuveličava rodne uloge do karikature i time ih razotkriva). Džudit je u suštini feminizam i teorije queer populacije obogatila fukoovskom analizom moći koja deluje preko normi roda i seksa. Od Fukoa je preuzela i ideju da nema identiteta pre diskursa- dakle, nije da se rodevi slobodno izražavaju kroz diskurs, već diskurs pravi rodove. Njen rad je značajan jer pokazuje kako Fukoovi alati mogu da se primene i na oblasti ličnog identiteta i tela: rod, seksualna orijentacija, pa i način na koji je subjekt vezan govorom i jezikom. Batler je takođe razradila koncept „ugnježenosti moći“; kako ljudi prihvataju normative i time nesvesno učestvuju u vlastitoj potčinjenosti, što je ideja bliska Fukoovom opisu subjektivacije.
Žan Bodrijar još jedan francuski mislilac o kome sam više puta pisao na ovom blogu, bio je možda najprovokativniji kritičar (ili bolje reći „kritički prijatelj“) Fukoove generacije. Bodrijar je slavu stekao teorijom simulakruma i hiperrealnosti; tvrdio je da je savremeno društvo izgubilo vezu sa realnošću i živi kroz simulacije, slike koje nemaju original. U tom kontekstu, on je 1977. objavio kratku knjigu proročanskog (i pomalo drskog) naslova „Zaboravite Fukoa“ (9). U toj knjizi Bodrijar zapravo polemiše sa Fukoovom opsesijom moći. Po Bodrijaru, Fuko je toliko dobro analizirao mehanizme moći (posebno u Istoriji seksualnosti I koja je tada bila sveže objavljena) da je previdio da se svet već promenio; Bodrijar je tvrdio da klasična moć kakvu je Fuko opisivao možda više i ne postoji, već da je zamenjena simulacijom moći. Šta time misli? On ne kaže da Fuko greši u opisu discipline i nadzora, već insinuira da su ti opisi možda postali bespredmetni u novoj eri, gde vladaju medijske slike i kodovi. Bodrijar ide još dalje pa sugeriše: ako Fuko može tako jasno i savršeno da artikuliše istinu moći, možda je to znak da smo već izašli iz te paradigme i ušli u nešto drugo, gde moć nije ni bitna; gde je sve igra slika i simulacija koje se vrte bez krajnjeg cilja (9). On čak provocira da Fukoova besprekorna proza o moći sama učestvuje u toj simulaciji, produkujući utisak smisla, dok je „prava“ istorija već odmaglila negde drugde.
To zvuči vrlo apstraktno, ali jedan način da to razumemo je sledeći: Bodrijar smatra da Fuko daje previše značaja starinskim režimima (zatvor, ludnica, seksualna represija), a premalo razume tzv. postmoderno stanje gde ljudi dobrovoljno uranjaju u konzumerizam, medije, i gde se moć ispoljava više kroz zavodljivost i simulaciju nego kroz disciplinu. Na primer, Bodrijar bi verovatno rekao: danas nas ne prisiljava Panoptikon da se pokoravamo, mi se sami potčinjavamo hedonizmu i medijskim narativima, izgubivši i subjekt i objekt – živimo u matrici slika. Bodrijar je dakle onaj glas koji kaže: „Fukoa možda treba prevazići, jer ako se držimo samo njegovih okvira moći, previdimo nove fenomene.“ Njegovo „Zaboravite Fukoa“ nije poziv na brisanje Fukoovog značaja (iako zvuči tako kapriciozno), već neka vrsta intelektualnog šamara da se ne zaustavimo na Fukoovim zaključcima, jer stvarnost teče dalje i menja se. Naravno, Bodrijar je i sam jedan od onih ljudi koje neki obožavaju, drugi smatraju da je pretenciozan. Ali neosporno je da je time naterao Fukoove sledbenike da se zamisle: je li disciplinarno društvo prešlo u nešto još „podmuklije“?
Zanimljivo je da je Bodrijar 1977. napao Fukoov Istoriju seksualnosti, a već do sredine 1980-ih došla je pojava AIDS-a, koja je opet aktivirala najklasičnije biopolitičke mehanizme (praćenje, moralna panika, regulacija seksualnosti), što bi se reklo da je realnost dala za pravo Fukoovim starim analizama. Bodrijarova hiperealnost nije ukinula biologiju i bolesti. S druge strane, danas kad živimo u svetu društvenih mreža i fake news, Bodrijar deluje prilično proročki. I Fuko i Bodrijar imaju svoje delove slagalice za razumevanje današnjice. Ja ih lično ne vidim kao suprotstavljene koliko kao ljude koji su posmatrali različite strane istog fenomena. Bodrijar je, ako karikiram, gledao televiziju i video kako TV zamenjuje stvarnost; Fuko je gledao zatvor i bolnicu i video kako institucije oblikuju stvarnost. Danas televizija i zatvor idu ruku pod ruku (mediji mogu stvoriti sliku o kriminalu koja vodi do konkretnih politika kažnjavanja, i obrnuto, kontrola u zatvoru sad koristi VR tehnologiju – spojevi su svuda). Zašto bismo morali da „zaboravimo“ Fukoa potpuno? Bolje ga je dopuniti, ali ne zaboraviti, tu se ne slažem sa duhom Bodrijarove provokacije.
Pomenuo bih da su i mnogi drugi filozofi i teoretičari nastavili putem koji je Fuko utro. Danas se koncepti kao što su biopolitika, disciplinarno društvo, diskurzivna analiza itd. koriste u raznim poljima - od političke teorije, preko antropologije, do studija kulture. Čak i kritičari priznaju da je malo mislilaca ostavilo toliki trag. Fukoov uticaj vidimo i u popularnoj kulturi: dokumentarci o zatvorskom sistemu, rasprave o pravu na privatnost, kritike psihijatrije (setimo se samo serije „Mindhunter“ koja preispituje kako FBI konstruiše pojam „serijskog ubice“ – to je vrlo fukoovski momenat, iako se Fuko ne pominje).
Jednom prilikom me je prijatelj pitao: „Dobro, je l’ taj Fuko bio levičar ili desničar, na čijoj je strani?“ Odgovorio sam uz osmeh: „Bio je na strani onih koji postavljaju nezgodna pitanja svakoj strani.“ Fuko se u mladosti politički angažovao (učestvovao je u protestima, zagovarao prava zatvorenika, kritikovao vladajuće politike), ali nije voleo etikete. Nije bio marksista u klasičnom smislu (mada je respektovao Marksa kao mislioca), niti liberal. Zapravo, bio je vrlo skeptičan prema velikim ideologijama. Njegova pozicija je uvek bila pomalo sa strane, otvoreno gej intelektualac u vreme kad to nije bilo lako, neko ko je putovao (predavao je u Tunisu, SAD…), dakle kosmopolita. U svemu tome, formirao je jedinstven glas – glas koji govori: „Evo, ovako vas istorija oblikuje, ovako vas institucije drže – sad kada to znate, na vama je šta ćete s tim.“
Zašto je Fuko i dalje relevantan danas? Zato što se i danas borimo sa istim fundamentalnim pitanjima: kako biti slobodan a živeti u društvu koje mora imati neka pravila? Kako zaštititi različitost a zadržati zajednicu na okupu? Kako tehnologiju iskoristiti za napredak a ne postati njen rob? Te dileme nemaju jednostavne odgovore. Fuko nam ne nudi rešenja u obliku 10 zapovesti; on nam daje istorijske priče i analitičke alate, da bismo sami prepoznali obrasce i eventualno promenili što se promeniti može. On nas pomalo i provocira da ne budemo samozadovoljni – čim pomislimo da smo „napredovali“, on će nas pitati: a da li ste samo promenili oblik kaveza? Ali isto tako, Fuko nije ni pesimista koji kaže da se ništa ne može. Ako moć proizvodi otpor, onda uvek postoji nada za promenu, samo je potrebno sagledati gde su poluge.
Dok privodim kraju ovaj „esej za početnike“, primećujem da sam i sam upao u zamku Fukoovog načina: analizirao, secirao, teoretisao. Da ne ostanem dužan onu ličnu notu s početka: Fuko mi je pomogao i da razumem sopstvene strahove i osećaj ponekad da me „guši“ društvo. Shvatio sam da je to iskustvo mnogih, da nije do mene lično – to je prosto tenzija između individue i sistema koja je stara koliko i civilizacija. I dao mi je utehu da i kada se osećamo nemoćno spram „velikih sila“, u malim činovima slobode i istine već postoji pukotina u kojoj se moć relativizuje. Ponekad je dovoljno jasno artikulisati problem - kao što je Fuko radio - pa da proces promene krene. Jer, kako on negde reče, cilj nije da se moć potpuno ukine (nemoguće je), nego da se učini podnošljivijom, fluidnijom, da omogući prostora za različitost i kritiku (5).
Iako nas je napustio sredinom 80-ih, čini mi se da je duhom tu negde, možda bi voleo da prošeta nekom današnjom „pametnom“ zatvorskom ćelijom sa kamerama, ili ludnicom prepunom farmakoloških sredstava, ili da pronjuška po TikTok trendingu - verujem da bi odmah pronalazio materijal za novu knjigu. I to je lepota velike misli – nastavlja da živi i posle mislioca, prilagođava se novim vremenima. Mišel Fuko je za neke intelektualni heroj, za neke mračni kritičar, ali za mene je prvenstveno učitelj sumnje. Naučio me je da posumnjam u zdravorazumsko objašnjenje i da zavirim iza kulisa, u istoriju i strukturu koja oblikuje to što vidim. A to smatram neprocenjivim – jer, da završim jednom ironijom u Fukoovom duhu, jedino tako možemo biti makar malo sigurniji da naše lude ideje nisu samo proizvod kazne i discipline koje su nas načinile onakvima kakvi jesmo. (Ako i jesu, sad barem to znamo!)
Korišćena literatura, drugi izvori i napomene:
-
Stanford Encyclopedia of Philosophy: Michel Foucault (Detaljan akademski pregled Fukoovog života i filozofije). Stanford University, prvo izdanje 2003, poslednja revizija 2022. https://plato.stanford.edu/entries/foucault/
-
Internet Encyclopedia of Philosophy: Michel Foucault (Jasno sažet prikaz glavnih Fukoovih ideja). Autor: Mark Kelly, 2010. https://iep.utm.edu/foucault/
-
Mišel Fuko – Arheologija znanja (Plato, Beograd, 1998; original L’archéologie du savoir, 1969). Fukoova metodološka studija o tome kako analizirati diskurse i epistemološke strukture.
-
Mišel Fuko – Istorija ludila u doba klasicizma (Nolit, Beograd, 1980; original Histoire de la folie à l’âge classique, 1961). Obimna studija o promeni tretmana i shvatanja „ludila“ od renesanse do 19. veka. Fuko argumentuje da je ludilo društveno konstruisan pojam i da su ustanove poput „ludnica“ proizvod određenog doba.
-
Mišel Fuko – Nadzor i kazna: rađanje zatvora (orig. Surveiller et punir: Naissance de la prison, 1975). Analiza istorijske tranzicije od telesnog kažnjavanja ka zatvorskom sistemu. Uvodi koncept panoptikona i razmatra nastanak disciplinskih institucija.
-
Mišel Fuko – Istorija seksualnosti, tom 1: Volja za znanjem (Prosveta, Beograd, 1978; original La volonté de savoir, 1976). Prvi tom Fukoove istorije seksualnosti. Kritikuje „represivnu hipotezu“ i razmatra kako je diskurs o seksualnosti postao sredstvo moći, uključujući nastanak pojma homoseksualca kao kategorije.
-
Mišel Fuko – Moć, znanje: odabrani spisi i razgovori 1972–1977 (Mediterran Publishing, Novi Sad, 2012). Zbirka Fukoovih tekstova i intervjua koja obuhvata ključne ideje o odnosu moći i znanja. Sadrži i čuveni intervju „Istina i moć“ gde Fuko objašnjava da moć i znanje međusobno impliciraju jedno drugo.
-
Žil Delez – Fuko (Pariz: Éditions de Minuit, 1986). Monografija francuskog filozofa Žila Deleza o misli Mišela Fukoa. Delez tumači Fukoovo delo kroz tri dimenzije – znanje, moć, subjekt – i povezuje Fukoove ideje sa vlastitim konceptima poput „društva kontrole“ (u kasnijem eseju). Koristan uvid u to kako je savremenik video Fukoovu filozofiju.
-
Džudit Batler – Nevolja s rodom: feminizam i subverzija identiteta (Karpos, Beograd, 2016; original Gender Trouble, 1990). Knjiga Džudit Batler koja je utemeljila teoriju rodne performativnosti. Batler se oslanja na Fukoove ideje o diskursu i moći kako bi objasnila da je rod društveno insceniran i kako normativna moć deluje kroz „prirodizaciju“ rodnih uloga.
-
Žan Bodrijar – Zaboravite Fukoa (orig. Oublier Foucault, 1977). Provokativni esej Žana Bodrijara u kom autor tvrdi da je Fukoova analiza moći suviše „zatvorena“ u klasične okvire, te predlaže da se koncept moći prevrednuje u svetlu postmodernog društva simulacija. Baudrillard argumentuje da Fukoova preciznost označava kraj jedne episteme i dolazak nove, u kojoj vladaju simulakrumi umesto disciplinarnih poredaka.
Comments
Post a Comment