Prepev pesme Long Long Time

Fotografije Linde R. iz sedamedestih, izvor slike: wikimeda commons

Kažu - pusti da sve ide svojim tokom.

Zvuči razumno, zar ne?

Ali pored mene – niko.

I vreme briše tragove rana

što nisu ni stigle da zabole.

Tako mi rekoše.

Ali,

 ne razumem zašto.

Jer dala sam sve što znam,

sve što umem i mogu,

da te zovem svojim.

A mislim da ću te voleti

još dugo, dugo.

Zarobljena u strahu,

trepćem pred suzama.

Ne mogu da kažem da si me povredio, 

kad me nikad nisi pustio bliže.

Nisam izmamila ni jedan odgovor.

Dok si, između reči,

padao pred svakom

koju nisi ni poznavao.

I opet, sve što znam,

dala sam ti to.

Da budeš moj.

A sad...

Znam da će da boli

još dugo, dugo.

Čekam dan kad ćeš otići,

svesno, jer si me upozorio

na cenu koju ću platiti.

Život je pun mana,

ko zna odakle su došle?

Ostajem da živim:

u sećanju na ljubav

koje nikada nije bilo.

Jer sve sam pokušala,

sve da te preobratim.

A sad znam da ćeš mi nedostajati

još dugo, dugo.

Jer dala sam sve što znam,

da ti pripadam.

I mislim da ću te voleti

još dugo – predugo.

...

Ima pesama koje ne viču da ih voliš. One ostaju. Nezvane. I ne odlaze.

„Long Long Time“ je jedna od tih. Iako govori o muškarcu i ženi, ja sam je prvi put čuo dok je u seriji The Last of Us pratila nešto što se u tom svetu retko dešava: nežnost. Dvoje ljudi u apokalipsi. Ne zato što imaju vremena za emocije, već zato što nemaju više vremena da ih odlažu.

I tu je ironija; pesma o neuzvraćenoj ljubavi, o promašenom pokušaju, dobila je novi život u priči o neočekivanoj bliskosti. I dalje je govorila o tišini, ali sada ne o tišini odbijanja, već o tišini prihvatanja.

Zato dajem ovaj prepev, ne kao što se prevodi stih, već kao što se prevodi osećanje koje ostaje i kad se scena ugasi.

Razneseni Svemir

Vladimir Tomić, 

Oblak Kaktusa

U Beogradu, 17. 4. 2025